Kako izaći iz režima preživljavanja

Da bi zlo pobedilo, dovoljno je da dobri ljudi ne učine ništa (Edmund Burke 1729-1797). Iako je podela ljudi na dobre i loše problematična i teško održiva, a realnost retko crno-bela, verujem da ovaj citat dosta dobro opisuje sadašnji trenutak u kome se nalazi društvo u Srbiji. Dok svedočimo početku novog rata u Evropi, nakon navršene dve godine epidemije korona virusa i deset godina autokratske nazadne vladavine SNS-a i Aleksandra Vučića, zabrinuti smo, obeshrabreni i iscrpljeni, čak cinični prema ideji da se za vrednosti vredi boriti i da dobro može da pobedi. U stanju dominantne rezigniranosti društva, uz povremene snažne proboje hrabrosti, borbenosti i optimizma, kako se osećamo dok čekamo aprilske izbore? Dok optimizam u bolje sutra doživljavamo kao mazohizam, može se desiti da se ponovo odlučimo za strategiju povlačenja da bismo se sačuvali od daljih povreda i time omogućimo predstavnicima vlasti da još više učvrste svoju moć nad našim životima. Ali važno je da se setimo da to nije jedina strategija koja nam je na raspolaganju. Ekološke inicijative i masovni protesti, hrabra istupanja u javnost žena koje su pretrpele seksualno nasilje i brojne druge lične i lokalne inicijative, primeri su drugačijih strategija borbe sa problemima i nepravdama oko nas, ali i borbe sa sopstvenim strahovima, razočaranjima, traumama i doživljajem nemoći. Mnoge od ovih borbi dovele su do promena nabolje i pokazuju nam da je moguć i drugačiji scenario aprilskih izbora u Srbiji, scenario sa srećnijim krajem. Ili barem srećnijim početkom kraja ove vlade. Ponašanja koja se percipiraju kao „mirenje sa sudbinom“ - pasivnost, povlačenje ili odustajanje, ako ih posmatramo sa strane, lako ćemo dati sebi za pravo da ih osudimo. Posebno ćemo ih lako osuditi u polarizovanom društvu kao što je naše, a posebno u nekim odlučujućim trenucima i kriznim periodima poput ovog u kome se sad nalazimo (referendumi, protesti, izbori, rat u Ukrajini...). Međutim, pored toga što osuda najčešće nije konstruktivna i retko dovodi do promene, ona pokazuje odsustvo empatije i razumevanja zašto su ta ponašanja, praćena doživljajem beznadežnosti i nemoći, logična, nekad neizbežna, a neretko i adaptivna. Psihološka nauka i psihoterapijska praksa prepoznaju pasivnost i rezigniranost u određenim kontekstima kao adaptivno ponašanje na prolongirani stres. U situacijama teških gubitaka ili suočavanja sa nevoljama sa kojima u datom trenutku ne možemo da se izborimo, snižena energija, manjak volje, pesimizam i pasivnost imaju funkciju da nas zaštite i sačuvaju od daljih razočaranja i povreda. Ovakva depresivna adaptacija je nekad zaista adekvatna strategija preživljavanja, kako za pojedinca tako i za društvo u celini. Ako se osvrnemo na poslednjih deset godina života u Srbiji, na kontinuirane pokušaje medijske manipulacije i obmanjivanja, ponižavanja, zastrašivanja i ucenjivanja građana, nasilja, na dehumanizaciju neistomišljenika, upravljanje prirodnim resursima koje preti ekološkoj katastrofi, nije teško razumeti nas zašto smo ušli u depresivnu adaptaciju i prebacili se na režim preživljavanja. Trebalo je sve to podneti i ostati tu, izložen, a ne povući se, barem nakratko, u mišju rupu u kojoj više ništa ne vidimo, ne čujemo i ne nadamo se, pa nas ništa ne može ni šokirati, ni razbesneti, ni povrediti. Međutim, ako stres traje predugo i naše stanje postane hronično, a pesimizam i pasivnost jedini odgovori na dešavanja oko nas, ovakva strategija prestaje da nam koristi. S druge strane, nekima će vrlo koristiti - ima li čega boljeg za jednu autoritarnu vlast od pasivnih građana koji su odustali od borbe za sebe i svoje vrednosti? Ako hoćemo život van mišje rupe, život koji je više od preživljavanja, ako hoćemo da se i mi nešto pitamo za ono što je nama važno, moramo da menjamo strategiju. Kad se ukaže prilika za promenu, valja je iskoristiti jer nam se odlaganjem ne povećavaju šanse. Baš naprotiv, sve smo stariji, depresivniji, pesimističniji i sa sve manje snage i volje da se borimo za sebe. A svet oko nas možda neće biti ni radosniji ni bezbedniji nego što je sada. Proces donošenja odluke da li i za koga glasati na izborima je kompleksan i nimalo lak proces i ne treba da imamo iluziju da treba da bude drugačiji. Opredeljivanje na izborima u nama otvara vrlo lična i ponekad teška pitanja ličnog identiteta i vrednosti, naših odluka i postupaka u prošlosti, okida strahove i traume ranijih povreda, razočaranosti i izneverenog poverenja. Takođe, odlučivanje o tome ko će nas predstavljati i u naše ime donositi za nas važne odluke u narednih nekoliko godina nosi sa sobom veliku odgovornost koju bismo možda voleli da izbegnemo, posebno ako nam je teško da se opredelimo. Tada nam se može desiti da upadnemo u zamku greške u zaključivanju, koja se u psihologiji naziva pristrasnost nečinjenja (engl. omission bias). Ova pristrasnost nečinjenja zapravo favorizuje štetu koja je rezultat uzdržavanja od određene aktivnosti, naspram jednake ili manje štete koju bi ta konkretna aktivnost mogla da ima. U kontekstu predstojećih izbora, to bi značilo da ukoliko nam se nijedna od ponuđenih opcija ne čini kao potpuno ispravan i siguran izbor, možemo odlučiti da ne glasamo jer to procenjujemo kao manje rizično. Međutim, ono što možda zaboravljamo je da, ako mi ne glasamo, oni koji glasaju će odlučiti umesto nas. Vreme neće da stane i čeka da se pojavi za nas dovoljno dobar kandidat - kako god da odlučimo da postupimo 3. aprila to će imati svoje posledice i odraziće se na dešavanja u budućnosti, koja nije moguće izbrisati. Odluka kome ćemo da damo svoj glas može biti otežana još jednom „iskrivljenošću“ u odlučivanju, koja se ogleda u tome da postojeće alternative poredimo sa idealizovanim, nerealnim standardima (engl. nirvana fallacy). Na isti način možemo upasti u zamku traženja savršenog rešenja za neki problem i odbacivanja svakog drugog rešenja koje to nije. Drugim rečima, ako nema savršenog kandidata, sve druge doživljavamo kao loše i pogrešne. Upravo ova tendencija doprinosi tome da opredeljivanje na izborima doživljavamo kao biranje između dva (ili više) zla. Međutim, realnost je, zaista, retko crno-bela, ako hoćemo da vidimo sve njene nijanse. Teško je zamisliti da se na bilo kojim izborima pojavi opcija koju ćemo doživeti kao idealnu, kao opciju koja ispunjava sve naše kriterijume i iza koje možemo celim srcem da stanemo i garantujemo za sve što bi ta opcija u budućnosti podrazumevala. Verujem, ako ne očekujemo idealnu političku opciju ili savršenog kandidata, da je za većinu nas neka od ponuđenih opcija dovoljno dobra. Mislim da imamo razloga da verujemo da će neke od ponuđenih opcija na aprilskim izborima doneti dovoljno dobru promenu u odnosu na ono što imamo danas. Situaciju dodatno otežava i pritisak koji društvo može da ima na nas kao glasače. Gostujući u poslednjoj epizodi radio-emisije „U raljama osećanja“, Iris Žeželj, profesorka na katedri za socijalnu psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, između ostalog je govorila o tome kako nam okolina ne prašta naše političke izbore u prošlosti, što nam stvara dodatni pritisak i otežava proces odlučivanja. Osude poput „A šta su radili oni tvoji?“ baziraju se na pogrešnoj ideji da mi kao glasači snosimo odgovornost za postupke kandidata koje smo birali i da svako naše naredno glasanje podrazumeva da možemo da garantujemo za sve buduće postupke predstavnika koje smo izabrali. U odsustvu sposobnosti da proričemo budućnost, najbolje što možemo da uradimo je da donesemo odluku da, na osnovu trenutno raspoloživih informacija i uz podnošljivu količinu neizvesnosti i sumnje, nekome od kandidata poklonimo svoje poverenje. Na naša predizborna osećanja i dileme utiče i globalni trend političkog cinizma među građanima, posebno izražen na Balkanu, koji vodi zaključku da su svi isti, odnosno da su svi jednako loši (pokvareni, korumpirani, nasilni, deo kriminalne grupe i sl.). Ovaj trend za posledicu ima ne samo izbornu apstinenciju, već i suzdržavanje od bilo kakvog političkog opredeljivanja i delovanja, a neretko i njegovu osudu. Rekla bih da smo ilustraciju ovog fenomena imali tokom nedavnih masovnih protesta u Srbiji tokom kojih su se postavljala pitanja jesu li ovo „ekološki“ ili „politički“ protesti, ko sme u Srbiji da protestuje i sa kojim motivima. Kako pitanje ekologije jedne države može da ne bude političko pitanje? Način na koji se upravlja prirodnim resursima i koje će posledice imati po naše zdravlje i zdravlje naših potomaka je pitanje javnih politika, zakona, odluka nekih odgovornih lica, dakle vrlo političko pitanje i to jedno od najvažnijih. Takva su, između ostalih, i pitanja murala na fasadama zgrada naših gradova, postojanja poternica za istraživačkim novinarima na banderama naših ulica, izbor spomenika koji se grade na našim trgovima, to su sve pitanja koja se tiču svih nas i za koja treba i mi da se pitamo. Danas olako problematizujemo i etiketiramo svaki vid političkog angažmana i aktivizma, a to odgovara upravo onima koji su nam kontaminirali politiku kao takvu i danas profitiraju od naše apolitičnosti. Verujem da bi na naše ponašanje 3. aprila mogla uticati i aktuelna geopolitička zbivanja. Ne tako daleko od nas počinje novi rat koji unosi novi nemir i neminovno okida ratne i izbegličke traume ljudima na ovim prostorima. Koliko god da se trudimo da ostanemo pribrani, pored osećanja tuge i empatije prema žrtvama, i nošenja sa ličnim traumama i sećanjima, teško je ne osetiti strah od potencijalne eskalacije sukoba i brigu o posledicama koje bi to moglo imati na nas. Aktivno kreiranje panike i kriznog stanja u društvu od strane predsednika naše države svakako nam ne olakšava situaciju. U trenutku dok se mnogi među nama uveliko raspituju o lokacijama atomskih skloništa i nabavci tableta joda i prave zalihe brašna i ulja, izbori nam se, pogrešno, mogu činiti kao ne toliko važna i hitna tema. Na kraju, nije nas teško razumeti ako smo uplašeni ili zbunjeni, iscrpljeni, obeshrabreni, ako nam je teško da mislimo trezveno i delamo u svom najboljem interesu. Čak i ako nam je jasno šta nam valja činiti, nekad je previše teško naći snagu i pokrenuti se. U stanjima krize, kad smo na „režimu preživljavanja“, pitanja kako smo, koje su naše potrebe, šta je nama važno i kakav je to život za nas vredan življenja, čine nam se kao luksuz. Paradoksalno, upravo postavljanje tih pitanja i traženje odgovora na njih je ono što nam može pomoći da preguramo i tera nas da idemo napred. Psihoterapijska praksa je pokazala da zalaganje za neki viši cilj i život u skladu sa vrednostima, može biti jedan veoma moćan resurs za prevladavanje kriza i trauma, ali i vrlo moćna pokretačka snaga. Ako na kraju dana znamo da smo uradili sve što je bilo u našoj moći, da nismo ćutali i posmatrali sa strane već smo se aktivno borili za ono što je nama važno, čak i u slučaju negativnog ishoda, to nam može doneti utehu i snagu da sutra nastavimo dalje. Verujem da je za mentalno zdravlje svakog od nas važno da znamo da smo barem pokušali nešto da učinimo i promenimo stvari nabolje. Autorka je psihiloškinja i autorka radio emisije U raljama osećanja