Putinov lični rat

Pre ili kasnije, svaki despot izgubi vezu s realnošću. Ni Vladimir Putin nije izuzetak. Ni mnogo pre nego što je prošle sedmice izdao naredbu za početak invazije na Ukrajinu - ono što se besramnom terminologijom Kremlja i režimskih medija naziva „specijalnom vojnom operacijom“: „rat“ je, uprkos gomilanju leševa na obe strane, u Moskvi reč koja se ne sme glasno izgovoriti - Vladimir Putin u susednoj, suverenoj i međunarodno priznatoj zemlji nije video ništa drugo do nepravedno otcepljeni deo „istorijske Rusije“ koji bi jednog dana trebalo vratiti „matici“. Prevrat do koga je u Ukrajini došlo 2014. i definitivno okretanje Kijeva Zapadu - na šta je Rusija promptno uzvratila anektiranjem Krima i podsticanjem pobune na krajnjem istoku zemlje, gde značajan deo stanovništva čine etnički Rusi - samo su ga učvrstili u tom uverenju; otad je njegovo ogorčenje zbog takvog stanja stvari samo raslo. Ali čak ni njegov prošlogodišnji članak O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca, u kome je opstanak Ukrajine manje-više proglasio nečim što zavisi od ruske dobre volje, nije podstakao sumnje u Putinovu krajnju racionalnost. U skladu s mitom čijem kreiranju su dobrim delom doprineli i njegovi inostrani kritičari, ruski vladar je i dalje doživljavan kao hladnokrvan, proračunat čovek. Više ne. U dva bizarna televizijska obraćanja, snimljena sukcesivno ali emitovana s trodnevnim razmakom (u prvom je objavio priznavanje nezavisnosti dve samoproglašene „republike“ na istoku Ukrajine; u drugom početak napada na nju iz svih pravaca, pa tako i s teritorije Belorusije - koja se time, voljno ili pod ruskom prisilom, faktički odrekla vlastitog suvereniteta), za njegove standarde neuobičajeno animirani Putin, nemoćan ili nevoljan da obuzda ozlojeđenost koja je prosto kuljala iz njega, nije samo po ko zna koji put pribegao falsifikovanju istorije, proglašavajući Ukrajinu za boljševičku tvorevinu. Oba istupa su prosto vrvela od besmislica: da vojno neuporedivo slabija Ukrajina predstavlja pretnju po Rusiju, da je u Donbasu počinila genocid, da je njen državni vrh sastavljen od narkomana i neonacista i da stoga zemlja mora biti „denacifikovana“ - ali istovremeno nekako i „dekomunizovana“... A kao da sve to već nije bilo dovoljno zastrašujuće, nakon što je zapretio upotrebom nuklearnog naoružanja - poručujući da će se svi oni koji pokušaju da Rusiju ometu u onome što pokušava u Ukrajini suočiti s posledicama „kakve u istoriji niste videli“ - do kraja sedmice otišao je još dalje i naložio stavljanje ruskog nuklearnog arsenala u stanje pripravnosti, s „obrazloženjem“ da to čini u odgovor na „agresivne izjave“ zvaničnika NATO zemalja. Niko izvan Rusije trenutno ne zna šta stavljanje njenih nuklearnih snaga u „posebno“ stanje pripravnosti konkretno znači; to ne znaju ni međunarodni eksperti za tu oblast. Ali bi svakome ko ima makar i elementarnu predstavu o destruktivnoj moći nuklearnog oružja - a Rusija raspolaže s oko 6.000 bojevih glava - moralo biti kristalno jasno da hladnokrvni, racionalni ljudi ne upućuju pretnje čije ispunjenje bi značilo kraj civilizacije kakvu poznajemo. Nije, pritom, iracionalan „samo“ casus belli koji je šef ruske države ponudio kao lažni pretekst za invaziju na Ukrajinu. To nije ni najgore u vezi s onim što se trenutno tamo događa. Gore je to što Putin faktički negira pravo Ukrajinaca da postoje kao zasebna nacija koja ima vlastitu državu; i što u rat očito nije krenuo da bi zaštitio ugrožene sunarodnike u Donbasu (da je tako, operacije ruskih snaga bi fokusirao samo na taj deo ukrajinske teritorije), već izgleda s namerom da potčini čitavu Ukrajinu, sruši njeno legalno i legitimno državno rukovodstvo i umesto njega instalira kolaboracionističku vladu, od koje bi se u bliskoj budućnosti verovatno očekivalo da u nekom oportunom trenutku Kremlju uputi zamolnicu za reintegraciju u sastav matuške Rusije. A pogotovo je loše to što je nejasno šta bi mogla biti ruska izlazna strategija. Cinik bi na ovom mestu konstatovao da Putinu izlazna strategija nije ni potrebna, pošto ga je ionako interesovala samo ulazna strategija. Ovog ponedeljka Putin je, doduše, francuskom predsedniku Emanuelu Makronu predočio da su ruski uslovi za okončanje invazije priznavanje Krima kao dela ruske teritorije; neutralan status Ukrajine; i konačno, njena (opet ta reč) „denacifikacija“. Ali u suprotnom - šta? Strategija spržene zemlje? Otpor na koji su ruske trupe naišle u prvim danima ruske invazije nedvosmisleno pokazuje da su ukrajinski narod, oružane snage i državni vrh - kao što bi racionalnom agresoru unapred moralo biti jasno - ujedinjeni u nameri da po svaku cenu odbrane svoju zemlju. Kao što je jasno i da će Rusija, bilo da njena nesrazmerno moćnija vojna sila na kraju prevlada (a ruskoj vojsci evidentno nije krenulo onako kako je to Kremlj planirao), ili se pre toga kroz direktne pregovore dve strane dođe do obustavljanja sukoba (prvi sastanak delegacija dve zemlje od početka ruske invazije održan je u ponedeljak na beloruskoj teritoriji i njegov jedini rezultat bio je dogovor da se razgovori nastave; Rusija je, međutim, potom intenzivirala napade na civilne ciljeve, posebno u drugom po veličini ukrajinskom gradu, Harkovu, dok se ka Kijevu zaputila ruska vojna kolona duga tridesetak kilometara), za agresiju platiti ogromnu cenu. Političku i ekonomsku, podrazumeva se. Ali i onu koju će najteže biti sanirati: moralnu. Kontrast u odnosu na način na koji je u Rusiji dočekana bez prolivanja krvi sprovedena aneksija Krima je upadljiv, a bio bi još upadljiviji kad bi Rusi imali makar tu elementarnu slobodu da svoje protivljenje potezima Putinovog režima javno izraze: na hiljade njih uhapšeno je proteklih dana širom zemlje jer su imali petlju da izađu na ulice kako bi protestovali protiv invazije na Ukrajinu. I mada se takvi glasovi sve više čuju, oni su evidentno u manjini: najveći deo strogo kontrolisane ruske javnosti odavno guta šta god da mu se servira. Ali i oni koji propagandne laži Kremlja uzimaju zdravo za gotovo moraće da se zabrinu nakon što je sunovrat rublje do koga je u međuvremenu došlo nagovestio nevolje koje bi građane Rusije tek mogle da snađu ako invazija na Ukrajinu preraste u dugotrajni sukob. Rusija sada jeste mnogo pripremljenija za dejstvo (zasad uglavnom ali ne i isključivo zapadnih) sankcija nego pre. Cene energenata su visoke, devizne rezerve nikad nisu bile veće, odnos BDP-a i javnog duga povoljniji je od onog u većini vodećih zapadnih zemalja. Sam Putin na takve kaznene mere gleda s prezirom, svestan - kao i svi drugi - da se bezbroj puta i na primeru zemalja daleko slabijih od Rusije pokazalo da su sankcije najčešće nedelotvorno oruđe. Brzina kojom se nove sankcije sada uvode i obuhvat koji ovog puta imaju, međutim, jednim dobrim delom nisu od onih na koje bi se moglo odgovoriti odmahivanjem rukom. Možda u Moskvi neko i veruje u to da se, recimo, isključivanju jednog broja ruskih banaka iz SWIFT međunarodnog sistema plaćanja donekle može doskočiti okretanjem alternativnom sistemu koji pokušava da afirmiše Kina, ali to prosto nije isto. Možda se ni zamrzavanje sredstava ruske centralne banke koja se čuvaju u inostranstvu ne vidi kao nepremostiv problem. Ali Putinu ne može - izuzev ako je zaista rešio da odigra va banque i čitav svet okrene naglavačke - biti svejedno kad, na primer, jedna Nemačka, koja je iz razumljivih istorijskih razloga u posleratnom periodu uvek pokazivala veće razumevanje za Rusiju nego bilo ko drugi na Zapadu, sada ne samo stavlja na led tek završeni gasovod Severni tok 2, već preduzima i istorijske korake kakvi su odluka da se prvi put jednoj zemlji u tekućem ratnom sukobu uputi pomoć u naoružanju; te da svoja izdvajanja za odbranu podigne na dva odsto BDP-a, na šta Amerikanci Berlin decenijama nisu bili u stanju da nagovore. Ili kad Evropska unija, u takođe istorijskom presedanu, donosi odluku o slanju naoružanja u Ukrajinu; čak se i neutralna Švajcarska priključuje evropskim sankcijama; Turska objavljuje da će sprečiti prolazak ruskih ratnih brodova koji bi se eventualno kroz Bosfor zaputili ka Crnom moru; a Kina, uprkos produbljivanju savezništva s Rusijom, pokazuje sve veću nelagodu jer ne želi da zbog prećutnog solidarisanja s Moskvom ugrozi svoje trgovinske odnose s Ukrajinom - i Evropom. Ništa od navedenog, naravno, ne znači da Zapad i Ukrajina svojim postupanjem ili nepostupanjem proteklih godina nisu direktno doprineli intenziviranju Putinove paranoje. Da: nije trebalo ignorisati legitimnu zabrinutost Rusije zbog konstantnog širenja NATO na Istok. Da: mogućnost ulaska Ukrajine u NATO - nagoveštenu 2008, u vreme administracije DŽordža V. Buša - nije trebalo pominjati ni u šali, jer je moralo biti jasno da će za Moskvu to uvek biti neprihvatljivo, ko god da stoluje u Kremlju. Da: ukrajinske vlasti, krajnje eufemistički rečeno, nisu uložile dovoljan trud u to da svoje sunarodnike ruskog porekla u svemu tretiraju kao ravnopravne građane, a u nekim slučajevima su ih i diskriminisale. Da: Kijev je iz neshvatljivih razloga tolerisao i još toleriše otvoreno delovanje ultradesničarskih i neonacističkih organizacija koje baštine zločinačko nasleđe fašističkih kolaboranata iz Drugog svetskog rata. Ali apsolutno ništa od toga ne može biti razlog ili opravdanje za divljačku agresiju na Ukrajinu. No - kao što se moglo videti i na onoj turobnoj, grotesknoj sednici ruskog Saveta bezbednosti, na kojoj je Putin sve članove tog tela propitivao kao profesor prepadnute đake - hazjajinu se više niko ništa ne usuđuje da kaže, niti on deluje kao neko ko je još u stanju da bilo koga sasluša. Ako je ikada neki rat bio definisan ne delovanjem nezaustavljivih sila istorije i(li) nerazrešivim okolnostima na terenu, već sumračnim viđenjem sveta i resantimanom nekog pojedinca, onda je to ovaj koji je ruski vlastodržac izazvao. Budućnost Ukrajine, Rusije i Evrope, potencijalno i čitavog sveta, trenutno su u rukama jednog ekstremno opasnog i ekstremno gnevnog čoveka.