Srbija je lider u proizvodnji – zabluda

U Srbiji godinama na ekonomsku politiku i druge sfere društvenog upravljanja, pretežno, gotovo determinantno utiče najviši politički vrh, oličen u predsedniku Republike. U Ustavu je njegov položaj formalizovan skromnim, gotovo nezapažljivim odredbama da bi se neko sa strane našao u velikom čudu kad bi otkrio da se baš tu nataložila najveća, odista hipertrofirana moć i da se sa tog mesta žari i pali, vedri i oblači. A upravo je neodmerena akumulacija moći opasna stvar i proizvodi goleme rizike i po zajednicu i po pojedinca, pa i samog predsednika. Pažljivije posmatranje otkrilo je jedan broj nepovoljnih, u stvari opasnih karakteristika tog položaja i načina na koji se on koristi. Uz silna zaklinjanja u vladavinu prava otvoreno se, na doista sablažnjiv način, krši i sam Ustav: u jednoj ličnosti spojene su funkcije predsednika Republike i predsednika najmoćnije stranke vladajuće koalicije. Praktično nema resora u koji se on redovno ne uključuje neprekidnim intervencijama, a mnogo bolje ne prolaze ni druge javne agencije. Zbog preširokog predsedničkog angažmana ministri postaju nekako nevidljivi i sama se sobom evocira ona narodna izreka Širok turban, pod njim ’odže nema. Među novije akcije predsednika spada i obaveštavanje o snabdevenosti zemlje prehrambenim artiklima i, posebno, o tome kako smo snabdeveni oljuštenim pirinčem. Takva i tolika aktivnost je kontraproduktivna, a po sistem u celini čak i hazardna. Posebno zbog toga što se iz vrh(ov)a vlasti lansiraju brojne neistine, a ovde će biti razmotrene samo dve – da je zemlja finansijski veoma jaka, budžet napunjen do pucanja i da zato bez napora može da se finansira širok spektar aktivnosti i da je Srbija ekonomski zadivljujuće uspešna, pravi balkanski tigar i da ostvaruje najviše stope privrednog rasta u regionu, ali i znatno šire. Saga o finansijskoj moći pobija se po kratkom postupku. U samo tri od poslednjih 10 godina mandata ove vlasti budžet nije bio u deficitu, a ukupan suficit iskazan 2017, 2018. i 2019, nakon drastičnih mera štednje u prethodnom periodu, bio je 79 milijardi dinara. Poređenja radi, od 2012. do fiskalne konsolidacije 2015. deficit budžeta kretao se u rasponu od 115 do skoro 247 milijardi, a u poslednje dve godine ukupan minus dogurao je do 745 milijardi dinara. Drugo, onaj za koga se postavlja pitanje „Di ću sad ove novce skloniti“ i kome se raspoloživa sredstva „presipaju“ na sve strane, sigurno ne bi morao da se zadužuje, a mogao bi i da akumulira budžetske viškove. Budžetski deficit je dokaz da u državnoj kasi nema viškova, već da ona kuburi usled oskudnog priliva novca. A deficit se najviše povećao baš u vreme gromoglasnih hvalospeva zvaničnika o našoj finansijskoj snazi. Kako je deficit po definiciji dodatak na javni dug, tačna slika finansijskog položaja države dobija se uvidom u promene javnog duga, koji bi danas bio i mnogo veći od 30,6 milijardi evra (toliki je bio na kraju januara) da nije bilo iznuđene i bolne konsolidacije iz 2014, kada je voda došla do grla, a mečka je bila na putu da zaigra ispred kuće. Potom je došla pandemija i proizvela pravi udar na javne finansije, a deficit je šiknuo na razinu kakva je prethodnih godina jedva mogla da bude registrovana. On je rezultat velikog i opravdanog trošenja na podršku virusom pogođenoj privredi, ali je usput bilo i troškarenja za koje ekonomisti imaju samo kritičke reči. Sušta je besmislica govoriti o finansijskom obilju u vreme tako visokog, pretežno iznuđenog, ali delimično i nepotrebno preduzimanog budžetskog trošenja. Pored toga, da li je budžet u dobrom ili u nekom manje dopadljivom stanju uvek se ceni u odnosu na potrebe. A nepodmirene potrebe kod nas doslovno su ogromne i odnose se na neizgrađenu lokalnu infrastrukturu, nepostojeće kapacitete za preradu i uredno odlaganje smeća, kompromitujuću gradsku kanalizaciju koja se izliva u reke... Prema nekim procenama, samo za gradsku infrastrukturu u narednoj deceniji potrebna su ulaganja od osam do 15 milijardi evra. A mi taj džinovski zalogaj još nismo čestito ni načeli. Godinama se u gradovima gradi neorganizovano i neplanski, eksplozivno se povećava stambeni fond a izostaju ulaganja u prateću infrastrukturu. Stanje budžeta i raspoloživost sredstava moraju se, dakle, ceniti u odnosu na potrebe, a potrebe za budžetskim ulaganjima zastrašujuće su velike i na pravi način nisu ni počele da se zadovoljavaju. Zato opšta ocena finansijskog stanja države i ukupnog javnog sektora može da bude samo potresno onespokojavajuća. Za skasku o navodnom balkanskom tigru prva i najrečitija informacija jeste ona o stopama rasta. Relevantno je poređenje stopa rasta ostvarenih između 2001. i 2008. (od 2008. do 2012. ceo svet je zahvatila finansijska kriza koja je iz osnova poremetila makroekonomske tokove) sa periodom aktuelne vlasti od 2012. do 2019, budući da su zbog pandemije privredni tokovi opet dalekosežno poremećeni, a 2020. je isključena kao izuzetno nepovoljna po aktuelnu vlast, jer je zbog pandemije BDP smanjen, pa bi uključivanje i podataka za tu godinu samo dodatno nagrdilo sliku učinaka sadašnje vlasti. Poređenje zvaničnih podataka pokazuje da je prosečna stopa rasta BDP-a od 2001. do 2008, u vremenu „žutih“, iznosila nešto više od šest odsto godišnje, a u osmogodišnjem reprezentativnom periodu vladavine sadašnjeg političkog direktorijuma svega dva odsto. Na sadašnju vlast ovo poređenje baca tešku, neopisivu senku i na leđa joj tovari verovatno nepodnošljiv modus explicandi. Tempo privrednog rasta za vreme bivše vlasti trostruko je veći od ovog kojim se hvali aktuelna vlast. Ova jednostavna činjenica morala bi da učini definitivan kraj naprednjačkom samohvalu, a posebno bi morala da zaustavi bacanje drvlja i kamenja na jedan period retko uspešnog oporavka od makroekonomske traume tokom 90-ih godina prošlog veka. Ponekad se visoka stopa rasta u nekom intervalu postiže intenzivnim stranim zaduživanjem, što tu stopu rasta razumljivo relativizuje i unekoliko obezvređuje u svojstvu indikatora razvojne dinamike. Podaci sugerišu da to u periodu „žutih“ nije bio slučaj, jer se Srbija prosečno godišnje više zaduživala u „naprednjačkom“ nego u „dosovskom“ periodu, tako da je po oba ključna indikatora - stopi ekonomskog rasta i indikatoru zaduživanja - period „dosovske“ vladavine bio superioran. Moram dodati da u to vreme dosovskom vlašću nisam bio zadovoljan i početkom 2004. u uglednom časopisu Ekonomska politika objavio sam tekst Poslednje zbogom Demokratskoj stranci. Potonji događaji uverili su me da i od onoga što nam se čini krajnje nezadovoljavajućim može da bude, i stvarno se pojavi nešto mnogo gore. Posle svega, ne isključujem ni pogoršanje, čak i u odnosu na ovo što nas je sada „strefilo“; možda je vreme da se setimo NJegoševog stiha Zlo se trpi od straha gorega. Jedan poseban tekst morao bi se napisati o mehanici kojom je proizvedena iluzija o balkanskom tigru i o razvojno najuspešnijoj zemlji u ko zna kako široko definisanom okruženju. Neka u vezi sa tim bude data samo jedna napomena. Apologete sadašnje vlasti pogrešno, može se reći naopako, svoje učinke odmeravaju na osnovu nedozvoljeno kratkih intervala posmatranja. Stope rasta, kao i svi drugi razvojni indikatori, imaju svoje cikličke fluktuacije i stohastička kolebanja. Zbog oba ova razloga uspešnost razvojne politike može se kako-tako oceniti samo na osnovu dovoljno dugog razdoblja u kome se uprosečavanjem dobrim delom uklanja stohastička, a u isti mah izravnava ciklička komponenta. Upotrebljiv pokazatelj razvojne propulzivnosti dobija se samo izračunavanjem prosečne stope rasta za dovoljno duge intervale, najmanje od sedam godina. U tim obračunima Srbija je sa Hrvatskom na samom dnu međunarodnih komparativnih lista. Procena rasta na osnovu trogodišnjeg ili sličnog učinka pogrešna je i neprihvatljiva. Ceniti rast u intervalu od svega nekoliko godina ne pokazuje ništa drugo nego naupućenost u delikatan posao rigorozne analize i trezvene evaluacije rasta. Za one koji to čine – a vlast i njeni trabanti ogrezli su u tome – može samo da se parafrazira Jan Hus: Bog će im oprostiti jer na znaju šta čine. A možda i znaju šta rade, ali to rade s predumišljajem.