LJudskost bez granica

Za NIN iz Varšave Tokom četvoročasovne vožnje iz Varšave do ukrajinsko-poljskog graničnog prelaza Dorohusk, gde je trebalo da pokupi porodicu ukrajinskih izbeglica, vozač Danijel Sendford, tridesetpetogodišnji građanin Ujedinjenog Kraljevstva, komentarisao je pouzdanost svog reno karavana, koji je bio za skromnu sumu kupio kao korišćeno vozilo. „Tip koji mi ga je prodao mi je rekao da su mu potrebne nove dizne, ali se ispostavilo da mu je bio potreban samo novi ležaj točka“, rekao je Sendford dok je hladnog, vedrog dana s kraja marta vozio kroz ravna poljska sela. Ovo je treći vikend koji je Sendford proveo vozeći se od svog doma u Varšavi do graničnih prelaza na kojima je kupio one izbeglice s kojima se prethodno povezao preko jedne grupe na društvenoj mreži. „Prošlog vikenda sam vozio majku, njenog osmogodišnjeg sina i sedamnaestogodišnju ćerku za Roterdam. Trajalo je šesnaest sati. Sin je gunđao. Govorio je: ‘Zašto moramo da napustimo Ukrajinu? Hoću da se vratim i budem vojnik.’ Ćerka je rekla: ‘Nemoj da se žališ. Dobili smo kul prevoz i ovo je super za moj nalog na Instagramu.’“ Sendford je član armije poljskih i stranih volontera koji su se spontano okupili i organizovali da bi pomogli u prihvatu, kako navodi UNHCR, preko dva miliona ukrajinskih izbeglica koji su ušli u Poljsku. Taj ogroman poduhvat rangira se kao jedan od najizuzetnijih i najuspešnijih primera spontanog građanskog samoorganizovanja s ciljem pomaganja drugima u nevolji. Kao učitelj engleskog koji u Poljskoj živi šesnaest godina i koji je oženjen Poljakinjom, Sendford vikende provodi u kolima s izbeglicama, a prepodneva radnih dana u logističkoj podršci drugim ljudima koji kupe izbeglice na granici. Takođe odvozi ljudi na granicu, uključujući dva Čečena i jednog Amerikanca koji su hteli da se u ratu priključe ukrajinskoj strani. Ovog puta su mu saputnici dve druge humanitarne volonterke, jedna Poljakinja i jedna strankinja. Poljakinja je vitka dvadesettrogodišnjakinja tamne kose po imenu Viktorija Links. Putuje iz svog rodnog grada Lublina, udaljenog nešto više od sto kilometara od granice s Ukrajinom. Viktorija radi u jednom baru u Varšavi kao performerka burleski i pored toga sebe opisuje kao cirkusku umetnicu, a to je veština koja joj je koristila da bi prikupila novac za ukrajinske izbeglice. Viktorija je iskusna aktivistkinja u oblastima ženskih prava i prava seksualnih manjina. Za vreme poljsko-beloruske izbegličke krize s kraja 2021. godine, tokom koje je Poljska rasporedila vojsku da bi sprečila Avganistance i sirijske i iračke Kurde da pređu granicu, često koristeći brutalne metode, ona je protestovala protiv navodnog rasizma poljskih vlasti. Viktorija kaže da je dugotrajni antagonizam između desničarsko-populističke Partije zakona i pravde premijera Mateuša Moravijeckog i predsednika Andžeja Dude i nevladinog sektora osujetio nastojanja nje i njene grupe da pomognu izbeglicama koje pristižu u Lavov, grad na zapadu Ukrajine, blizu poljske granice. Taj grad je postao glavno stecište izbeglica iz drugih delova Ukrajine. „Poljske vlasti ne žele da sarađuju s nama. Na železničkoj stanici u Lavovu, deca su spavala na podu. Skladište je bilo puno ćebadi, ali nam niko iz (poljskih) vlasti nije dozvolio da ih tamo odvedemo. Kad smo se obratili lokalnim medijima, vlasti su počele da sarađuju. Sad je malo bolje, ali ne mnogo.“ Treća volonterka u kolima je jedna od mnogih strankinja koje nemaju veze s Poljskom ili Ukrajinom, ali koju je motivisala goruća želja da pomogne. Zove se Harijet Ašer. Ona je malecna tridesetdevetogodišnja Engleskinja koja je svojoj porodici u seoskim predelima južne Engleske ostavila sedmogodišnje blizance i devetomesečnu bebu da bi došla u Poljsku na petodnevnu humanitarnu misiju. „Jednostavno nisam mogla da ne dođem i nekako ne pokušam da pomognem“, rekla je. „Moja porodica me podržava. Znaju kakva sam i znaju da svakako ne bi mogli da me spreče.“ Odmah po dolasku, Harijet se registruje kao volonterka u glavnoj varšavskoj železničkoj stanici gde počinje da radi na prijemu žena sa bebama. „Nisam mogla da pređem preko velikog broja žena s veoma malim bebama – od nedelju ili dve dana starosti. Zapanjujuće mi je da pomislim da se neko tek porodio i da potom mora da beži s bebom.“ Harijet je udesila da u povratku za Englesku povede jednu Ukrajinku u poslednjem tromesečju trudnoće, kao i dvoje njene male dece. S njom se povezala preko „Pomozi sestri“, grupe na Fejsbuku koju je osnovala Natalija Macka, Ukrajinka koja živi u Velikoj Britaniji i koja radi na uparivanju onih kojima je potreban transport u drugu zemlju s onima koji to mogu da sprovedu. Harijet je pomogla izbeglicama da dobiju vize i kupila im je avionske karte. Na granicu ide da bi videla kako može da najbolje pomogne tokom narednog dolaska u Poljsku. Međutim, kad smo stigli na granični prelaz u Dorohusku, tamo iz Ukrajine nije bilo nikoga, a jedine prisutne izbeglice bile su one s kojima se Sendford prethodno bio dogovorio da ih pokupi: žena, beba stara 28 dana i njena sedmogodišnja ćerka. Volonteri iz centra za prijem izbeglica nam kažu da je Dorohusk postao nepopularan granični prelaz zbog blizine beloruske granice i straha da bi invazija mogla da krene i s te strane. Sendfordovi putnici se osmehuju dok ulaze u srebrni reno, a Sendford počinje da vozi ka Nemačkoj. Harijet i ja putujemo za obližnji grad Helm kako bismo se vozom vratili za Varšavu. Na tamošnjoj železničkoj stanici, volonteri izbeglicama daju pice i nude flaširanu vodu i druge potrepštine. Čini se da su ukrajinske izbeglice u kontaktu s volonterima na svakom koraku tokom putovanja. Glavna železnička stanica u Varšavi je jedno od glavnih stecišta izbeglica u prestonici. Sto do sto pedeset volontera, mešavina Poljaka i stranaca, uvek su tu da pruže pomoć. Jedan od volontera je Edvard Pinkni, pažljivi i smireni tridesetpetogodišnjak iz Jorkšira u Engleskoj. Pinkni je slobodni istraživač javnog zdravstva i socijalnih politika, koji je u Jorkširu bio angažovan u jednoj dobrotvornoj ustanovi koja je radila s manjinama. Svoj rad s volonterima na stanici opisuje kao „organizaciju smeštaja, transporta, privremenog skloništa, hrane, lekova, predaha i podrške onima koji tuda prolaze. Neke izbeglice ostanu na nekoliko sati, neke na nekoliko dana pre nego što se otisnu ka svojim poslednjim destinacijama – za Berlin, Finsku, Italiju, Španiju i druge države“. Kao i drugi volonteri, Pinkni se ponosi činjenicom da je ova važna i kompleksna organizacija ispomoći nastala spontano i da njome rukovode sami volonteri. „Nije nas okupila neka organizacija. Mnogi koje su organizacije poslale iznenade se kada vide da se sve odvija organski, spontano i prirodno. U Ujedinjenom Kraljevstvu i drugim zrelim ekonomijama, navikli smo da se sve obavlja posredstvom organizacija i kompanija. To je jedan pesimističan stav prema ljudskom duhu, ta ideja da nešto ne može da se uradi kako treba bez glomazne birokratije i procesa koji joj prethode.“ Jedan od najvećih kontingenata stranih volontera je, grubo govoreći, oko dve stotine Španaca, većinom studenata koji su studirali u Poljskoj ili su bili na Erazmus stipendijama u vreme početka rata. NJih je organizovao Načo Triljo, nekadašnji član jedinica za specijalne operacije španske vojske, koji je obučen za snajperistu i vojnog bolničara. Triljo je poznati aktivista u Španiji, a za njega se pročulo kada je u januaru 2021. godine peške odneo hitne zalihe madridskim motociklistima koje je zavejala snežna oluja Filomena. U Varšavu je došao kada mu je prijatelj iz Španije rekao da je potreban za organizaciju „Španskog kutka“. „Volim da budem koristan“, rekao je Triljo. „Mislim da je ovo dobro mesto za to. Došao sam sam i tu sam danonoćno. Pokušavam da u Španiji nađem transport i smeštaj za izbeglice. Teško je, ali uspeva. Svakodnevno šaljemo ljude za Španiju – autobusom, kolima, avionom. Dosad smo poslali dve hiljade ljudi.“ Iako su na autobuskim i železničkim stanicama i na izbegličkim centrima i granicama volonteri najvidljiviji, kičmu humanitarne operacije čini na hiljade građana Poljske koji novcem i zalihama pomažu izbeglicama. Mnogi su otvorili i svoje domove za njih. Tridesetpetogodišnja žena Ula Nazarko priča dok po varšavskoj ulici gura kolica s bebom. Kaže da su slike žena i dece u skloništima, kao i majki koje po hladnom vremenu stoje s decom u dugim redovima na graničnim prelazima, podstakle Poljake na delanje. „Prvih nekoliko dana je bilo baš emotivno. Mislim da su svi u Poljskoj bili ganuti i da su osetili da izlaza nema, da moramo da pomognemo.“ Nazarko je članica nekoliko grupa na društvenim mrežama koje pomažu izbeglicama. Donirala je nova kolica za bebu i zalihe za bebe. Kao i velika većina ljudi s kojima se sastala, sada ima loše mišljenje o tome kako poljske vlasti rukovode pomoći izbeglicama. „Vlasti i naša zemlja, mislim da su u potpunom haosu. Dobri su u PowerPoint prezentacijama i pres-konferencijama, ali nisam sigurna šta zapravo rade. Izbeglicama svakodnevno mnogo više pomažu samoorganizovani građani i organizacije.“ Jedna od Poljakinja koje su u svoj porodični dom primile izbeglice je tridesetdevetogodišnja Marta koja je u Varšavu došla iz Krakova. Na pitanje zašto je to uradila, odgovara: „Znam da mnogi ljudi iz zapadnih zemalja to ne shvataju, ali mi, s našom, poljskom istorijom, mi smo mogli da budemo ti (koji su izbeglice). Znamo da smo to mogli da budemo mi. Deluje nam blisko i liči na našu prošlost. Samo želimo da napravimo prvi korak i pomognemo.“ Milovan Mračević magistar istorije iz Kanade