Samo Si može da zaustavi Putina

Dok u Ukrajini besni rat, kineska redovna godišnja „Dva zasedanja“ odaju sliku zemlje koja odbija da se suoči s realnošću. Na ovomesečnom okupljanju Komunističke partije i njenog savetodavnog tela u Pekingu malo ili nimalo se pominje tektonski poremećaj međunarodnog poretka; to još više bode oči kad se ima na umu da je u Kini duboko ukorenjeno uverenje da njoj pripada jedinstveno mesto u istoriji. Moderna Kina, neprekrivenih aspiracija koje proizlaze iz statusa velike sile, danas se potencijalno nalazi na presudno važnom raskršću. Dva dokumenta - sporazum o kinesko-ruskoj saradnji potpisan 4. februara, na dan otvaranja Zimskih olimpijskih igara u Pekingu, te izveštaj o radu vlade koji je 5. marta premijer Li Kećijang podneo Svekineskom narodnom kongresu - sažimaju tu kinesku odsečenost od realnosti. Dokument o kinesko-ruskoj saradnji, kojim je obuhvaćen širok spektar tema, pominje „prijateljstvo dveju zemalja kome nema granica“. U njemu se s velikim entuzijazmom govori o zajedničkim interesima, kao i o posvećenosti borbi protiv klimatskih promena, globalnom zdravlju, ekonomskoj saradnji, trgovinskoj politici, regionalnim i geostrateškim ambicijama. Zapadu je jasno stavljeno do znanja da se suočava s novim rivalom na Istoku, koji u sebi objedinjuje moći dve zemlje. Samo 29 dana nakon toga, međutim, Lijev nastup je najvećim delom bio takav kao da je i dalje sve po starom; ono što je tom prilikom rekao bilo je sastavljeno od uobičajenih opštih mesta - kineskih recepata za razvoj i prosperitet. Na dobro poznatom spisku reformskih zadataka naglasak je stavljen na dalju posvećenost smanjenju siromaštva, kreiranju radnih mesta, digitalizaciji, zaštiti životne sredine, suočavanju s demografskim izazovima, sprečavanju zaraznih bolesti, te širokom spektru ekonomskih i finansijskih pitanja. Upalo je u oči da su ekonomske prognoze korigovane - s ciljanom stopom rasta od „oko 5,5 odsto“, koja je, iako niska za kineske standarde, i dalje nešto preko onog što se očekivalo - a bilo je i nagoveštaja mogućih vidova podrške koju će privredi pružiti fiskalna, monetarna i regulatorna tela. Ali ono što ovaj izveštaj o radu vlade izdvaja jeste to što je u njemu najmanje što se moglo bilo reči o svetu u previranju. Kina, međutim, ne može da dobije i jare i pare. Ne postoji način na koji je moguće ostati na kursu koji je Li sugerisao i istovremeno se pridržavati sporazuma o partnerstvu koji su obnarodovali Si Đinping i Vladimir Putin. Mnogi su poverovali da je Rusiju i Kinu spojila namera da osmisle grandioznu strategiju za novi hladni rat. Ja sam to nazvao kineskim triangulacionim gambitom: udruživanje s Rusijom kako bi se Sjedinjene Države saterale u ćošak, na isti način na koji je pre 50 godina kinesko-američko približavanje rezultiralo uspešnim saterivanjem u ćošak bivšeg Sovjetskog Saveza. Sada je trebalo da Amerika, arhitekta te istorijske triangulacije, bude ona na koju će triangulacija biti primenjena. Ali u roku od samo mesec dana, Putinov užasavajući rat protiv Ukrajine je ovaj koncept okrenuo naglavačke. Ako Kina ostane posvećena novouspostavljenom partnerstvu s Rusijom, biće proglašena za njenog saučesnika. Kao što se sada Rusija suočava s izolacijom zbog uvođenja drakonskih zapadnih sankcija, čije bi posledice njena privreda mogla da trpi decenijama, ista sudbina bi mogla da snađe i Kinu ukoliko to partnerstvo dalje produbljuje. Takav ishod bi, naravno, bio u potpunoj suprotnosti s kineskim razvojnim ciljevima koje je formulisao Li. Ali je takav rizik vrlo realan ako Kina nastavi s neograničenom podrškom Rusiji, uključujući mere za ublažavanje posledica zapadnih sankcija, kao što bi se moglo zaključiti iz doslovnog čitanja dokumenta potpisanog 4. februara. Reklo bi se da je kinesko rukovodstvo svesno ove neodržive dileme. Nakon što je ruska invazija na Ukrajinu inicijalno dočekana nekarakterističnim ćutanjem Stalnog komiteta Politbiroa, sedmočlanog najvišeg organa Komunističke partije, Kina je u međuvremenu stavila do znanja da insistira na svom temeljnom principu poštovanja nacionalnog suvereniteta svih zemalja. Na prošlomesečnoj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji ministar spoljnih poslova Vang Li je ovo posebno naglasio, zajedno s takođe tradicionalnim kineskim insistiranjem na principu nemešanja u unutrašnja pitanja drugih zemalja - što je argumentacija koja se direktno referiše na status Tajvana. Ali na zasedanju Svekineskog narodnog kongresa Vang je još snažnije insistirao da će „Kina i Rusija (...) snažno raditi na unapređenju sveobuhvatnog strateškog partnerstva“. Stekao se utisak da je, kad se početkom februara zaputio u Peking, Putin u potpunosti bio svestan da time postavlja zamku Kini. Si sada treba da donese izuzetno važnu odluku. On ima veće mogućnosti da posreduje u uspostavljanju mira između Rusije i Ukrajine od bilo kog drugog svetskog lidera. Da bi to postigao, mora da pošalje snažnu poruku Putinu da je Rusija svojom brutalnom invazijom prešla kinesku principijelnu crvenu liniju - njeno protivljenje narušavanju teritorijalnog suvereniteta. To znači da će Putinu morati snažno da zameri zbog pokušaja da iznova piše istoriju posthladnoratovskog perioda i obnovi imperijalnu Rusiju. Da bi diplomatskim putem došao do okončanja razornog konflikta koji je Putin pokrenuo, Si će svoju posvećenost partnerstvu s Rusijom, na šta se obavezao 4. februara, morati ponovo da stavi na sto, kao odlučujući pregovarački adut. Izgledi Rusije su u najboljem slučaju sumorni; bez Kine, ona ih uopšte nema. Kina je ta koja u ruci ima adut za preživljavanje Putinove Rusije. U pitanje bi moglo da bude dovedeno i Sijevo mesto u istoriji. U drugoj polovini ove godine u Pekingu će biti održan 20. Kongres KP Kine. Nije nikakva tajna šta je najvažnija stavka kongresne agende: potezom bez presedana, Si tada treba da dobije i treći petogodišnji mandat na mestu generalnog sekretara. Eksperti za Kinu, među njima i ja, dugo su polazili od pretpostavke da ništa ne stoji na putu sprovođenju ove davno najavljene odluke. Ali istorija i aktuelni događaji koji je oblikuju imaju nesvakidašnju sposobnost da u svakoj pojedinačnoj zemlji promene lidersku kalkulaciju. To važi ne samo za demokratije poput SAD, nego i za autokratije kakve su Rusija i Kina. Sijev izbor je jasan: može da ostane na kursu koji je zauzeo 4. februara sklapajući sporazum s Rusijom, u kom slučaju će zauvek na njemu ostati mrlja sankcija, izolacije i iscrpljujućih ekonomskih i finansijskih pritisaka koji će proizaći iz zauzimanja takvog stava. Ili može da posreduje u uspostavljanju mira koji bi spasao svet i zacementirao status Kine kao velike sile predvođene velikim državnikom. Kao arhitekt „kineskog sna“ i onoga za šta veruje da predstavlja „veliko podmlađivanje“ jedne velike nacije, Si nema izbora. Moja procena je da će učiniti ono što se sada čini nezamislivim - i neutralisati rusku pretnju pre nego što bude prekasno. Stiven Rouč predavač na Jejl univerzitetu i bivši predsednik azijskog ogranka investicione banke Morgan Stenli © Project Syndicate, 2022.