Moderna za siromašne

Taman kada smo pomislili da više nemamo ni najbolje zdravstvo u regionu a ni ministra zdravlja, Zlatibor Lončar se vratio iz ilegale jer je konačno mogao da nam saopšti pobedničku vest - ne samo da je Srbija od Svetske zdravstvene organizacije „dobila dozvolu“ da proizvodi iRNK vakcine, već je i jedina zemlja u Evropi koja ima takvu dozvolu! Da li to znači da u Evropi ne postoji zemlja Nemačka iz koje je potekla Fajzerova vakcina ili Španija u kojoj postoji fabrika Moderninih vakcina? I da li se to SZO prvi put od svog osnivanja izborila da deli licence i određuje koja zemlja sme, a koja ne, da proizvodi vakcine, pa je stavila veto svima u Evropi? Odgovori na sva postavljena pitanju su „ne“, ali je Srbija sigurno jedina zemlja u Evropi u kojoj i ministar i mediji mogu da prenesu tako besmislenu informaciju, a da je većinsko biračko telo proguta. Pritom je jedna baš dobra vest dovedena do karikaturalnosti zbog režimske potrebe za samoglorifikacijom, pa smo ostali uskraćeni za suštinu – šta smo to zbilja dobili i čemu će to služiti? „Vakcine protiv kovida su prvi odobreni lekovi koji su bazirani na informacionoj RNK, ali je očigledno da, kako medicina i farmakologija idu napred, neće biti poslednji. Za nas će biti dobro ukoliko dobijemo temelj za kasnija istraživanja iRNK tehnologije i njenu primenu u različitim tehnologijama, jer se radi o veoma atraktivnoj terapijskoj opciji. Preko iRNK daju se uputstva našim ćelijama za sintezu određenih proteina koji imaju značaj u nastanku određenih bolesti, a sa druge strane ti proteini mogu biti ciljna mesta u lečenju nekih bolesti. Ako mi znamo koji je značaj proteina, onda možemo putem iRNK uticati na to, možemo sintetisati neke proteine koji nam nedostaju, a možemo i da zamenimo neke defektne. Na taj način se otvaraju nove veoma efikasne terapijske opcije i sa tim pristupom možemo da promenimo tok oboljenja. Do sada smo videli kako ona utiče na kovid 19, ali na isti način može da utiče i na influencu, HIV, bakterijske infekcije koje već duži vremenski period stvaraju probleme zbog rezistentnosti na antibiotike, a možemo da lečimo i autoimuna oboljenja, onkološka i metabolička. Ali to nije sprint na kraju koga ćemo dobiti zlatnu medalju, već maraton“, kaže dr Radan Stojanović, farmakolog i profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. Već to je više nego dovoljno da shvatimo da smo dobili daleko više nego što nam je obezbedila punjačnica na Torlaku i dalje u svetu nepriznate sputnjik ve vakcine ili fabrika Sinofarmove vakcine, koja svakako ne predstavlja budućnost zdravstva, ali ima upotrebnu vrednost u Vučićevim ličnim aranžmanima sa njegovom braćom iz Kine i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Ali, od tih poslova se ne odustaje, što otvara dilemu – kako će Srbija postići svu planiranu proizvodnju? Posebno ako imamo u vidu da je devedesetih godina prošlog veka sasvim stala proizvodnja vakcina, a da je u međuvremenu stručni kadar desetkovan. „Potrebno je da se opredelimo i da vidimo šta ćemo da radimo. Mi pravimo fabriku sinofarm vakcina, a proizvodnja inaktivisanih vakcina zahteva jedan poseban proizvodni proces, ljude i opremu. Onda smo prihvatili da pravimo sputnjik ve koji je potpuno drugačija tehnologija, to su vektorske vakcine za koje su potrebni sasvim drugačiji uslovi. I sada nam se nudi iRNK. Ne verujem da u svemu tome možemo da učestvujemo na pravi način. Gde su nam ljudi u svemu tome, a oni su najvažniji? Potrebni su nam imunolozi, virusolozi, molekularni biolozi, genetičari, farmakolozi... Ogroman tim već stručnih ljudi koji bi morali da ovladaju određenim tehnikama, od same proizvodnje do sprovođenja kliničkih ispitivanja za određene bolesti. Posebno kada je iRNK u pitanju - tu su manje bitni oprema i objekti, ali su ljudi neophodni i mi moramo da napravimo dugoročan plan za narednih 10 do 20 godina. Meni lično istraživanja na iRNK deluju prihvatljivije i izazovnije nego gradnja fabrike“, kaže dr Stojanović. Verovatno i svima koji se oslanjaju na nauku a ne na lečenje šetnjom kroz piramide u Bosni, ali se ipak radi o ponudi kroz koju je nemoguće progurati sumnjive poslove (tokom pandemije aktuelna vlast im je bila više nego sklona), jer SZO, kao pokretač projekta, svaku zapetu objavljuje na svom sajtu. Zbog toga je pravo iznenađenje da je institucija iz Srbije koja je aplicirala za transfer tehnologije bio Institut Torlak imajući u vidu da poslednjih godina predstavlja stub vlasti u netransparentnim poslovima. A da je njegovo rukovodstvo dalo sve od sebe da sakrije ne samo pojedinosti iz ugovora o proizvodnji sputnjik vakcine i studiju isplativosti celokupnog posla, već i činjenicu da li se vakcina pravi ili samo puni kod nas, kao i da li imamo pravo da je izvozimo ili se može koristiti samo za domaću upotrebu. Takođe, iznenađenje je što se i SZO odlučio za Srbiju (teško da nije upoznata sa pričom o otimanju respiratora ili uplivom vojske i njene „tajnosti“ u gradnju kineske fabrike) i odlučio da ona bude jedna od zemalja kojoj će se ponuditi trening koji je u ovom trenutku ograničen na veoma male kapacitete – može da ga prođe između 200 i 300 naučnika iz celog sveta. Nakon Brazila i Argentine koji su se još prošle godine uključili u projekat, pre dve nedelje je SZO potpisao ugovor o transferu znanja sa šest afričkih zemalja (Egipat, Kenija, Nigerija, Senegal, Južnoafrička Republika i Tunis), a samo nekoliko dana kasnije i sa četiri azijske (Bangladeš, Indonezija, Pakistan i Vijetnam) među kojima se kao peta našla Srbija. „Ideja SZO je da se u Južnoafričkoj Republici proizvede vakcina koja bi se podelila kao javno dobro i popunila tržište. Pitanje je koliko je to u ovom trenutku prioritet jer ona ne može da ima efekat kao da je proizvedena pre godinu dana, ali će popuniti rupe u onim najnerazvijenijim zemljama u kojima se vakcina još uvek traži, a ne može da stigne. Ali, ono što je veoma bitno je širenje tehnologije iRNK. SZO je otvorila centar u Južnoj Koreji u kome bi se odvijao inicijalni trening za ljude koji su zainteresovani za tu tehnologiju i pozvali su nerazvijene i srednje razvijene zemlje da se prijave. Pretpostavljam da je Torlak aplicirao jer se radi o nečemu što je dostupno i što otvara šansu da se nešto nauči. To je tehnologija koja je u praksi zaživela pre samo dve godine i kada vam je neko daje na tanjiru to je ogroman korak napred. A SZO se odlučio za Srbiju iz dva razloga. Prvo, Srbija je zajedno sa svim zemljama koje su izabrane već učestvovala u projektu transfera znanja za proizvodnju vakcina protiv gripa. Drugo, ostalo je veoma malo zemalja koje imaju državne institute jer je sva ozbiljna proizvodnja u privatnom sektoru, čak i u Kini i Indiji, a SZO baš ne može da poklanja znanje privatnom sektoru“, kaže dr Dragoslav Popović, stručnjak za imunizaciju u Unicefu. Ono što predstavlja globalni problem je kako da SZO dođe do znanja koja želi da podeli? Ova organizacija se još na početku pandemije zalagala za podelu intelektualne svojine i dostupnost licenci za proizvodnju, ali je jedino Astra-Zeneka odlučila da podrži solidarnost umesto profita. Ne samo da je napravila najjeftiniju vakcinu već je podelila svoja znanja o njoj, tako da se proizvodi u Indiji, Južnoj Koreji, Australiji, Japanu, Tajlandu, a uskoro će i u još nekim zemljama. I kada su u pitanju iRNK vakcine (fajzer i moderna) SZO je očekivao slično od njihovih proizvođača, ali su im ipak nudili i dodatnu stimulaciju. Uz obrazloženje da cene „istorijski rekord jer je privatni sektor proizveo vakcinu za manje od godinu dana“, ponudili su kao kompenzaciju da sve zemlje sa visokim dohotkom obezbede podsticajne mere tim kompanijama koje bi anulirale njihove finansijske gubitke. Takođe su im ponudili da, ukoliko dođe do odricanja od intelektualne svojine (radi se o proceduri koju Svetska trgovinska organizacija može da primeni u kriznim situacijama), ono bude oročeno na godinu ili dve ili da važi samo za vakcine a ne i za prateće lekove. Odgovor je bio – ne. Fajzer je u startu bio opredeljen da radi samo za bogata tržišta, tako da je ponudio neku vrstu kompromisa – da kontejnerima dopremi svoju vakcinu u Afriku i da pošalje svoje stručnjake, a da se vakcina koristi samo za lokalno stanovništvo koje im u startu nije bilo interesna grupa. Moderna ni toliko, iako je upravo njena vakcina poslužila kao model za Afrigenovu vakcinu koju je SZO počela da pravi zajedno sa Južnoafričkom Republikom oslanjajući se na javno dostupna saznanja o njoj. A na pitanje koliko će vremena biti potrebno da se završi proces razvoja te vakcine, direktor SZO Tedros Gebrejesus rekao je da može potrajati preko dve godine, pošto kao nova vakcina mora proći celu proceduru, počev od ispitivanja na životinjama. „Međutim, čitav proces se može skratiti ukoliko trenutni vlasnici iRNK patenata podele svoju formulu ili ukoliko bi došlo do privremenog odricanja od prava intelektualne svojine, za što se SZO i dalje zalaže zato što bi to značajno skratilo proceduru i južnoafrički centar bi mogao da završi proces za šest do devet meseci. Nadamo se da ćemo postići nešto, bilo kroz pregovore sa farmaceutskom industrijom, bilo kroz proceduru u Svetskoj trgovinskoj organizaciji koju su inicirale Južnoafrička Republika i Indija. Ova pandemija je bez presedana i ako ne možemo sada da upregnemo mehanizme za krizne situacije, poput odricanja intelektualne svojine, kada ćemo ih upotrebiti“, istakao je Gebrejesus. Pomenuta procedura pred Svetskom trgovinskom organizacijom je inicirana još 2020. sa ciljem da se obezbedi pristup jeftinim, generičkim lekovima za lečenje kovida, a u maju 2021. je proširena tako da se odnosi na sve vakcine, lekove i dijagnostička i medicinska sredstva. Pregovori se održavaju iza zatvorenih vrata, ali postoje najave da bi posle dugog zastoja uskoro mogla da bude donesena odluka i da su najveći izgledi da bi se odnosila samo na vakcine. Ali, dok se to ne dogodi (ako se uopšte dogodi) SZO će svoja znanja prenositi samo na osnovu južnoafričke vakcine. „Postavlja se pitanje da li su te vakcine proizvedene u tom programu iste kao Modernina i Fajzerova? To nisu iste vakcine, već vakcine koje se proizvode na osnovu podataka koji su javno dostupni naučnoj zajednici i moraju da prođu isti put kao i prethodne: put ispitivanja i put regulative. Iako su skoro završene, prema nekim podacima do kojih sam došao, klinička ispitivanja bi mogla da počnu tek u novembru 2022. Ceo proces će trajati, tako da se ne zna da li će kada konačno stignu do tržišta postojati pandemija i potreba za njima. Zbog toga nam nije potrebna euforija u kojoj smo trenutno, jer postoji mogućnost da se nakon nje razočaramo. Ipak mislim da je dobro da pristupimo tim tehnologijama, bez obzira na to da li nam se isplati proizvodnja konkretnih iRNK vakcina, jer nam ta znanja mogu koristiti u budućnosti“, kaže dr Stojanović. Ni za drugog sagovornika NIN-a tu nema dileme – da, tim znanjima je potrebno da pristupimo jer iRNK predstavlja budućnost, radi se o izuzetno fleksibilnoj tehnologiji i dovoljna su samo tri dana da se napravi vakcina ukoliko postoji model virusa. „Problem je što je to prvi korak. Torlak je imao sličan program sa SZO kada je u pitanju razvijanje vakcine za grip, ali to je trajalo nekoliko godina i uključivalo je promenu tehnologije, razvoj novih postrojenja i kliničke studije. I to je koštalo veoma mnogo. A u ovom slučaju ne vidimo da postoji finansijska podrška koja bi naknadni razvoj tog transfera znanja podržala. Ovoga puta novac sigurno neće doći od SZO jer je više nego dovoljno što nam besplatno daje novu tehnologiju, što znači da je država ta koja će morati da preuzme finansije na sebe. Ako smo ozbiljni moraju da postoje sveobuhvatna vizija i politička volja, a bojim se da ovo ne bude samo predizborna ponuda“, kaže dr Popović. Šta god da bude postojeća znanja ćemo dobiti, a možda i vlast koja će umeti da ih upotrebi. U protivnom ćemo se baš obrukati pred SZO, ali nam bar neće biti prvi put. Sandra Petrušić