S kim si, takav si

Tri sedmice od početka ruske invazije, Ukrajina je izložena nezamislivom razaranju a njeno stanovništvo teškom stradanju. Broj civilnih i vojnih žrtava se iz dana u dan dramatično uvećava, a milioni Ukrajinaca suočavaju s nepovratno uništenim životima. Ultimativni zahtevi Moskve - u meri u kojoj se o njihovoj racionalnosti uopšte može govoriti - u pitanje dovode ionako krhke izglede za obustavljanje vojnih operacija, i mada predstavnici dve strane nastavljaju razgovore, ne deluje da je ruskoj strani do njih naročito stalo. Zapad, svestan da bi bilo kakvo direktnije angažovanje dramatično uvećalo rizik od izbijanja svetskog rata, i dalje čini jedino što je u stanju: pooštrava sankcije, znajući da one same po sebi neće zaustaviti rusko oružje. Šta za to vreme radi zemlja koja pretenduje da postane najuticajnija svetska sila - koja, štaviše, veruje da je sudbinski predodređena da pre ili kasnije preuzme tu poziciju, ubeđena da su je Sjedinjene Države već zauvek izgubile - a pritom je i najbolje pozicionirana da pokuša da obuzda kremaljskog satrapa? Ponaša se poput kandidatkinje na izboru za mis: zalaže se za mir u svetu. Okej, ovo nije sasvim fer ocena. Držanje Kine je, zapravo, još ciničnije, i ma koliko s jedne strane bilo lako objašnjivo - budući da je sa stanovišta njenih interesa krajnje pragmatično i ima svoju perverznu logiku - toliko je s druge na više načina rizično, pa tako i (sasvim dijalektički, ako se kinesko rukovodstvo još seća tog termina) sa stanovišta istih tih interesa. Slobodno se može reći da, iako načelno govoreći izvesno nije najsrećnija zbog ruske invazije na Ukrajinu, jer se tim aktom agresije gaze temeljni principi do kojih veoma drži (poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, te nemešanje u unutrašnja pitanja drugih zemalja) i na kojima uvek insistira, Kina veruje da će, kako god da se ovaj rat okonča, ona u svakom slučaju biti na dobitku. Mada ni Peking (poput Moskve) nije računao s tim da će ruske snage naići na ovoliki otpor Ukrajinaca, te toliko snažnu i koordiniranu reakciju Zapada, kineski državni vrh je po svemu sudeći i dalje spreman da se kocka igrajući na to da će iz rata na kraju slabiji izaći Sjedinjene Države i njihovi evropski saveznici, a ne Rusija, kao što trenutno sve ukazuje da će biti slučaj. „Kineska komunistička elita može da zamisli kraj rata u Ukrajini kakav bi Kini vrlo odgovarao. Kineski eksperti i visoko rangirani državni savetnici predviđaju da će aktuelno jedinstvo Zapada pre ili kasnije početi da bledi kako se bude ispostavljalo da sankcije ne mogu da slome Rusiju, a da su cene energenata otišle u nebo. U njihovoj interpretaciji, aktuelni konflikt će ubrzati opadanje moći Amerike i njeno postepeno okretanje od sveta. Krah savezništava predvođenih Amerikancima predstavljaće uvod u novi globalni poredak, utemeljen na sferama uticaja kojima dominira nekoliko autokratija gvozdene volje, među kojima će glavno mesto pripadati Kini“, piše britanski nedeljnik Ekonomist u analizi kineskog pozicioniranja prema zbivanjima u Ukrajini. Uostalom, Kina i Rusija tek što su se obavezale na „bezgranično prijateljstvo“, overeno potpisima dvojice šefova država na sporazum o saradnji potpisan u predvečerje ruske invazije. Ali i bez tog dokumenta, animozitet koji Vladimir Putin i Si Đinping dele prema demokratiji i liberalnom, individualističkom sistemu vrednosti uopšte, te obostrano uverenje da osipanje američke moći neminovno vodi sumraku čitavog Zapada, već su ih u velikoj meri zbližili - koliko god zajedničko istorijsko iskustvo njihovih zemalja bilo drugačije, obeleženo stalnim rivalstvom, neretko i neprijateljstvom. Dodatni razlog što Kina ne želi da kritikuje Rusiju je, naravno, to što dešavanja na istoku Evrope i njihove reperkusije po globalnu arhitekturu međunarodnih odnosa u Pekingu neizbežno sagledavaju i kroz prizmu svojih ambicija da jednog dana - milom ili, mnogo verovatnije, silom - povrati kontrolu nad Tajvanom, koji smatra neodvojivim delom svoje teritorije. U tom kontekstu, za Kinu su podjednako relevantni svi vojni, geopolitički i ekonomski aspekti položaja u kome se Rusija sada našla, i nema nikakve sumnje da će kineski stratezi iz toga izvući brojne pouke. Da li one koje bi i trebalo izvući, drugo je pitanje. Povrh toga, izolacija u kojoj se Rusija sada našla u odnosu na veliki deo sveta (bez obzira na to što, uz Kinu, i niz drugih velikih i važnih zemalja - poput Indije, Pakistana ili Egipta, recimo - odbija da osudi invaziju na Ukrajinu) dinamiku rusko-kineskih odnosa u većoj meri nego što je to dosad bio slučaj menja u korist Pekinga, kao dominantnog partnera u toj vezi. Kineska ekonomija je, suvišno je i naglašavati, nesrazmerno veća i neuporedivo propulzivnija od ruske, i ta dimenzija njihovih odnosa ne može se promeniti koliko god ruskog gasa jednog dana bude preusmereno ka Kini (gasovod Snaga Sibira, u rad pušten 2019, nedovoljan je da zadovolji hroničnu energetsku glad Kine, pa bi budući gasovod Snaga Sibira 2 to trebalo da promeni; do njegove izgradnje će, međutim, proći još dosta vremena). U situaciji kad su veze Rusije sa Zapadom skoro u potpunosti presečene, Moskva neće ni imati drugog izbora nego da se još više okrene Kini - a to je onda lako može dovesti u podređen položaj u odnosu na Peking, donoseći mu tako dodatni benefit. Nasuprot svemu ovome, ipak, Kina mora da vodi računa i o tome da ne postane kolateralna šteta faktičkog stavljanja na rusku stranu, slabo skrivenog iza fingirane neutralnosti i ponešto nekonzistentnih poruka koje su proteklih sedmica stizale iz Pekinga. (Na glasanju u Generalnoj skupštini UN Kina se nije izjasnila protiv osude ruske invazije, već ostala neutralna; ali izjave njenih zvaničnika - kad se iz njih apstrahuju načelna pozivanja na mirno rešavanje krize ili „izražavanje zabrinutosti“ - ne ostavljaju mesta nedoumicama oko toga za čije poteze imaju više razumevanja.) Niko, jasno, nije ni očekivao da će Kina otvoreno kritikovati Rusiju, još manje da će se priključiti sankcijama; ali evidentno izbegavanje Pekinga da se aktivnije angažuje i svoj uticaj na Moskvu iskoristi kako bi se stalo na put razaranju i patnjama u ratom pogođenoj zemlji ostavlja veoma loš utisak i suštinski dovodi u pitanje Sijevu proklamovanu ambiciju da Kinu uzdigne do nivoa vodeće zemlje sveta, uvažene od svih. Zemlja koja pretenduje na dominantan status i od svih zahteva respekt - često i imperativno - ne želi ni prstom da mrdne da bi pomogla okončanju najopasnijeg oružanog sukoba u Evropi od završetka Drugog svetskog rata? Tako se kredibilitet gubi, ne stiče. Nemoguće je da u Pekingu, gde postoji toliko razvijena istorijska svest i gde se, takoreći, vreme ne meri godinama ili decenijama već epohama, nisu svesni toga. Ali nakon što pokušaji francuskog predsednika Emanuela Makrona i nemačkog kancelara Olafa Šolca da Sija prenu iz onoga što je izvorno izgledalo kao sračunata pasivnost nisu uradili plodom, sada stižu još gore procene. Posle sedmočasovnog sastanka koji su ovog ponedeljka u Rimu imali američki savetnik za nacionalnu bezbednost DŽejk Saliven i član Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Kine Jang Điječi, američka strana je mogla da se uveri ne samo da je u Pekingu već doneta odluka da se Rusiji obezbedi ekonomska i finansijska podrška kako bi joj se pomoglo u ublažavanju posledica sankcija (a Amerikanci su na sastanak i došli pre svega s namerom da Kineze upozore da to ne čine), nego i da bi Si mogao da ode još dalje od toga. Naime, iako i Moskva i Peking zvanično to izričito negiraju, postoje indicije da Si - ne obazirući se na skepsu drugih kineskih zvaničnika - razmatra mogućnost da Putinu pruži i vojnu pomoć u logistici i municiji (pri čemu bi ova potonja bila ograničena činjenicom da se njihovi sistemi naoružanja u velikoj meri razlikuju). Što bi, doduše - ako se zaista desi - barem razbilo i poslednje iluzije o tobožnjoj kineskoj neutralnosti po pitanju rata u Ukrajini. Toliko, onda, o nadama Zapada da bi Kina mogla da odigra važnu ulogu u zaustavljanju ruske invazije. Ako se i dosad činilo da Si pokušava nemoguće - da se ničim ne distancira od Putina i njegovog suludog rata, i u isto vreme izbegne da Kina za to pre ili kasnije ne snosi diplomatsku, ekonomsku i moralnu štetu - otvoreno svrstavanje kineskog predsednika na rusku stranu bi moglo da se ispostavi i kao njegova najveća greška. Jer bi, koliko god se to u ovom trenutku činilo nerealnim, moglo da dovede do jedne neočekivane posledice: da unutar ešelona KP Kine počne da se preispituje mudrost stavljanja sudbine partije i države isključivo u Sijeve ruke i u narednih pet godina, što treba da bude ozvaničeno na jesen ove godine. Da li apsolutista kakav je Si može da živi s tim?