Šefe, koji ti je vrag

Odluka je pala. Deset dana pred izbore nećemo gledati predsednika republike u funkcionerskoj kampanji. Takva su nova pravila. Dakle, ako je i ostalo nešto što u protekla dva meseca nije otvorio - neka fiskulturna sala, lokalni pružni prelaz, kilometar auto-puta, nedovršen klinički centar, fabrička hala koju voli „kao usvojenu decu“ ili ako je ostao da se postavi još neki kamen temeljac ili baci prva lopata – moraće to predsednik da obavi bez televizijskih kamera i novinara, bez profesionalnih aplaudera i građana koji se tiskaju da ga podrže. Odahnuće tako i vozači autobusa koji prekovremeno voze građane Srbije od tačke A do tačke B kao statiste za scene masovki nekog visokobudžetnog filma. Deset dana, obećano je, toga neće biti, bar kad je predsednik države u pitanju. Kolika je to žrtva mogu da nam posvedoče analitičari koji procenjuju da je poslednja nedelja pred izbore izuzetno važna jer se u poslednjem momentu, u foto-finišu, možda prelomi za koga će ipak da glasa neki neodlučni birač. Ipak, da nam to nedostajanje ne padne preteško, pobrinuo se, a ko drugi nego predsednik države. Malo li je državničkih problema zbog kojih je već obišao jedan krug na svim televizijama sa nacionalnom pokrivenošću i onim drugim, koje ga iz sve snage podržavaju. Pa je tako, dan za danom, već gostovao u bukvalno svim televizijskim emisijama i u svim terminima, od jutarnjeg programa, poslepodnevnih ili predvečernjih formata, preko dnevnika, fokusa, tema dana, intervjua koji traju sat, dva ili koliko god Milomir Marić odluči. I sad mora ponovo. Jer ko ume bolje od njega da crta grafikone i projekcije, da ispisuje procente i vrtoglave cene sa svetskih berzi koje je on mudrom politikom uspeo da mimoiđe? Ko može sa više patosa, zabrinutosti i znojavog čela da govori o posledicama rata koji preti svetu? Čiji su to podočnjaci veći od njegovih zbog neprospavanih noći i teških odluka koje mora da donosi? Čije je to drugo lice smrknuto „kao gradonosni oblak“ pod teretom obaveze da naša skladišta napuni do čepa dok su tuđa prazna, ali biće i za njih? I ko će sve to da nabavi ako ne predsednik. Ko to mora da razgovara sa najvažnijim državnicima sveta i da nađe najbolje rešenje za državu, što će valjda građani umeti da vrednuju trećeg aprila. Nema, dakle, funkcionerske kampanje, ali ima dostojne zamene. Ima visoke, svetske politike koja je dobila tu funkciju. Tako su ulogu otvaranja i polaganja kamena temeljaca preuzele još životnije teme – gorivo, grašak, cena struje... iza kojih kao spasilac, garant mira i stabilnosti ponovo stoji Vučić. Nikoga drugog od partijskih kadrova najmoćnije stranke u ovoj kampanji nije moguće videti, osim greškom. Jer, kako je to već napisao NIN - I nedela govore. Dok se u igranim ili animiranim predizbornim spotovima i video-kolažima, koji su premrežili onlajn sferu, ističe opet Vučić sa porukom: „Zajedno možemo sve“. Samo što su iz te zajednice odavno ispali svi oni koji se sa njim ne slažu ili ga ne podržavaju. Oni i nisu Srbija i nisu narod. U njegovoj zajednici su, naravno, pripitomljeni navijači koji sa sportskih tribina skandiraju: „Pogledajte semafor.“ Dok Vučić poentira: „Ne morate da me volite, ne moram da vam budem simpatičan. ali pogledajte semafor.“ Tu su i penzioneri koji jedni druge podržavaju i zato duvaju svećice za pedeset godina svadbe. Toj zajednici pripadaju i „divne žene“, stub porodice i napretka, kako u spotu kaže Vučić, heroine na kojima počiva „mir i stabilnost“. Ali i mladi, gnevni, buntovni, koji su otvorili oči i neće više da mrze jer vide puteve i zemlju u kojoj „za posao ne moraju da mole“, i u kojoj planiraju po petoro dece. Tu je konačno i Vučić da vidi sve ono što drugi ne uspevaju, kad testira Srbiju Roršahovim testom, na zaprepaštenje kliničkih psihologa. Ali, ne mari on za kritike jer njemu je „važno da dopre do svakog građanina Srbije“, da ne ostane niko uskraćen za saznanje o njegovoj izuzetnosti. I to je razlog što mora da iskače iz frižidera, jer, mnogo toga je još ostalo da nam uradi. „A kad smo zajedno, jedina granica su naši snovi.“ Zato čemu smrknutost? Ana Brnabić bi mogla da kaže: Šefe, koji ti je vrag, nasmeši se. Vidi, građani ti radosno mašu, dok voz Soko, brzinom od dvesta kilometara na sat, kao munja proleće pored njih.