Tadić je za Ponoša govorio da je najbolji general, od Vulina će se Vojska dugo oporavljati

Kapetan bojnog broda Petar Bošković je od 2005. pa sve do odlaska u penziju 2019. godine obavljao dužnost načelnika Uprave sa odnose sa javnošću Ministarstva odbrane, s prekidom od godinu dana, kada je 2012. bio i načelnik Uprave za ljudske resurse Generalštaba. Radeći taj posao, za gotovo deceniju i po „preko glave je preturio“ šesnaest ministara odbrane i načelnika Generalštaba i bio svedok turbulentnih vremena u Vojsci kroz koju su se prelamali najroznovrsniji politički ali i lični interesi. Razume se, bili su to ljudi i iz bivše i iz sadašnje vlasti. Kako kaže, na toj poziciji našao se igrom slučaja u vreme afere Topčider kada su stradala dvojica gardista, a Vojska očigledno nije imala pravog čoveka za komunikaciju s javnošću. Svakako je pomogla i činjenica da je bio decenijski vojni novinar i imao četvorogodišnje iskustvo izveštavanja sa ratišta širom bivše Jugoslavije. U ispovesti za NIN govori nepoznate detalje o događajima i ljudima koji su sa ministarskih, generalskih ili nekih drugih važnih državnih pozicija u dobroj meri uticali ili još uvek oblikuju živote građana Srbije. „Moram reći da smo jedno vreme imali i Upravu za moral i informisanje, koja je nasleđena iz komunističkog vremena Vojske. S druge strane, na čelu Uprave za odnose sa javnošću u Ministarstvu odbrane bio je LJuba Stojadinović, koji je meni bio šef, što sa ponosom ističem. LJuba je uvek bio oštar, čak je uspevao da tu svoju britkost prenese i u vojne listove, od Narodne armije i Fronta do Vojske i Odbrane. To ga je, na koncu, i koštalo vojne karijere, posebno otvoreno pismo koje je uputio Zoranu Liliću“, kaže na početku svoje ispovesti Bošković MINISTRI ODBRANE Boris Tadić (savezni ministar odbrane 2003-2004) U vreme kada je Tadić postao ministar bio sam glavni i odgovorni urednik redakcije posebnih izdanja. Pamtim ga kao čoveka koji je u Vojsku uveo socijalizaciju. Od njegovog vremena pukovnici su počeli da „briju brkove“. On je doneo kulturu socijalnog dijaloga i razmenu mišljenja u Vojsku, bio je spreman da sasluša i doveo je mlade saradnike u Ministarstvo. Ali njegov najveći legat je činjenica da od tada počinje civilna kontrola Vojske, što je izuzetno značajno. Nažalost, u poslednje vreme svedoci smo zloupotreba, a od civilne kontrole došlo se do civilnog komandovanja vojskom. Opet, ono što bih zamerio Tadiću je taj preterano prisan odnos, brzi prelazak na „ti“, što u vojsci nikada nije dobro. U jednom razgovoru o školskom brodu Jadran, kada je Tadić već bio predsednik, sećam se, rekao sam mu da ne možemo biti na ti, jer je on predsednik. Sa ove vremenske distance posmatrajući stvari, mislim da ga je takav odnos u politici dosta koštao. Predsednik ili ministar odbrane su institucije, mogu vam biti i kum i prijatelj, ali mora da se zna hijerarhija. Prvoslav Davinić (ministar odbrane SCG 2004-2005) Prvoslav Davinić je dugo bio diplomata u Ujedinjenim nacijama i reč je o čoveku sa ogromnim međunarodnim iskustvom. Ali, koliko je to bila prednost u komunikaciji sa strancima, toliko je bila i hendikep na funkciji ministra vojnog jer nije poznavao ambijent i mentalitet koji su ga sačekali. Da probam to slikovito da opišem – on je godinama u UN gledao špalire, crvene tepihe i gardu kako se postrojavaju u nečiju čast, a kada se to ovde desilo njemu, on se kolokvijalno rečeno „pogubio“. Kada na to dodamo i naivnost, činjenicu da je verovao pogrešnim ljudima, koji su ga pogrešno izveštavali, rezultat su neke ozbiljne afere u vreme njegovog ministrovanja. Mislim pre svega na afere „Satelit“ i „Pancir“. Protiv njega je zbog toga kasnije vođeno i šest krivičnih postupaka i u svima je oslobođen. Kada je reč o aferi „Satelit“, dobro se sećam da je u kabinetu u prisustvu Aleksandra Dimitrijevića, dugogodišnji načelnika VBA i Milane Rakić, koja je bila sekretar Ministarstva i zahvaljujući čijoj visprenosti je on koliko-toliko sačuvan, Davinić decidirano tvrdio da nije potpisao nikakav ugovor sa Izraelcima o satelitskim snimanjima. On je verovao Mlađanu Dinkiću i mislio je da nije potpisano nešto što je u stvari parafirao. Nakon toga Davinić i Dinkić su bili u ozbiljnom sukobu. On je čak hteo da u ime Ministarstva odbrane na sajtu objavi otvoreno pismo, čemu sam se usprotivio. Naprosto, to po pravnoj regulativi nije dozvoljeno, ali od dolaska Aleksandra Vulina taj propis se flagrantno krši i postaje praksa. Jednostavno, ne možete koristiti sajt Ministarstva odbrane za stranačku propagandu i napade na opoziciju jer Vojska pripada svima. Prema mojim saznanjima Davinić je imao dobru nameru, ali takve stvari se moraju raditi transparentnije i ne možete odlaziti u Pariz u kojekakve hotele, pregovarati ili potpisivati bilo šta. On se jednostavno nije snalazio. Tako je bilo i sa aferom „Pancir“ i opremom koja je trebalo da bude kupljena od Mileta Dragića. Ne možete sporiti kvalitet te opreme, ali i ovde je opet reč o netransparentnosti a takve stvari izazivaju sumnju u startu. Važno je istaći da su mnogi privrednici u tome vreme živeli od kamata Vojske. U čitavoj državi se znalo da postoji general zvani „Žika deset posto“ (Živorad Vujičić prim. aut). Sistem je funkcionisao tako što biste izručili robu Vojsci, u recimo vrednosti od milion evra, a zatim zahtevali da vam Vojska to ne plati na vreme, nego biste dobijali kamatu. Tako ste na konto te kamate svakog meseca dobijali ogromnu apanažu, a glavnica je ostajala netaknuta. Isto tako, na konto tih milion evra koje vam je Vojska dugovala mogli ste kod banke da podignete kredit na tri miliona, a ratu ne otplaćuje vaša firma nego Vojska preko kamata. Korist su imali pojedini generali koji su kasnije bili procesuirani, poput generala Miluna Kokanovića koji je potom oslobođen. Znate šta, čak i kada bi neko bio osuđen, te presude su bile smešne. Zoran Stanković je nakon odlaska Davinića zaustavio tu praksu. Zoran Stanković (ministar odbrane SCG 2006-2007) Stanković je još kao načelnik VMA imao problem sa farmakomafijom čije je štetne ugovore zaustavio. U tom maniru je nastavio i kao ministar odbrane. Mi smo milijarde dinara godišnje davali samo na kamate o kojima sam govorio. On je stanje uspeo da dovede na nulu, jer je domaćinski poslovao. Mogu slobodno reći da je Vojsku probudio iz dubokog sna. Reč je o čoveku koji je čitav život vojnik i koji razume to okruženje. On i Zdravko Ponoš, koji je tad već bio načelnik Generalštaba, iako su znali da se sporečkaju, nalazili su zajednički jezik, jer su bili domaćini, ljudi sa sela. Stanković je razumeo neophodnost transformacije i neizbežno smanjenje jedinica. Dragan Šutanovac (2007-2012) Šutanovac je došao na nivelisano stanje, a Ponoš je sa Stankovićem već zahuktao transformaciju Vojske, što podrazumeva prelazak iz kvantiteta u kvalitet. Imali smo jedan zastareo, okoštali sistem gde su pre svega generali razmišljali o svojim beneficijama. Kasnili smo, najpre zbog ratova devedesetih, a potom i do odlaska Nebojše Pavkovića mi se nismo mrdnuli. Šutanovac je doveo ubedljivo najbolji tim ljudi. Od Tanje Miščević preko državnog sekretara Igora Jovičića, Dragana Radulovića, Dušana Spasojevića, sada ambasadora u Atini, do Aleksandra Miščevića i Zorana Jeftića ... Imao je i izuzetno kvalitetnog šefa kabineta, generala Milana Bjelicu, koji mu je mnogo toga olakšavao, a iskreno govoreći, i čuvao samog ministra. Šutanovac je otvorio vojsku, pratio je i reorganizaciju, ali nedovoljno brzo. Čini mi se da nije koncepcijski do kraja ispravno shvatio transformaciju koju je trebalo odraditi. Sve je išlo veoma sporo i odugovlačilo se sa tim. U to vreme načelnik Generalštaba je bio general Ponoš. E sad, od prodaje viška naoružanja i nekretnina bilo je predviđeno da se sliva novac kojim bi se Vojska modernizovala, ali Ministarstvo odbrane to nije uspevalo da kanališe kako treba. Znate li koliko je Vojska samo u Beogradu izgubila zgrada? Navešću samo nekoliko primera. Dinkić je potpisao ugovor po kome je za zgradu u Nemanjinoj trebalo da dobijemo 800 stanova. Nismo dobili nijedan. Zgrada Vojnotehničkog instituta u Katanićevoj trebalo je da bude prodata za 16 miliona evra a otišla je bez ijednog dinara, a o drugim da i ne govorimo. Jedino što smo dobili su stanovi u naselju Vojvoda Stepa. Vojska je u jednom trenutku od mezimčeta postala pastorče od koga su svi prali ruke. Dakle, kasnilo se sa prodajom imovine i profesionalizacijom vojske. Sve je trebalo da se odvija po fazama, a od prodaje objekata i viška naoružanja trebalo je opremati vojnika za 21. vek. Ponoš je bio pod pritiskom generala, javnosti i vojske uopšte, povlačio je mnoge nepopularne poteze, a Ministarstvo se nije reorganizovalo i odugovlačilo je sa svojim poslom. Tu je došlo do konflikta Šutanovca i Ponoša. Šutanovac je to doživeo lično, a u suštini nije bilo ničeg ličnog. Kulminiralo je kada generali iz Generalštaba nisu došli na novogodišnji prijem, što je presedan kakav nije viđen od 1945. godine. Tadić se nakon toga odlučio za političku stranu a ne vojničku, i u skladu sa svojim ovlašćenjima smenio Ponoša, iako je za njega govorio da je najbolji general u regionu. Takođe, moram reći da je potpuno pogrešna percepcija javnosti da je Šutanovac okrenuo vojsku ka NATO-u. LJudi mešaju NATO i program Partnerstvo za mir. To ne isključuje neutralnost, ali su jedinice na najbližem mogućem nivou saradnje preko Partnerstva za mir. Određene NATO procedure je prihvatila i Rusija zbog mirovnih operacija, naprosto jer su najbolje. Aleksandar Vučić (2012-2013) Aleksandar Vučić je vrlo kratko bio ministar, ali moj utisak je da je on poštovao Vojsku. Nikada nije propustio nijedan kolegijum iako je obavljao i funkciju prvog potpredsednika Vlade (PPV). Kod njega niste mogli doći na kolegijum a da niste maksimalno spremni i upoznati sa materijom. Povećao je i budžet za Vojsku, dakle upravo ono što je i Ponoš tražio. Da li je to rađeno stihijski i da li je naoružanje kupovano planski, to je već druga stvar. Kao i Ponoš, on brzo misli, vredan je, ali su njihovi psihološki profili i karakteri različiti. Ali to je već stvar za neke druge analize i neke druge profesionalce. Bratislav Gašić (2014-2016) Gašić je, takođe, poštovao Vojsku i što je još važnije nije se libio da kaže da nešto ne zna i da dovede ljude koji to znaju. Dakle, kod njega nije bilo sujete i ma šta ko mislio i govorio o njemu, dakle da ničim nije kvalifikovan za mesto ministra osim bliskim vezama sa Vučićem, on je upravo zbog odsustva ega rezonovao kao dobar menadžer. Uvažavao je ljude i bio omiljen. Shvatio je način na koji razmišlja načelnik Generalštaba LJubiša Diković, koji je čovek prevaziđenih shvatanja, i da ovaj nije uživao zaštitu Tomislava Nikolića, Gašić bi ga sigurno smenio. NJegovo ministrovanje, s druge strane, obeležio je i pad helikoptera u kojem je stradalo sedam ljudi. Niko ne može da spori dobru nameru u tome što je pokušano spasavanje deteta. Mi kao Uprava za odnose sa javnošću nismo znali za kombinaciju sa Zlatiborom Lončarom i odluku da helikopter sleti u Surčin. Činjenica je da ministar odbrane ima pravo da direktno naredi upotrebu helikoptera. Ali, ovde niko ne pominje šefa kabineta koji mora da zna proceduru i da je ispoštuje. Ministar može i da ne zna, ali šef kabineta je taj koji sve vodi po pravilu. Siguran sam da je pominjani general Bjelica bio na toj poziciji – da bi procedura i nadležnost bile ispoštovane. Tada je, međutim, tu bio general Siniša Radović i on je morao po bilo koju cenu da poštuje proceduru. Ali postavljanje po prijateljskim ili zemljačkim linijama kad-tad mora da se pokaže lošim, u ovom slučaju tragičnim. Što se tiče Uprave koju sam vodio, svakih sat vremena smo izdavali saopštenje, a istog dana organizovali i konferenciju za štampu gde je sve do detalja objašnjeno. Ali tu Diković preuzima glavnu ulogu i obećava da će se za sedam dana izaći sa nalazima istrage i odgovornima. Zapravo on i još neki generali kreću da beže od odgovornosti i sve se svaljuje na generala Predraga Bandića i mučene pilote. Opet, ni Diković kao načelnih Generalštaba ne može da kaže da nije znao. Pa ko je ko u lancu komandovanja? Morate od samog starta reći istinu. Ovako, taj će se slučaj svaki čas vraćati u javnost. Što se tiče druge Gašićeve afere, sa novinarkom B92, mora se voditi računa o dignitetu Vojske. Ministar vojni, poput Vulina, ne treba da se pojavljuje svaka dva minuta i nije zadužen za marketing svoje stranke. Nebojša Rodić (2013-2014) On nije voleo medije, pripadao je starim kadrovima, ali je znao kako funkcioniše sistem. Rodić je pokazao da ministar može biti drugačiji, dolazio je biciklom na posao, voleo je umetnost... Jednostavno bio je svoj. Zoran Đorđević (2016-2017) Đorđević je za vreme Gašićevog ministrovanja učio i „ušao“ u sistem, ali nije imao snage da se suprotstavi Dikoviću. Nijedan ministar ne bi dozvolio da mu načelnik Generalštaba izgovori ono što je Diković njemu rekao. To je bio kolegijum ministra i Đorđević je rekao šta bi trebalo da se uradi, a Diković je odbrusio: „Ti ćeš klinac meni da naređuješ i određuješ šta treba…“. Posle toga su usledile psovke i uvrede. Oni to mogu sebi da dozvole kao Diković i Đorđević, ali ne smeju kao načelnik generalštaba i ministar odbrane. To su očajne poruke za sistem. Đorđevićevo ministrovanje je obeležilo i podizanje nelegalnog objekta na Kopaoniku. Čudno je i da Vojska nije reagovala i da objekat ne može da se ukloni godinama. Kako je moguće da reagujete kada neko slika kasarnu, a ne reagujete kada vam neko podiže objekat u dvorištu kuće. Reč je o izuzetno važnom fortifikacijskom objektu, tamo je smešten radarski sistem, tu su i podzemni hodnici.... Aleksandar Vulin (2017-2020) Vojska je Vučićevu odluku da Vulina postavi za ministra doživela kao šamar. Prvo što je uradio je da je faktički ukinuo kolegijume ministra. To je mesto gde saznajete kakva je situacija u Generalštabu, materijalnim resursima, a on to nije dozvoljavao. Sve je razdvojio kako glava ne bi znala šta radi ruka. Onog trenutka kada mu je prvi general lupnuo potpeticama i rekao „razumem“, on je shvatio šta to znači i kakva je to moć. Nažalost, shvatio je to na pogrešan način i to je zloupotrebljavao. Sve te afere koje su ga pratile od „tetkinog novca za stan“ preko njegove dvonedeljne navodne obuke, ozbiljno su naudile Vojsci. On je počeo sa praksom, koja je bila nezamisliva, da se drugi napadaju i vređaju preko sajta Ministarstva odbrane, to nijedan ministar pre njega nije radio. Ukinuo je sve naše kontakte na društvenim mrežama jer su nas pratili ljudi i iz vlasti i iz opozicije. Julovsku filozofiju prebacio je na Ministarstvo. Temeljno je poremetio sistem i oporavak će dugo trajati. Ne ulazim u to da li se on prema Vučiću ponaša kao prema Miri Marković, ali kada u Vojsci srušite piramidu, odnose, kada ignorišete kolegijum ministra, onda čitava vojska ispašta. On je pokvario i odnose s javnošću, stalno je „iskakao“ i to uglavnom na loš način. Civilno komandovanje vojskom, koje sam pomenuo, kulminiralo je pod Vulinom. Odjednom ste imali državne sekretare koji su se i te kako pitali o važnim stvarima. Oni su preuzeli uloge komandanata i prestali su da budu servis vojske. Počeli su da kadriraju, smenjuju, postavljaju ljude, a vojska je i te kako osetljiv sistem. Osim toga vojska je izgubila mnoge benefite. Mi ne možemo da vratimo dnevnicu iz 2013. godine. Imamo 21.000 pripadnika aktivne vojske, a pogledajte koliko je policije. Ali to je partijska priča. NAČELNICI GENERALŠTABA Branko Krga (2002-2003) Krga je bio načelnik Vojske SR Jugoslavije i Vojske SCG. Pamtim ga kao velikog gospodina i prvog načelnika Generalštaba koji je otišao u penziju lege artis, a ne da je smenjen. Sve ostale su sklanjali. Bio je smiren, razumeo je nove trendove, što je pokazao i kasnije kao predavač u diplomatskoj akademiji. Dragan Paskaš (2004-2005) On je, nažalost, podlegao političkom pritisku. Smenjen je zbog sitne zloupotrebe. Dao je helikopter da se postavi crkva Rumija iznad Bara, a to bi u današnje vreme prošlo bezmalo nezapaženo. LJubiša Jokić (2005-2006) Jokić je bio prelazna varijanta kada se otcepljivala Crna Gora. I tu je Davinić napravio neke greške koje su se reflektovale i na Jokića. Žao mi je tog čoveka, on nije imao potrebu da bude načelnik jer je bio dobro situiran – godinama je radio u UN. On jednostavno nije znao u šta je upao. Jokić je, ipak, dobro i bez velikih potresa izgurao taj period kada se odvajala Crna Gora. Zdravko Ponoš (2006-2008) Ponoš je načelnik Generalštaba koji je najviše povukao za najkraće vreme. Govorim o transformaciji i reorganizaciji Vojske, koja je bila ne samo neizbežna, nego i neophodna. Upravo on je sa svojim timom osmislio strategiju da se najveći broj modernijih tenkova sačuva, a da se oni stariji prodaju. Ali javnost treba da zna da prodaja nije išla ni peko Generalštaba ni preko ministarstva. To je radio SDPR – jedina ovlašćena firma za takvu trgovinu. Otuda su potpuno apsurdne optužbe da je Ponoš topio tenkove. Ne kažem da nije bilo i grešaka, ali neke stvari poput ugovora o smanjenju broja strela ili kasetnih bombi je potpisivala država. Kada se danas tvrdi da je vojska brojčano smanjena za 30.000 ljudi u Ponoševo vreme, govore se notorne laži. U to vreme imali smo 31.000 ljudi, od toga 21.000 vojnika i preko 9.000 ljudi zaposlenih u drugim institucijama. Apsurdno je da je 4.500 ljudi radilo na VMA a samo 400 njih u sanitetu po jedinicama. I da još napomenem, tada smo imali 31.000 pripadnika vojske, a trebalo je da smanjimo za tri-četiri hiljade. Tako da su potpuno paušalne ocene kako je Ponoš desetkovao armiju i služe samo za izbornu kampanju. I kad smo već kod kampanje, sramota me je kad vidim da pojedini generali pljuju svoje kolege. Mislim upravo na pljuvanje generala Ponoša i optužbe generala Milorada Stupara. Možete se ne slagati i imati svoje mišljenje, ali gde je nestao kodeks oficirske časti? Mi se svi međusobno dobro poznajemo, znamo šta je ko radio. Ili, ne možeš Ponošu zamerati saradnju sa NATO savezom, a pri tome si bio načelnik odeljenja za saradnju sa tom alijansom i radio u Atlantskom savetu. Uostalom, najveće smanjenje vojske desilo se kada je Davinić bio ministar. On je samo preko vikenda po naređenju Dinkića otpustio 5.000 ljudi. Miloje Miletić (2009-2011) Bio je Ponošev zamenik i zamenio ga je na mestu načelnika. U Vojsci je bio omiljen, iskusan, inteligentan i svi su ga zvali „čiča“. To je jedan od onih generala sa kojima biste sutra otišli u rat i znali da vas ne bi odveo negde gde ne treba. On je uspeo da nađe balans između Šutanovčeve sujete i potrebe da se Vojska transformiše. Miletić je pomirio profesiju i politiku. On je završio Ponoševu profesionalizaciju vojske i uspeo da u jedinice postavi više od 10.000 profesionalaca. LJubiša Diković (2011-2018) Tadićevo imenovanje LJubiše Dikovića je bilo greška. On je završio srednju vojnu školu u Sarajevu, a to su vodnici. Pripadao je užičkom korpusu kadrova u kome je bio i Dragoljub Ojdanić, koji ga je i protežirao. To su ljudi koji su zadržali stari, prevaziđeni način razmišljanja. Diković je, možete misliti, hteo da ugasi vazduhoplovstvo, ali se zato nije libio da izgovara hvalospeve na Tadićev račun pred izbore 2012. Pri tome, niko ga nije terao da to govori. Istovremeno, Tadiću je pred te izbore trebao čovek koji nosi neki nacionalni naboj, a Dikovića i njegovu 37. motorizovanu brigadu su tada po medijima prozivali za određene akcije po Kosovu. Vojska će to platiti tako što je od one reorganizacije vraćena tri koraka unazad. Diković je jednostavno razmišljao vodnički, brinuo je o prašini na ormanima, a ne strategijski u kom pravcu će se razvijati Vojska. Onog momenta kada je Tadić izgubio, Diković je postao prvi čovek Tomislava Nikolića. On je trebalo da nastavi Miletićevu transformaciju Vojske i uvede aktivnu i pasivnu rezervu. Međutim, on je na važna mesta postavljao svoje ljude iz Sarajeva i srednjoškolskih dana ili po zemljačkoj liniji. Razume se da je smenio generale koji su bili u vrhu za vreme bivše vlasti. Ključno pitanje je kakva se poruka ovakvim potezima šalje sistemu kao što je Vojska? Kakva se poruka šalje nekom mladom potporučniku ili poručniku? Milan Mojsilović (2018 ) Aktuelni načelnik Generalštaba je bio veoma perspektivan oficir koga je, takođe,Tadić postavio. Kao čovek sa nekoliko vanrednih unapređenja bio je ozbiljno kotiran kada je Diković postao načelnik Generalštaba. Međutim, s obzirom na to da je Mojsilović znao i podržavao Ponoševa razmišljanja o transformaciji Vojske, Dikoviću je to smetalo i smatrao ga je direktnom konkurencijom. Zato ga sklanja u Brisel, gde je bio šef vojnog predstavništva Srbije pri NATO. Mojsilović, koji je napredovao za vreme Tadića, nakon povratka je postao blizak sa novim vlastima i postaje načelnik. Ipak, on je čovek koji poznaje Vojsku i čini mi se da bi svojim autoritetom mogao da uradi mnogo više. Zaista ne znam zašto to i ne radi. Zoran Preradović