Srbija sama ispod kamena

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i njegova diplomatija ubačeni su ukrajinskom krizom u stanje šoka i konfuzije, a ruski predsednik Vladimir Putin je svog prijatelja u Beogradu uvalio u probleme iz kojih on ne zna kako da se izvuče, dok se Srbija na međunarodnoj sceni izoluje kao retko kada poslednjih decenija. Sve je počelo posle nedelja američkih upozorenja da se približava ruska invazija na Ukrajinu i upornih demantija Moskve, koja je Zapad optuživala da širi „histeriju“. Onda se sve promenilo u noći 24. februara, kada je Putin naredio napad iz tri pravca na teritoriju svog zapadnog suseda. Pokušavajući da od agresora napravi žrtvu, šef Kremlja je „specijalnu vojnu operaciju“ pravdao pozivom dve proruske separatističke „narodne republike“ na istoku Ukrajine – koje je prethodno priznao – da se spreči „genocid“. Zahtevao je da se izvrši „demilitarizacija i denacifikacija“ vlasti u Kijevu, što je slabo prikrivena namera promene režima. Ukrajinskom predsedniku Volodimiru Zelenskom, u govoru koji će se pamtiti, jedino je preostalo da uzvrati pitanjem: „Kako ja mogu da budem nacista?“ Zelenski je, naime, poreklom Jevrejin. Putin više nije slušao ni apel generalnog sekretara UN Antonija Guteresa da „pruži šansu miru“. Saopštio je da je invazija „jedina opcija“. Superiorna ruska vojska je desetkovala ukrajinske vojne potencijale, primoravajući najmanje 400.000 Ukrajinaca na beg iz svojih domova u prva četiri dana rata. Što se Kremlja tiče, cilj rata nije okupacija Ukrajine, već ostvarenje Putinove davnašnje namere da promeni pravila međunarodne igre, koja su - protivno interesima Moskve - uspostavljena završetkom Hladnog rata i promovisanjem Amerike kao hegemona unipolarnog sveta. Rusija želi da bude ravnopravan partner i tu poziciju će, pokazalo se, braniti i vojnom silom i stavljanjem svojih nuklearnih potencijala u stanje borbene gotovosti. Zapad je pred svojim najvećim testom od kraja Drugog svetskog rata. NATO je jasno dao do znanja da neće vojno intervenisati, a grmljavina pretnji „razornim sankcijama“ Rusiji ne deluje da je previše uznemirila Putina, koji je dugo spremao odbrambene mehanizme, a neke amortizere već našao u Kini. Bezbednosna struktura Evrope se menja u skladu sa zahtevima koje je Moskva, kalkulišući sa opadajućom globalnom moći Amerike i svojim energetskim potencijalima, iznela u decembru - Ukrajina ne može u NATO! Putin je svoju viziju, neuslišenu na Zapadu, ostvario invazijom, gazeći međunarodno pravo i suverenitet i teritorijalni integritet suseda. Upravo onako kako je to uradio u Gruziji 2008. Svi su izgledi da se uspostavlja novi status kvo po ruskim nacrtima. Da li je namera i promena režima u Kijevu, videćemo. Mirovni pregovori od kojih NATO očekuje „ozbiljne ustupke“ Rusije, pre će biti susret teško naoružanog Putina i razoružanog Zelenskog. Mraz dolazi iz Kremlja, naslov je knjige Zdenjeka Mlinarža, jednog od ključnih protagonista Praškog proleća i sekretara Komunističke partije Čehoslovačke, koji u memoarima opisuje vreme sovjetske vojne intervencije avgusta 1968. Josip Broz bio je među prvim svetskim državnicima koji je najoštrije osudio tu oružanu invaziju. Kada je Leonid Brežnjev sovjetskim trupama naredio da decembra 1979. uđu u Avganistan, Tito je već bio bolestan, ali to nije sprečilo Ministarstvo inostranih poslova SFRJ da saopšti: „Vesti o najnovijem razvoju avganistanske krize Jugoslavija je primila s iznenađenjem. Ona izražava duboku zabrinutost zbog ozbiljnih posledica koje iz ove situacije mogu proizaći ne samo za pogoršanje nestabilnosti u ovom području, već i za međunarodne odnose u celini.“ Tako je reagovala Jugoslavija. Tako su sada, kada „mraz ponovo dolazi iz Kremlja“, reagovale i sve države nastale njenim raspadom, pridružujući se salvama osude ruske agresije. Svi sem Srbije koja je, uz Belorusiju, jedina zemlja Evrope koja je procenila da nema razloga da osudi gaženje ukrajinskog suvereniteta. Sasvim očekivano, Beograd je odbio da se pridruži novim sankcijama Rusiji, koje između ostalog pogađaju 70 odsto ruskog bankarskog sektora, otežavaju pristup tržištima kapitala, gađaju Putina i Sergeja Lavrova lično, a pride i fudbal, rusko učešće na Evroviziji ili prodaju votke. Takav stav Srbija je zauzela odmah posle ruske aneksije Krima 2014, što se poklapa sa vremenom kada je Moskva Zapadni Balkan stavila na mapu svojih geostrateških interesa i kada je pojačala rad na terenu regiona koji je postajao mini-front obnovljenog rivalstva Istoka i Zapada. Beograd je protiv sankcija Rusiji i toga se drži po cenu udaljavanja od EU - Srbija je dosledno bila protiv svake evropske rezolucije osude ruske aneksije, Putinove politike gaženja ljudskih prava, kontrole sudstva i medija, obračuna sa neistomišljenicima i hapšenjima. „Da sam hteo sankcije, mi bismo ih zaveli, ali nisam hteo. Tačka“, izjavio je Vučić u obraćanju javnosti, još jednom nehotično potvrđujući da je isključivo on taj koji donosi sve odluke. Kakav Savet za nacionalnu bezbednost, kakva Vlada Srbije? NJoj je ostalo samo da dan kasnije aminuje odluku koju je zapravo doneo neko kome po Ustavu to ne spada u opis radnog mesta. Za sankcije i može da postoji neko racionalno opravdanje, pre svega u energetskom smislu, imajući u vidu stepen zavisnosti Srbije, njenih građana, a još više srpske privrede od ruskog gasa. Jasno je da Beograd kalkuliše da će odbijanjem da se pridruži kaznenim merama Zapada dobijati gas po „bratskoj ceni“. To će se tek videti, ali može da zvuči kao stav koji je utemeljen na odbrani nacionalnog interesa. Sasvim je druga tema osuda agresije na Ukrajinu. Rimokatolička crkva je imala index librorum prohibitorum, Vučić umesto zabranjenih knjiga ima zabranjenu reč - osuda. Ta ključna reč ne samo da određuje geostratešku poziciju Srbije i njen odnos prema međunarodnom pravu i opšteprihvaćenim principima globalnih odnosa, već je unela i sasvim retke disonantne tonove u vladajućim krugovima. Jasno je da je zvanični Beograd u „teškim danima male Srbije“ uložio titanski napor da pronađe formulacije u kojima bi i Rusija i Zapad prepoznali nešto pozitivno. Poruka Kijevu, koji uz Srbiju stoji nepriznavanjem nezavisnosti Kosova, glasi da Beograd podržava suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine, što je stav koji važi od vremena aneksije Krima. Pažljivo je, međutim, izbegnuta jasna i nedvosmislena „osuda“ agresivnog i militantnog ponašanja Rusije. U zvaničnom saopštenju Saveta za nacionalnu bezbednost koristi se formulacija da je „veoma pogrešno“ kršenje suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemalja, uključujući i Ukrajinu. Nema tu iznenađenja. Za nekog ko se kune u evrointegracije, ali pažljivo izbegava da pomene vrednosti liberalne demokratije, za nekog ko godinama pokazuje koliko su mu bliski autoritarni sistemi Rusije i Kine, ocena ruske agresije na Ukrajinu kao „veoma pogrešne“ je maksimum Vučićeve hrabrosti u obraćanju Moskvi. Izbegavanju „osude“ svakako je doprinela i predizborna atmosfera, pošto je Vučić na osnovu svih ispitivanja upoznat sa predominanto proruskim raspoloženjem srpskog biračkog tela. Kako je do toga došlo i zašto evroatlantski entuzijazam iz 2000. konstantno kopni, a privlačnost ruskog autokratskog modela vlasti raste, rezultat je višegodišnjeg Vučićevog angažmana, ali to je već neka druga priča. Srbija se „prikrila pod kamen“, kako je predsednik i pre erupcije ruske oružane intervencije formulisao svoj diplomatski recept. Zašto da se „prikrijemo“? Zar se Srbija plaši da otvoreno brani međunarodno pravo na koje se toliko često poziva? Zašto Vučić u strahu od Putina žrtvuje principe na kojima, barem retorički, gradi svoju kosovsku politiku? Koliko će u budućnosti biti argumentovane Vučićeve kritike Zapada zbog kršenja suvereniteta Srbije na Kosovu kada nije smogao snage da osudi istovetno ponašanje Rusije prema Ukrajini? Valjda bi trebalo da bude jasno da se Kremlj oko Ukrajine i Donbasa ponaša istovetno kao Zapad oko Kosova. Izbegavanje nedvosmislene osude Moskve baca tešku senku kada sutra Srbija bude tražila nove saveznike od kojih očekuje podršku za rešavanje pitanja Kosova. Da li uopšte može da bude legitimno i kredibilno rusko protivljenje kosovskoj nezavisnosti ako je Moskva priznala „nezavisnost“ otcepljenih ukrajinskih „narodnih republika“ Donjeck i Lugansk i otvoreno podržala separatizam? Da li se ovde uopšte razmišlja o mogućnosti da Rusija, zbog svog interesa, bez obzira na sva obećanja o upotrebi veta u Savetu bezbednosti, sutra prizna Kosovo? Postoji li u Beogradu Plan B, ili će Vučić jaukati do neba što mu je prijatelj zabio nož u leđa? Taj prijatelj, Putin, pokazao je u Ukrajini da je spreman na sve. Ova oktroisana izjava zvaničnog Beograda neće izazvati negodovanje u Moskvi, jer je sigurno da je Vučić našao puta i načina da Kremlju poruči da nešto mora da kaže, ali da mu ocenu o „veoma pogrešnom“ kršenju međunarodnog prava ne uzimaju za zlo. Uostalom, pažljivo je Vučić izbegao da imenom pomene Vladimira Vladimiroviča. Dok se zaklinje u evropske integracije – primetno izbegavajući da ikada pomene vrednosti liberalne demokratije – Vučić je dopustio da paralelno nastaje jedan drugi svet. U Vladi Srbije su neki otvoreno proruski ministri, neki i uniformisani. Režimski tabloidi haubičkom vatrom tuku po Zapadu, gradeći kult Putina do te mere da su po Srbiji počeli da slave njegove rođendane. Ruske partije nadmašile su broj stranaka svih 30 manjina koliko ih živi u Srbiji. Istovremeno, Vučić ne odustaje od svoje verzije „nesvrstavanja“, bez obzira na svu arhaičnost takvog koncepta. Ali, da se radi o racionalnom projektu, onda on kao osvedočeni kritičar NATO bombardovanja bez dozvole Saveta bezbednosti UN – na šta stalno podseća i Moskva – ne bi cinično za svoje savetnike angažovao najveće promotere agresije iz 1999, bivše premijere Britanije i Nemačke, Tonija Blera i Gerharda Šredera. Nekonzistentnost spoljne politike koja pretenduje na racionalnu balansiranost ponovo se pokazala povodom ukrajinske krize. Vučić jednog dana kaže da Srbiju niko ne pritiska i ne traži da se Beograd opredeli, a sutradan se žali da je pod „neviđenim i strahovitim“ pritiscima. Sve su to potvrde cikcak kretanja Srbije u svakodnevnoj politici, o diplomatskom lelujanju zbog kakvog dobijamo packe čas sa Zapada, čas sa Istoka. Pitanje je sada kako će Zapad čitati 15 tačaka zaključaka Saveta za nacionalnu bezbednost. Američki predsednik DŽo Bajden i novi nemački kancelar Olaf Šolc već su dali do znanja da im se nikako ne dopada puzeće približavanje Srbije Rusiji i Kini. Novi pritisci? Ili period tolerancije, koji svakako neće potrajati kao u vremenima Angele Merkel? Šef Bele kuće kaže: „Putin je izabrao ovaj rat.“ Na svetu je da odabere kako će ga zaustaviti, a na Vučiću je da se pita šta mu pripremaju oni koji su svakako uknjižili njegov manevar zaobilaženja osude Putinove agresije. Koliko god se trudila da balansira, srpska diplomatija nije dorasla zadatku koji je sebi postavila, pre svega zato što naprednjačko-socijalistička koalicija teži svojim „prirodnim partnerima“ na Istoku, autoritarnim političkim režimima u kojima Vučić mnogo lakše prepoznaje sebe nego u vestminsterskoj demokratiji. Klatno je izbačeno iz evropskog ležišta pa Srbija pod kapom Evropske unije nastavlja da se udaljava od EU. „Nije važno da li je neka zemlja neutralna“, izjavio je svojevremeno Vinston Čerčil. „Važno je na čijoj je strani neutralna.“ Vučićev režim je sistematskim potkopavanjem zapadnih temelja učinio da je Srbija neutralna – na strani Istoka.