Sve svodi se na ljubav

Ova knjiga jedan je roman, i kao takvu treba je čitati – davno je napisao Marko Ristić u nekom svom tekstu koji sa romanom u formalnom smislu nikakve veze nije imao. Ta duhovito-pronicljiva opaska starog cinika Ristića u slučaju autobiografske proze Mire Furlan Voli me više od svega na svijetu pokazuje se, međutim, kao neporecivo tačna, još preciznije: kao svojevrsno „uputstvo za čitanje“. I odjednom, pritom, ona bezbroj puta ponavljana floskula po kojoj je „svaki i svakakav život zaista jedan roman“ ne deluje više tako otrcano. Naprotiv, zrači novim smislom, snabdevenim i potvrđenim sugestivnošću i snagom istine samog teksta. Treba, za svaki slučaj, makar zbog onih koji na slici zelenog konja vide konja, a ne sliku, naglasiti tu istinu teksta koja sa „istinom sveta“ može, ali nužno i ne mora imati neke (naročite) veze (ukoliko neko, bilo ko, u vreme post-post-istine, „ume da razume“, a nekmoli objasni šta li je to ta nedokučiva „istina sveta“). Dodaću i ovo, u formi pitanja: – Da li je ta veza istina teksta – istina sveta u slučaju književnosti uopšte od prvorazrednog značaja? I odmah odgovoriti: od nekog svakako jeste, ali od prvorazrednog nije nikada. Premda se stalno na(d)meće za primat, što se u datom slučaju, i nakaradnom čitanju, pokazuje u ekstremnom vidu: jeste istina, nije istina, nije tako bilo, ne, bilo je ovako, itd, itd, ad naueseam, što bi rekla sama Mira Furlan. Koga je briga i zašto bi ga zapravo bilo briga, jer kad nas priča uzme pod svoje – sada ću citirati Pola Ostera – „stvarnost prestaje da postoji“. Knjiga, film, pesma, slika... svet je za sebe, on posreduje (ili ne posreduje) neku svoju istinu, bolje reći istinitost, neku svoju ubedljivost, s kojom se možete, ali i ne morate saglašavati, nije pod obavezno. Ali, eto, ovaj čitalac se, iz trista tri razloga, ipak bezrezervno saglašava s doživljajem sveta Mire Furlan. Čitajući njen roman (ne, ne podležem drugoj floskuli po kojoj je „danas sve roman“) – jer to zaista jeste roman, velika, uzbudljiva priča o jednom „ja“ obretenom i zatečenom u svetu koje (to „ja“) uzduž svih svojih godina, od prvih proseva svesti do poslednjeg časa, ne prestaje da se preispituje, da sumnja, pati, voli i očajava, ali i da nipošto ne odustaje od principa na kojima počiva njegov moralni habitus – upijao sam svaku napisanu reč. I stalno sam se pitao – valjda zato što nisam uspeo, i dalje ne uspevam da nađem dobar odgovor – kako od teksta koji je pisan bez visokih književnih pretenzija, jer je, jednostavno, „morao“ biti napisan (napisan samim životom), nastaje upečatljiva umetnička, književna vrednost. Za razliku od onih romana koji već od prvih stranica ne uspevaju da sakriju svoju visoku pretencioznost, a čitalac prema njima, ne zamerajući im ništa, ostaje blaženo ravnodušan. Izgleda da je ta „mala-velika razlika“ u činjenici pomenutog „moranja“; dobra knjiga je, valjda, ona koja uspeva da nas ubedi da je morala biti napisana. To, za sebe, jer toga nema u uobičajenom kritičarskom vokabularu, nazivam „egzistencijalom“, prevedeno na srpski – „dubokim razlogom“, korenskim pokrićem ili, jezikom pesme, „silom koja kroz fitilj tera cvet“. Ne pišem ovaj tekst iz uobičajenih profesionalnih pobuda, za primer evo jedne od njih: knjiga je zaista dobra, zanimljiva, vredna čitanja, ne ispušta se iz ruku uprkos obimu (ili, možda, baš zahvaljujući njemu; na opširnost, naime, danas imaju pravo samo oni koji zaista imaju šta da kažu), i to naprosto treba zabeležiti, odnosno to ne treba prećutati. Što je sasvim u redu, ali kada je reč o knjizi Voli me više od svega na svijetu i sasvim nedovoljno, rečju: premalo. Ne pišem ga ni zbog toga da bih čitaocima približio jedan neponovljivi, ispunjen, ljubavlju iskupljen, prerano završen život, i ukazao na način na koji je književno predstavljen. Što je, opet, sve tačno, i, opet: premalo. Svi u ovoj i u onoj bivšoj zemlji, pod uslovom da je pamte, znaju ko je Mira Furlan i – kako se nekada govorilo za Tina Ujevića – svako za sebe ima neku svoju Miru Furlan. Sledom rečenog, možda ju je (za sebe) ponajmanje imala sama Mira Furlan koja piše vlastitu zagrcnutu ispovest ne bi li, na kraju krajeva, saznala (a da nikada ne sazna) ko je zaista ona, jer se, kako to po nepisanom pravilu biva u umetnosti, u ljubavi, u životu samom, slika koju neko o sebi stvara, i slika koju drugi o njemu stvaraju, vrlo teško, ili gotovo nikako, ne podudaraju. Ergo, samoidentifikacija stalno izmiče, nikada nećemo biti jednaki sebi. U tom „rascepu“, u toj protivrečnosti, u neusklađenosti pozicija „ja za sebe“, „ja za druge“ i „drugi o meni“ krije se pripovedni ključ autobiografskog (ne: autofikcijskog) romana Mire Furlan. Taj nesklad pokreće pripovedanje koje traga za pretpostavljenom, sanjanom ravnotežom, za časom konačnog ispunjenja i ucelovljenja. NJega je, što je stara, bezbroj puta potvrđena istina, moguće dosegnuti jedino u punoći književne, estetske forme (zato nam je književnost potrebna i važna), dok u životu ostaje pusta tlapnja; nirvane nema ni na Tibetu, a nekmoli u Americi, Srbiji, Hrvatskoj, i inim, u međuvremenu nastalim balkanskim državama (rado bih upotrebio deminutiv, ali ta vražja politička korektnost...). Ovaj zapis (ne: književna kritika) nastaje iz najdublje moguće čitalačke pristrasnosti, ekvivalentne onom već opisanom „dubokom egzistencijalnom razlogu“. Knjiga Mire Furlan Voli me više od svega na svijetu u stvari je nehotična, nimalo vesela (u ponečem „shizofrena“) kulturna, ali i opšta istorija ovog podneblja ispripovedana iz autobiografske perspektive, iz rakursa onoga „ja” koje se ne zaklanja glumačkim maskama nego se, bespoštedno prema sebi i prema drugima, razotkriva do poslednjeg, više neprijatnog nego prijatnog detalja, e da bi se nekako stiglo do momenta pune racionalizacije, inače stalno otežavane viškom emocija. Svejedno, mora se ostati dosledan sebi, govori Mira Furlan (a čitalac klima glavom), nasuprot svim mogućim otežavajućim okolnostima, okrenut, kao u grčkoj tragediji, golim grudima prema zaglibljenom i pervertovanom „duhu doba“, mišljenju većine, nerazumevanju i ostrakizmu praćenom iskustvom usamljenika u egzilu u kojem se od nekada uspešnog i realizovanog umetnika spada na nivo anonimnog siromaha, izgubljenog u indiferentnom okruženju. Čitajući roman Voli me više od svega na svijetu prošao sam, zajedno sa onom koja ga pripoveda (da, sa „mojom” Mirom Furlan) i kroz sopstveni život, počev od formativnih godina do takozvane zrele dobi (nikada do kraja nisam razumeo taj pojam ljudske „zrelosti“, osim ukoliko, recimo, sebe ne shvatamo kao kruške, koje će iz faze zrenja neminovno preći u fazu truljenja), sa svim onim sumornim pitanjima i još sumornijim posledicama koje su pratile i misleće i nemisleće ljude jednog, našeg vremena, od „baš me briga“ stanja socijalističkih „lakih pingvina“, preko morbidnog raspada nekadašnje zajedničke zemlje i beskonačne tranzicije, do haotičnosti dana koji upravo protiču... Najzad, treba nešto reći i o reakcijama na knjigu Mire Furlan izazvanim u delu javnosti sa ispoljenim kakvim-takvim interesom za čitanje tekstova koje traje duže od pet minuta, ne nužno književnih, ali, eto, i njih. Pitam se, neprestano – verovatno zato što ne umem da pronađem zadovoljavajući odgovor – i čudim se, ujedno (jer mi osim čuđenja malo šta preostaje), zbog čega i jedan tako uzbudljiv, tako vredan roman kakav je Voli me više od svega na svijetu Mire Furlan mora biti podvrgnut tabloidnom komadanju i palanačkoj „ekspertizi“. Ne, pobogu, nije tu posredi „knjiga“ koju iznajmljenom piscu diktiraju oni što su poznati jer su poznati, a koje hrpimice zatrpavaju naše kioske, samoposluge, benzinske pumpe... Ne, ovo je, dame i gospodo, braćo i sestre čitaoci, književnost u njenom suštastvenom, esencijalnom vidu. Pa se, upravo zato, i pitam i čudim zbog čega na silu iščupani, dekontekstualizovani „pikantni detalji i tračevi“ u njenoj recepciji odnose prevagu nad neporecivom lepotom nadahnutih stranica i stranica o detinjstvu, porodici, prijateljstvu, obrazovanju, umetnosti, ljubavi (ma koje vrste, uključujući i onu prema životinjama), žensko-muškim (erotskim) odnosima, majčinstvu, putovanjima, sreći i ispunjenosti, iskušenjima, zabludama, predrasudama, grehovima, ljudskoj prirodi, imagološkim predstavama i stereotipima, patnji, drhtanju, plaču i strahu. Ne znam odgovor, onaj koji mi govori da su „takva vremena“ glup je i ponižavajući. Ali baš nešto i ne žurim da ga saznam. Dovoljno mi je istinsko čitalačko zadovoljstvo, dovoljna su mi ta dva dana sklapanja trajnog prijateljstva sa Mirom Furlan (što je poseban oblik bliskosti, ulučen posredstvom knjige), glumicom koju je „morao“ voleti svako ko voli umetnost i čijoj smo se pameti, talentu, posvećenosti, ostvarenosti, zavodljivosti i znanju (da, da, baš to: znanju) divili. Ne prestajući da to činimo i posle njenog odlaska. I mada je (sada u meni progovara književni kritičar) naslov njene knjige mogao biti bolji, ne tako imperativan (svakako dobar za reklamnu kampanju), ne tako partikularan (budući da pokriva samo jednu tematsku liniju knjige), ne treba mu odreći prihvatljivost. Jer se, na kraju krajeva, sve svodi na ljubav. Ima li je ili nema? Samo to, i samo toliko. U konkretnom slučaju, odgovor je više nego lak, i sam se od sebe kazuje. Dovoljno je reći: Mira Furlan, i svi će okrenuti glavu na tu stranu. Mihajlo Pantić