Intelektualac u vremenu kapitalizma

Opera Don Kihot Žila Masnea prva je ovogodišnja premijera ovog ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu. Predstavljena je javnosti posle dužih priprema, rad na inscenaciji dela započet je početkom sezone 2021/2022, dakle prošle jeseni. Razlog tome dobro znamo: čak je i prvobitno definisani datum prvog izvođenja (26. februar) morao da bude pomeren na 2. mart, kada je Vitez Tužnog Lika konačno izašao pred publiku. Masneove opere nisu česte na repertoaru nacionalnog teatra. Verter je postavljen 2008, dok je Don Kihot svojevremeno (pre devetnaest godina), prezentovan u adaptiranoj verziji, kao kamerna opera. Don Kihot je smatran najuspelijom partiturom koju je Žil Masne (po libretu Anrija Kaina) komponovao za Operu u Monte Karlu (od ukupno šest koliko ih je za tu opersku kuću napisao u poznom periodu svog delovanja). Stvarao je Don Kihota sa idejom o Fjodoru Šaljapinu kao naslovnom liku, te o Lusi Arbel (mladoj mecosopranistkinji u koju je ostareli kompozitor bio zaljubljen) kao Dulsineji - oboje pomenutih umetnika pevali su na premijeri 1910. Autor je na umu, pored Servantesa, imao i Viteza Izduženog Lika Don Kihota (Le Chevalier de la Longue Figure Don Quichotte), dramu u stihovima Žaka le Lorena, koja mu je izvesno poslužila kao primarno nadahnuće. Žanrovski najčešće određena kao herojska komedija, opera Don Kihot koncipirana je u pet činova (mada pretpostavlja nepuna dva sata muzike). Ivana Dragutinović Maričić odlučuje se za izmeštanje iz izvorne epohe. Masneov junak deo je sadašnjice, žrtva je tipičnih tranzicionih društvenih situacija. U viziji rediteljke, on je osiromašeni intelektualac, primoran da napusti svoj životni prostor (i svoje najveće blago, knjige): stara kuća biće srušena, a namesto nje nići će neboderi. Opažamo kako postupno, od udaljenih obrisa koji se tek naziru na „horizontu“, soliteri sve više osvajaju prvi plan, dok isprva živopisne tradicionalne fasade postaju sive, da bi konačno ustupile mesto aktuelnom ambijentu, oličenom u zastrašujućim arhitektonskim reprezentacijama korporativnog kapitalizma. Izvanredno funkcionalna scenografija Miraša Vuksanovića pretpostavlja, naravno, i vetrenjače, zapravo čeljusti kranova i bagera, aktera izgradnje budućeg grada. Jedna od mašina će se i doslovno spustiti odnekud na scenu i voditi obračun sa glavnim junakom. A Kihot jezdi ostacima svog sveta na neobično sklepanom triciklu (koji će potkraj dela dobiti prenamenu u vitezovu invalidsku stolicu), ozaren. Dirigent Đorđe Stanković umešno rukovodi ansamblom (podjednako su uspešni nastupi hora i orkestra, lepa instrumentalna sola), zvuk je kompaktan, pažljivo su definisane auditivne teksture Masneovog teksta. Ivica Klemenc, saradnik za glumu i scenski pokret, koncipirao je dinamičan izražajni prostor, opet, u potpunosti prilagođen kapacitetima izvođača. Raduje nas i prisustvo mladih solista u ovoj podeli. Uloge Dulsinejinih kavaljera podelili su Sara Ristić (Pedro), Anastasija Stanković (Garsija), Stefan Živanović (Rodrigez) i Siniša Radin (Huan). Upravo tu pronalazimo neophodnu svežinu koja će privući operi nove poklonike, nove generacije slušalaca. U tom smislu naročito izdvajamo Radinov doprinos ovoj inscenaciji. Aleksandar Stamatović kao Sančo Pansa pokazuje pevačko sazrevanje, istovremeno i solidno sprovedene buffo elemente u scenskom izrazu, na kojima je rediteljka izvesno insistirala. Kao i u kamernoj postavci Don Kihota iz 2003, Dulsineju je tumačila prvakinja Opere Narodnog pozorišta Aleksandra Angelov. Ona je ovom ulogom, saznajemo, načinila posvetu kolegama sa kojima je tada muzicirala – Živanu Saramandiću (Don Kihotu) i dirigentu Angelu Šurevu. Ivan Tomašev kao Don Kihot na eklatantan način nastavlja tradiciju najvećih umetnika svoje operske kuće. Divno tumačen naslovni lik, posvećenost svakom tonu, perfektna dikcija, izvrsna pevačka kondicija - sve u službi Masneove partiture – ovo je možda najbolja i najuzbudljivija uloga u kojoj smo Tomaševa do sada slušali. Marija Ćirić