Dugo nismo imali goru vlast

Bliži se termin za održavanje aprilskih izbora, pa je osnovni red da se uradi bar deo završnog bilansa koji će nas podsetiti na neke realizovane aktivnosti naših državnih vlasti na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem. Ovaj nepotpuni bilans obuhvata dela koja su okončana ili nedovršena, ali nikako zanemarljiva. Savetnik: Svojevremeno kada su NATO snage bombardovale Srbiju, engleski avioni su kasetnim bombama u području Niša ubijali civilno stanovništvo. U to vreme premijer vlade u Londonu bio je Toni Bler, Međutim, kasnije, kada je Aleksandar Vučić bio premijer Vlade Srbije, on je za svog savetnika angažovao Tonija Blera. „Patriotski“. Dodatni komentar je nepotreban. Penzije: Startno Vučićevo delo na operativnom planu bilo je smanjivanje (otimanje) dela penzija penzionerima koje su oni u toku 40 godina rada uplaćivali u Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje. Na ovakav vandalski čin ogoljene pljačke penzioneri su se organizovali i uputili zahtev Ustavnom sudu tražeći da ovu Vučićevu odluku poništi. Ustavni sud nije reagovao, ali se oglasio Milan Krkobabić, lider Partije ujedinjenih penzionera, koalicionog partnera SNS-a. On je, da bi pomogao Vučiću i to kapitalizovao, izgovorio javno, samo u jednoj rečenici, brutalnu i besmislenu laž. A ta rečenica glasi: „Penzionerima niko nije oteo niti umanjio penzije, nego su oni to sami dali.“ E to što su oni „sami dali“ je otimano 4,5 godine i nikada neće biti vraćeno, a Krkobabić je za tu laž nagrađen ministarskom funkcijom. Saradnja sa Kinezima: Aranžman koji je postignut sa Kinom ili kineskim firmama u vezi sa našim ležištima bakra, zlata i drugih metala u istočnoj Srbiji nije dovoljno jasan. Naime, jesu li oni dobili istražno ili eksploataciono pravo, pod kojim uslovima i zašto? Jer, osim NIS-a koji je prodat Rusima, sva druga istraživanja mineralnih sirovina kod nas i u mnogim zemljama na tri kontinenta van Evrope, radile su naše ustanove. Ipak, primarno je pitanje jasnih odnosa sa Kinezima, jer je pre izvesnog vremena kružio aber u javnosti da su Kinezi u istočnoj Srbiji jedno selo kompletno preselili na drugu lokaciju. Šta su to oni kupili i po kojoj ceni, ako i to nije tajna? Beograd na vodi: Građevinska preduzeća Srbije, na bazi odgovarajuće projektne dokumentacije, izgradila su veliki broj raznovrsnih objekata u našoj zemlji i u mnogim drugim zemljama na četiri kontinenta. Međutim, nikada nismo imali takav slučaj kao ovaj misteriozni Beograd na vodi: ono naručeno rušenje u Savamali jeste šteta, ali to nije ključno pitanje. Ključno pitanje je zašto je ugovor sa Emiratima od strane naših vlasti proglašen državnom tajnom? Zašto je dobio takvu kvalifikaciju? Jer Emirati to nisu tražili. Ovo je deo tog „domaćinskog“ bilansa Aleksandra Vučića i njegovih kadrova u Vladi Srbije: Vulina – koji je bio ministar odbrane a nije služio vojsku, Siniše Malog – ministra finansija kome je poništen doktorat zbog plagijata intelektualne svojine i drugih. Dug Srbije stranim poveriocima: Poslednjih 12 godina znatno su proređene informacije u štampi o našim dugovima prema stranim poveriocima. Međutim, u toku februara ove godine, na kajronu u vestima televizije, kružila je vest da se u poslednjih 10 godina Srbija zadužila u inostranstvu 15,34 milijarde evra. Ukupan zatečeni dug iz ranijih godina iznosio je oko 14,5 milijardi evra pa je tako dug u međuvremenu narastai na više od 30 milijardi evra. „Domaćinski“. Za ovaj završni deo bilansa ukupnog učinka vrhovne državne vlasti, svaki komentar je izlišan. Činjenice van bilansa: Predsednik Vučić, premijerka Brnabić i nekoliko ministara imaju dosta problema sa istinom. Primera ima mnogo. Pre nekoliko meseci vidim naslov u dnevnom listu Politika koji glasi: „Država je ispunila sve što je narod tražio.“ Ovo je izgovorio pravnik i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Po mom laičkom shvatanju, jer nisam pravnik, država je teritorija, kao i narod koji živi na toj teritoriji, a po gornjoj Vučićevoj država su samo on i njegovi ministri. Osim toga, u njegovoj tvrdnji da je „država ispunila sve što je narod tražio“ sadržana je i jedna notorna laž. Jer, 1.750.000 penzionera su deo naroda kom je svojevremeno oteo deo njihovih penzija, i to je otimao 4,5 godine. To što je ovakvom pljačkom oteto, moralo bi da se vrati svim živim penzionerima i potomcima preminulih, sa kamatom na oročena sredstva. Svih proteklih godina, od kada ova vlast drži upravljačke „dizgine“ u Srbiji, dosta se priča i piše o korupciji, mafijama i kriminalu. Verujem da u tome ne oskudevamo, ali za taj posao imamo kvalifikovane kadrove. Da završim konstatacijama i činjenicama koje verujem da nisu sporne. Dugo pamtim i mogu reći da od završetka Drugog svetskog rata nismo imali goru vlast od sadašnje. Egzistencijalna sigurnost za vreme Josipa Broza, kao i nakon raspada Jugoslavije, bez obzira na to što smo imali građanski rat, bila je besprekorna u odnosu na sadašnje stanje. Za Aleksandra Vučića i nekoliko bliskih saradnika iz njegovog okruženja, ovakve aktivnosti su gubljenje vremena. Naš predsednik, sa mandatima na dvema najvišim funkcijama u našoj državi, imao je ogromnu šansu i vreme da se dokaže. Dokazao je da je to za njega preveliki „zalogaj“, a za narod Srbije nemerljiva šteta. Umesto epiloga, evo dva aforizma koja sam plagirao iz nedeljnih novina, čiji vedriji sadržaji pomalo asociraju na gornji neveseli tekst, ali bez imena autora da im ne bih naneo neprijatnosti: „Vlast je morala da sahrani istinu, jer da nije, istina bi sahranila nju.“ „Kod nas korupcija odlično funkcioniše, ali vlast nije zadovoljna postignutim rezultatima.“