Za Kijev, za Kijev!

S odnosom Poljske prema Putinovoj invaziji na Ukrajinu čovek se susreće već u vazduhu. Pilot Lotovog aviona obaveštava nas o poljskoj podršci ukrajinskom narodu, s naglaskom na njegovim kolegama, osoblju ukrajinskog avio-saobraćaja koje je, iz očitog razloga, ostalo bez posla, te nas upućuje kako možemo da im doniramo pomoć. Kada dolazi iz Srbije koja je samo kada je morala, u Ujedinjenim nacijama, osudila tu agresiju, u kojoj se podrška Ukrajini nije raširila u društvu, pa ni u kulturi, u kojoj je sasvim moguće da je većina stanovništva na ruskoj strani i u kojoj je, u Beogradu, relativno malo nas izašlo na ulicu da demonstrira protiv agresije – pristojan čovek, onaj s bazičnim osećajem empatije prema stradalnicima, oseti duboki stid. Taj se osećaj pojača po sletanju, mada tada počinje da dobije i karakter iznenađenja, a zbog sveprisutnosti i intenziteta podrške Ukrajini. Da ne znaš da se poljska zastava sastoji od crvene i bele pruge, mislio bi da nju čine takođe dve široke pruge, ali plava i žuta; ukrajinske zastave su na svakom koraku i nije preterivanje reći da ih ima više od poljskih. Kada građani na ulici Varšave nose žuto-plave odevne kombinacije, to je još uvek izraz podrške, mada onaj kojim se prevashodno podmiruje vlastita savest, a ne pomaže posebno napaćenim Ukrajincima. Međutim, kada takva hromatska kombinacija zagospodari izlozima prodavnica garderobe, onda već kreću pitanja koja uzrokuju moralnu vrtoglavicu. Da li su već imali na lageru takvu modnu liniju, ili su je brzinski lansirali kad je počela invazija, da li je ovo simbolička podrška stradalnicima ili izgovor za modni brending, bizarni marketing, trgovački profit...? Početni osećaj stida se gubi pred drugim, takođe neprijatnim osećanjem, ali sasvim drugačije prirode. I jedan od dva razloga mog putovanja za Poljsku prilagodio se novim okolnostima. Neposredno pred put dobio sam, kao i svi drugi na njihovoj mejling listi, informaciju iz pozorišta TR Varšava da su glumci iz predstave Tri sestre i njen reditelj, poznati Flamanac Luk Perseval, izmenili komad Antona Čehova kada je počela agresija i, između ostalog, zamenili lajtmotiv „za Moskvu, za Moskvu“ sa „za Kijev, za Kijev“. U propratnom objašnjenju naglašava se da su ovim hteli da „istaknu značaj solidarnosti s ukrajinskim društvom“, te da od Kijeva naprave „simbol izgubljenog raja uništenog ratom“. Ali, počnimo od početka. Perseval je još na početku rada, znatno pre invazije na Ukrajinu, drastično dramaturški i rediteljski intervenisao na tekstu. Pored toga što je izbacio pojedine sporedne likove (Soljoni, Anfisa, Ferapont...), on je, podelom uloga, većinu drugih znatno postario tako da su, na primer, tridesetogodišnjaci Olga, njen brat Andrej i baron Tuzenbah ovde bar duplo stariji. Oni koji nisu postareni (mada se to i na ove odnosi) takođe su „iščašeni“ i to na različite načine. Za ljubavnika Veršinjina se kaže da nema nijednu sedu iako je glumac potpuno ćelav, a i sedi u invalidskim kolicima; najmlađa sestra Irina i nije toliko mlada, a i izazovna šljokičasta haljina ne stoji joj najbolje; muž srednje sestre Maše, dosadni provincijski profesor, stalno izvodi bizarnu koreografiju. Rediteljski koncept počinje da se naslućuje kad se ovoj galeriji grotesknih likova doda i glavno scenografsko i rediteljsko rešenje: zid sav u ogledalima ispred koga junaci sede i s kojim imaju odnos većim delom predstave (scenografija Filipa Busmana). Samo za uljeza među sestrama i bratom Prozorov i njihovim prijateljima oficirima, Andrejevu skorojevićku ženu Natašu, jedinu mladu i lepu među njima, ogledala imaju svoju izvornu funkciju: dok u jednoj sceni stalno menja odeću, ona proverava svoj izgled u ogledalima. Za većinu drugih likova, sopstveni odrazi u ogledalu su njihovi glavni sagovornici: više se obraćaju njima nego pravim partnerima na sceni. Ovo rešenje nudi vrlo širok spektar slobodnih asocijacija, u rasponu od želje da se iz realnosti prođe u svet ideala, iluzija, onostranog, prošlosti (ono izvorno „za Moskvu“), preko otuđenosti i od sebe i od drugih (beznadežni pokušaj stvaranja kontakta s vlastitim odrazom), do narcističke izolovanosti od sveta. Sve te asocijacije, zajedno s grotesknošću likova i njihovim bizarnim fizičkim radnjama i koreografijama, grade „globalnu metaforu“ ostarelog, umornog, dekadentnog, raspadajućeg sveta, nesposobnog za suštinsku, kvalitativnu promenu, ali i za uživanje u čežnji. Da li, pored ovih uopštenih svojstava, može i nešto konkretnije da se zaključi o svetu, o društvu kojem pripada porodica Prozorov, onako kako ga je Perseval prikazao u ovoj predstavi pozorišta TR Varšava? Kao što smo videli, jedini lik koji odstupa od ovog okruženja, i to svojom mladošću, izgledom i životnim elanom, jeste snaha Nataša, Andrejeva žena. Ona i u komadu Čehova ima slične odlike i oličava silu suprotstavljenu porodici i njihovom svetu, ali su tamo socijalne koordinate jasne. U kontekstu Rusije s kraja 19. veka, Prozorovi su dekadentna (vojna) aristokratija u istorijskom odumiranju, dok je Nataša predstavnik nove, narastajuće građanske klase. U ovoj predstavi, promenom u tekstu, Nataša postaje pripadnica neke etničke zajednice koju su, kako se nedvosmisleno kaže, Evropljani bombardovali. Pošto je, po svemu sudeći, ova dramaturška intervencija originalna, nastala pre rata u Ukrajini (u tom kontekstu ona ne bi imala smisla), sukob koji se ovde ocrtava jeste onaj između stare bele Evrope i migranata s drugih kontinenata (koji su i inače poglavito mladi) – iz neke, na primer, bliskoistočne ili afričke države „oslobođene“ zapadnim bombama za vreme „arapskog proleća“. Međutim, ovo tumačenje ne uklanja dileme koje stvara rediteljev koncept, naprotiv. Ovakvo društveno, istorijsko i kulturno uzemljenje postoji samo onda kada se i izgovori, u tih nekoliko replika: ono nije dosledno upleteno u radnju, te ne funkcioniše u ostatku predstave, a koji je dvadeset puta duži od te jedne scene. Zbog toga se zaokružuje utisak da je društvena i, uopšte, značenjska relativizacija osnovna odlika predstave, te da se ona svodi na jedan prevashodno formalistički eksperiment. On je, doduše, vrlo efektan – pored pomenute scenografije čine ga i odlično svetlo Marka van Denesea, video-rad čiji je autor takođe Filip Bausman i scenski pokret koji je postavio sam reditelj – ali je on, kao što biva s formalističkim eksperimentima, samodovoljan, samodopadljiv, nametnut čak i ovako radikalno izmenjenoj priči, te glumce svodi samo na puke izvršioce koncepta. Predstave podređene svom konceptu, koje nemaju unutrašnju vitalnost, snagu i utemeljenje, obično za posledicu imaju efekat dosade. Za razliku od samog Čehova koji je pisao veoma zanimljive drame o dosadnim ljudima i životima, Perseval je napravio dosadnu predstavu. Kako se u takav kontekst uklapaju pomenute naknadne izmene, unete s obznanjenom namerom da se iskaže solidarnost s ukrajinskim društvom zahvaćenim ratom? Čežnja za Kijevom, želja da se vrati u taj grad – analogno čežnji triju sestara za Moskvom – danas bi imala smisao kao vapaj nesrećnih izbeglica da se vrate kući (samo u Poljskoj njih je danas preko dva miliona). Međutim, kako ni Čehovljev ni Persevalov svet nije sastavljen od izbeglica ili nekih drugih, stvarnih životnih stradalnika, onda se postavlja pitanje šta bi ovaj uzvik mogao da znači. Značenjska kakofonija nastaje zbog toga što je, kao što smo pokazali, svet Prozorovih, u Persevalovom tumačenju, groteskni svet koji nastanjuju neke nimalo simpatične figure, tako da s njihovim vapajima i čežnjama nikako ne možemo da empatišemo. Do čega je tu, onda, zapravo došlo? Rizikujući da budem grub, rekao bih da je tu, kao i u slučaju izloga s garderobom u žuto-plavim bojama, došlo do mutacije nesumnjivo plemenite želje da se (kreativno) iskaže solidarnost s ukrajinskim narodom u nedovoljno promišljen, neutemeljen koncept koji, u krajnjem ishodu, radi protiv svojih izvornih, deklarisanih i plemenitih namera... Mnogo veća podrška Ukrajincima od ovih „velikih“ umetničkih gestova, sa „u Kijev, u Kijev“ umesto „u Moskvu, u Moskvu“, jesu prilozi koje su glumci skupljali od gledalaca u foajeu pozorišta po završetku predstave.