U limbusu praznih obećanja

Kada vlast govori o kreativnom sektoru, podvodeći pod taj pojam i kulturu i umetnost, ona voli da istakne da je doprinos ove oblasti BDP-u čak 7,4 odsto. Zauzvrat, za kulturu se izdvaja svega 0,76 odsto iz budžeta, dok se osnovnim potrebama kreativaca politički manipuliše, između ostalog i obećanjima da će im biti dodeljeni radni prostori – u sadašnjim ruinama. Tako su trenutno u opticaju, kada je prestonica u pitanju - napuštena toplana na Konjarniku, ozbiljno načeta zubom vremena, zatim, zgrada Infrastrukture železnice Srbije kod Prokopa, predviđena za rušenje. U ponudi je i Stara ložionica u susedstvu Beograda na vodi, i dalje „leglo zmija i pacova“, kako je predsednik Vučić taj potez ilustrovao, kao i čukarička Šećerana iz doba kralja Aleksandra, u stečaju i sklona samourušavanju. Pominje se i Đurmukana na Kosančićevom vencu, sravnjena sa zemljom još 1945, nakon fatalnog bombardovanja prethodne godine. Za njihovu rekonstrukciju ili izgradnju potrebna je gomila novca, za šta država ume i da se pozajmi, a da za te pare ne učini ništa. Zato se navodna predusretljivost vlasti prema umetnicima može smatrati kampanjskim ulizivanjem onima za koje zapravo ne mari, dok ponekad liči i na hirove svemogućih. Ideja o toplani, recimo, obelodanjena je letos na tviter-nalogu zamenika gradonačelnika Gorana Vesića. Vest je brzo dospela u medije, gde je pomenuto još pet ugašenih kotlarnica, i to u kontekstu tada već iseljenih korisnika BIGZ-a kojima ih je Vesić namenio, izvan svojih jurisdikcija. Možda zbog lične popularnosti ili pritisnut protestima, organizovanim krajem prošlog marta ispred zgrade bivše štamparije, prodate kompaniji Mareri propertis. „Našli smo se na ulici, pa smo narednih meseci obišli mnogo prostora u različitom tipu vlasništva, shvativši da nemamo alternativu, bilo zbog previsokih cena rente, neuslovnosti ili nezainteresovanosti da nam se izađe u susret“, kaže Nemanja Savić, ispred udruženja Beogradska alternativna scena. Stoga ih je obradovalo ponuđeno, ma kako i čime bilo inicirano. Usledila su četiri sastanka na poziv Grada, BAS je sačinio specifikaciju po kojoj bi toplana bila adaptirana. „Ostala su otvorena pitanja kakav će biti finalni izgled zgrade, po kom kriterijumu će biti dodeljivani prostori, i da li će svi umetnici biti udomljeni“, objašnjava Savić, dodajući da se niko od nadležnih ne javlja da razreši nedoumice. Jedino što je (relativno) izvesno je da će zgradom da upravlja Dom omladine Beograda, finansiran iz prestoničke kase, što može usloviti slobodu koju su umetnici imali u BIGZ-u. Malo južnije, kod „glavne“ železničke stanice, odvijala se krajem prošle godine borba druge prirode. Stanari naselja Stjepan Filipović ujedinili su se da bi sprečili rušenje zgrade IŽS, na čijem je mestu i mestu drugih objekata u službi Železnice trebalo da se izgrade neboderi od po dvadesetak spratova. „Ceo potez Prokopa zapravo je klizište, aktivirano radovima 1970-ih, i privremeno sanirano postavljanjem šipova i popunjavanjem pukotina“, kaže Zoran Todorović. I naglašava da ne istupa kao umetnik, profesor na Fakultetu likovnih umetnosti, već kao komšija i jedan od brojnih ugroženih namerama Skupštine Beograda. Nakon meseci protesta, danonoćnih stražarenja, uz poneki fizički obračun sa sprovodiocima planova gradskih vlasti, povučena je odluka o rušenju, i to sa višeg mesta. Naime, premijerka Brnabić je na sastanku sa pobunjenim žiteljima Prokopa potvrdila da će u generalni plan regulacije, zemljište oko stanice Beograd Centar biti zelena površina, a pomenuta zgrada imati javnu namenu. Kakvu tačno, stanari je trebalo da smisle. I da nadalje komuniciraju sa Vesićem, samozvanim zaštitnikom kulture i umetnosti. Takvim se pokazao i u ovom slučaju, birajući među vrlo kreativnim predlozima (između ostalih i za kuću za roditelje iz unutrašnjosti čija se deca leče u Tiršovoj) i odlučivši da svrha objekta, iščupanih instalacija i radijatora, bude kulturna. I, opredelivši ga ULUS-u, ULUPUDS-u i KCB-u (poslednjem na javnim jaslama, a bez potrebe za ateljeima), ad hok i bez konsultacija sa adresantima. Takav Vesićev pristup učinio je da se branša zapita da li će u Prokop biti preseljeno i sedište ULUS-a, od vajkada stacionirano u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, na Malom Kalemegdanu. I, odavno zrelom za restauraciju, tokom koje je trebalo da se isprazni. „Prethodnoj upravi Udruženja svojevremeno je u tu svrhu nuđen prostor kod gradske Skupštine, gde je preseljen Grafički kolektiv sa Obilićevog venca, nakon restitucije njegovog višedecenijskog prebivališta“, kaže Milica Ružičić iz UO ULUS-a. Pravo preče kupovine bivšeg sedišta Grafičkog kolektiva Grad nije iskoristio, pa će to kultno umetničko mesto biti najverovatnije poslastičarnica. Šta se sprema „Cvijeti“ niko ne zna, ali ni kad će početi njena obnova, za koju je podignut kredit od Svetske banke još 2020. O tome će odlučiti Republika, u čije je kandže Paviljon prešao iz ruku Grada 2014. Na šuškanje o otuđivanju od umetnika (zarad privatnih interesa), oni poručuju da će „Cvijetu“ braniti do poslednjeg daha, iz nje ne izlazeći. Vesiću stoga ostaje da se pozabavi Prokopom i da u tom smislu precizira buduće korisnike, kao i kriterijume korišćenja. „Izradili smo četiri modela koja bi pokrila smenjivanje korisnika po određenoj dinamici, ali i različite radionice, opremljene alatima i stručnim asistentima“, ističe Ružičićeva. Međutim, ove modele još niko nije razmatrao, kao ni uslov Udruženja da se ateljei dodeljuju na osnovu konkursa. U stvari, ULUS niko ništa i nije pitao, kao što ih ne pita ni za rang-liste kojima je po važećem Pravilniku iz 2003. uslovljena dodela ateljea pod upravom Poslovnog prostora, o čemu odlučuje gradska komisija, prema istom propisu. „Uprkos pokušajima, nismo saznali ko su članovi te komisije, niti da li ona uopšte postoji“, ističe Milena Putnik iz Statutarne komisije ULUS-a. Eliminisani iz procesa odlučivanja, ulusovci mogu samo da naslućuju ko godinama dobija prostore po beneficiranim cenama, od 90 dinara po kvadratnom metru. Rešenja nema ni za Galeriju ULUS-a u Knez Mihailovoj, takođe ranije u vlasništvu Grada i takođe vraćenu prethodnim vlasnicima, ovaj put Zadužbini Nikole Spasića. Avaj, ni zadužbinare ne zanima umetnost, već samo merkantilni sadržaji, kako primećuje Ružičićeva, dok se za umetnike ne zalaže ni Ministarstvo kulture, valjda da se ne konfrontira sa faktički jačima. Mnoge su oči uprte i u čukaričku fabriku šećera, ujedno i spomenik kulture od izuzetnog značaja, čiji je jedan deo obnovljen da bi postao scena KPGT-a LJubiše Ristića, 1997. godine. Tadašnje julovske snove o umetničkom centru, Vesić procenjuje tvrdnjom da su „na dugačkom štapu“ (JUL ne pominjući). Da li je štap dugačak zbog cene renoviranja potpuno uništenih zdanja na 13 hektara, ili zbog svote kojom bi se namirio stečaj, ili raseljavanje ovde nastanjenih, ili pak zbog izuzetne lokacije, pita se Savić, zapravo pretpostavljajući odgovor. Jer, uveliko se zna da se Beograd na vodi širi u tom pravcu, sve gazeći Sajam i seleći ga na periferiju. U ovom je Belgrade Waterfront sklopu i Stara ložionica, poznata javnosti po sečenju i krađi delova istorijski značajne lokomotive iz 1864, ovde donedavno smeštene. Za Ložionicu država predviđa da postane Kreativno-inovativni multifunkcionalni centar, te je platforma Srbija stvara, konstrukt sada nepostojećeg Saveta za kreativne industrije, već sprovela međunarodni urbanističko-arhitektonski konkurs za njenu obnovu i preuređenje. „Sama ložionica će imati multifunkcionalne prostore za razne vrste izvođačkih umetnosti, imaće radionice, laboratorije za sve vrste kreativnog stvaralaštva“, objavila je u septembru Ana Ilić, viša savetnica premijerke Brnabić. Okolni prostor sa sve vodotornjom i železničkom okretnicom biće „predivan“ poligon za umetničke programe. Na ovo će, valjda, biti utrošen deo zajma od Svetske banke iz 2020, odnosan i na obnovu „Cvijete“. Takve grandomanske ambicije bude slutnje Ružičićeve da će celokupna umetnost i kultura da potpadnu pod ingerenciju tela zaduženih za kreativnu industriju, „čiji rad nije regulisan zakonom, ni pravilnicima, te je podložan zloupotrebama“. Uz to, u njih ne treba ulagati u meri potrebnoj vrhunskom stvaralaštvu, jer se već „razvijaju brže od ostatka privrede“, kako se navodi na sajtu Vlade. Primer Đumurkane je možda najdramatičniji u svom apsurdu: to zdanje ne postoji već gotovo 80 godina, dok su plac odavno zaposeli razni ilegalni objekti. Onda se Nikola Selaković, generalni sekretar Vučićev, setio da ga, kao takvog, ponudi Ansamblu Kolo, sa 74 godine podstanarskog staža. „Te, 2019. raspisan je konkurs za idejno rešenje projekta, dodeljene su nagrade, i iz republičkog budžeta odobreno 30 miliona dinara za izradu projektne dokumentacije za pobedničko rešenje“, kaže Vladimir Dekić, direktor Kola. Onda je došla korona i te pare pojela, kao i izgleda već donete odluke. Jer, odjednom se Vesić setio da nešto duguje i alternativnim teatrima, pa je rešio da Đumurkanu dodeli „privatnim produkcijama“. Potom je gradski urbanista Marko Stojčić uveo novu zagonetku navodeći da tek treba da se reši da li će se objekat graditi po predviđenom modelu, ili će se raspisati novi konkurs, ili pak objektu vratiti autentični izgled, sve i ako nema dokumenata o tome kako je on izgledao. Ali, i Đumurkana ima sreću što je blizu Waterfronta, kome ne pristaju aktuelne straćare, što ipak nema veze sa time kome će pripasti nova zgrada, ma kada bila sagrađena. U političkoj igri bila je, setimo se, i Opera umesto večno privremenog Staklenca, ili pak na Ušću, zavisno od trenutne inspiracije lokalnih vlastodržaca. Maše se i Linijskim parkom, budućim sedištem Fakulteta muzičkih umetnosti. U senci tih planova, umetnici su prognani sa Starog sajmišta, a da je početak radova na formiranju Memorijalnog centra još daleko. Stanari Centralne kule bivšeg stratišta dobili su zamenske ateljee, a oni iz drugih paviljona bili prepušteni sudbini. S tim usudom mnogi se stvaraoci mire, prihvatajući nemoćno da će biti kako vlast zapoveda, ali mnogi i odustaju od umetnosti zbog nedostojanstvenih uslova. Takvih vlastima neće biti žao, jer su teret, a ne resurs kreativnih industrija. Ima li i zrnca logike, i mrve iskrene želje da se iz haosa „planova“ vlasti iznedri nešto konkretno, NIN nije uspeo da sazna. Kako se ni zamenik gradonačelnika, ni Ana Ilić nisu oglasili na naša pitanja, ostaje nam da se informišemo preko društvenih mreža, ili ostanemo u magli neznanja o pravim namerama Grada i države, čija obećanja ostaju da vise u limbusu gorućih nadanja, uslovljenih nasušnim potrebama. Dragana Nikoletić