Zbrka umesto filma

U mnogobrojnim recenzijama filma Matriks: Uskrsnuća, prvo se primećuje lakoća s kojom se radnja (a naročito kraj) tumači kao metafora naše društveno-ekonomske situacije. Levičarski pesimisti je čitaju kao uvid u činjenicu da nade za čovečanstvo naprosto nema: ne možemo da preživimo izvan Matriksa (mreže korporativnog kapitala koji nas kontroliše), sloboda je nemoguća. Onda su tu i socijaldemokratski pragmatični „realisti“ koji u filmu vide viziju nekakvog progresivnog saveza ljudi i mašina: šezdeset godina nakon užasnog međusobnog rata, „preživeli ljudi su se ujedinili s delom mašina da bi se borili protiv anomalije koja ugrožava čitav Matriks. Nestašica resursa je dovela i do rata između mašina, zbog kojeg je deo mašina i programa prebegao na stranu ljudske zajednice“. I čovečanstvo se menja: Io (grad koji u stvarnosti izvan Matriksa naseljavaju ljudi predvođeni generalkom Niobe) mnogo je bolje mesto za život od prethodne naseobine, Ziona (u kojem je, sugerisano je u prošlim filmovima, postojao rušilački revolucionarni fanatizam). Nemaština među mašinama se ne odnosi toliko na posledice rata koliko na manjak energije koju ljudi proizvode za Matriks. Setite se osnovne premise franšize: ono što opažamo kao stvarnost je zapravo veštačka virtuelna stvarnost koju stvara Matriks; megakompjuter koji je direktno nakačen na naše umove stvoren je da bi nas sveo na pasivno stanje živih baterija koje mu daju energiju. Međutim, jedinstveni značaj franšize ne potiče toliko od ove centralne teze koliko od centralne slike miliona ljudi koji vode klaustrofobične živote u kolevkama napunjenim vodom i koji i dalje žive samo da bi proizvodili energiju za Matriks. Zato, kada se (deo) ljudi „probudi“ iz virtuelne stvarnosti, ne čeka ih široki prostor spoljne realnosti, već užasna spoznaja da su zarobljeni, da je svako od nas zapravo samo fetusoliki organizam uronjen u prenatalnu tečnost… Ova potpuna pasivnost poništava našu fantaziju u kojoj sebe doživljavamo kao aktivne, slobodne subjekte – to je konačna perverzna fantazija, zamisao da smo naposletku instrumenti u rukama Drugog (Matriksa), to jest u službi njegovog jouissance (termin Žaka Lakana za preterano, bolno, transgresivno uživanje, prim. prev.), da je naša vitalnost isisana, kao iz baterija. Baš tu opstaje istinska libidalna enigma ovog dispozitiva (termin Mišela Fukoa za mehanizme održanja moći nadređenog subjekta u odnosu na potčinjene, prim. prev.): zašto je Matriksu potrebna ljudska energija? Čisto energetski odgovor je, naravno, besmislen: Matriks je lako mogao da smisli drugi, pouzdaniji izvor energije koji ne bi zahtevao programiranje ekstremno kompleksne virtuelne stvarnosti za koordinaciju nekoliko miliona ljudskih jedinica. Jedini održivi odgovor je: Matriks se hrani ljudskom jouissance – što nas vraća na osnovnu lakanovsku tezu da veliki Drugi nije tek anonimna mašina, već da ima konkretnu potrebu, i to konstantan priliv tuđeg jouissance. Stoga, ono što je u filmu predstavljeno kao scena buđenja u naše stvarno stanje zapravo je suprotna buđenju: ona je fantazija pomoću koje naše biće opstaje. Ali kako Matriks reaguje na činjenicu da ljudi proizvode manje energije? Na scenu stupa nova figura čije je ime „Analitičar“: otkriva da ljudi proizvode više energije za mašine ako Matriks manipuliše njihovim strahovima i željama. „Analitičar je novi Arhitekta, rukovodilac ove nove verzije Matriksa. Ali tamo gde je Arhitekta kontrolisao ljudske umove hladnom, tvrdom matematikom i činjenicama, Analitičar neguje nešto ličniji pristup i manipuliše osećanjima kako bi stvorio fikcije u kojima će biti dosta plavih pilula. (Primećuje da će ljudi poverovati u ‘najluđa sranja’, što i nije daleko od istine ako ste ikada provodili vreme na Fejsbuku.) Analitičar kaže da ljudi zahvaljujući njegovom pristupu proizvode više energije nego ikad, istovremeno ne želeći da pobegnu iz simulacije.“ Mogli bismo s prstohvatom ironije reći da Analitičar koriguje pad profita koji ljudi-baterije generišu: on shvata da za visoku produktivnost nije dovoljno ukrasti uživanje od ljudi, već da Matriks treba da manipuliše njihovim iskustvom kako bi iskusili više uživanja. Žrtve moraju da uživaju: što više ljudi uživaju, to je lakše izvlačiti njihov višak uživanja – Lakanova paralela između viška vrednosti i viška uživanja ovde se ponovo potvrđuje. Međutim, iako se novi regulator Matriksa zove „Analitičar“ (s očitom referencom na psihoanalitičara), on se ne ponaša kao frojdovski analitičar, već pre kao prilično primitivni utilitarista koji se vodi maksimom: manje bola i straha, više zadovoljstva. Nema zadovoljstva u bolu, nema odlaska „s one strane principa zadovoljstva“, nema nagona smrti, suprotno prvom filmu u kojem Smit, agent Matriksa, daje drugačije, mnogo više frojdovsko objašnjenje: „Da li si znao da je prvi Matriks bio dizajniran kao savršen ljudski svet? U kojem niko nije patio, gde bi svi bili srećni? Bio je potpuni promašaj. NIKO nije prihvatio program. Čitavi usevi (ljudi-baterija) su propali. Neki su verovali da nemamo programski jezik da opišemo vaš savršeni svet. Ali ja mislim da ljudi kao vrsta definišu svoj svet kroz patnju i bedu. Savršeni svet je bio san iz kojeg je vaš primitivni mozak pokušavao da se probudi. I zato je Matriks bio redizajniran u ovo: vrhunac vaše civilizacije.“ Moglo bi se tvrditi da je Smit (ne zaboravimo: ne čovek, već otelotvorenje Matriksa – veliki Drugi, glavom i bradom, i to u virtuelnom svetu) bolja zamena za figuru analitičara od samog Analitičara. Ovu regresiju poslednjeg filma potvrđuje još jedna arhaična crta: afirmacija produktivne moći seksualnog odnosa: „Analitičar objašnjava da je, nakon što je oživeo Nea i Triniti, ustanovio da su zajedničkim radom preopterećivali sistem. S druge strane, kad ih je držao na maloj razdaljini, bez međusobnog kontakta, drugi ljudi u Matriksu bi pravili više energije za mašine.“ Matriks: Uskrsnuća je po medijima hvaljen kao manje „binaran“, kao otvoreniji ka „dugi“ transrodnih iskustava – ali, kao što vidimo, prisutna je stara holivudska formula produktivnosti para: „Neo nije zainteresovan ni za šta osim za obnavljanje veze s Triniti.“ Ova regresija je utemeljena u nečemu što je i u prvom filmu bilo lažno. U najpoznatijoj sceni iz prvog Matriksa, Morfeus nudi Neu izbor između plave i crvene pilule. Ali ovaj izbor je čudni ne-izbor: ako i dalje živimo u virtuelnoj stvarnosti, mi već nismo uzeli nijednu pilulu, pa je jedini izbor zapravo „uzmi crvenu ili ne radi ništa“. Plava pilula je placebo, ne menja ništa. Uz to, mi nemamo samo virtuelnu stvarnost koju reguliše Matriks (i kojoj pristupamo preko plave pilule) i spoljnu „stvarnu stvarnost“ (razoren svet prepun ruševina kojem pristupamo preko crvene pilule); imamo i mašinu koja nam konstruiše i reguliše iskustvo (kada Morfeus kaže Neu: „Dobro došao u pustinju stvarnog“, on misli na ovo, na tok digitalnih formula, a ne na ruševine.) Ova mašina je (u svetu filma) predmet koji je prisutan u „stvarnoj stvarnosti“: ogromni kompjuteri koje su napravili ljudi, a koji nas drže u zatvoreništvu i koji regulišu kako sebe doživljavamo. To što je izbor između plave i crvene pilule u prvom Matriksu lažan ne znači da celokupna stvarnost postoji samo u našem mozgu: mi učestvujemo u stvarnom svetu, ali preko fantazija koje nam nameće simbolički univerzum. Simbolički univerzum je „transcendentalan“, ideja da ga agent kontroliše poput predmeta je paranoični san. Simbolički univerzum nije predmet u svetu, on nam pruža okvir u kojem uopšte interagujemo s predmetima. Međutim, sve smo bliže proizvodnji mašina koje nam obećavaju široko dostupni virtuelni univerzum (koji nas kontroliše mimo naše volje). Kineska Akademija vojnomedicinskih nauka razvija „inteligizaciju“ ratovanja: „Rat sve manje računa na uništena tela, a sve više na paralisanje i kontrolisanje protivnika.“ Zapad sigurno radi istu stvar – jedina razlika će biti u tome što će Zapad svojoj strategiji, ako je uopšte obznani, nakačiti neku humanitarnu zvrčku („ne ubijamo ljude, već im nakratko preusmeravamo razmišljanje…“). Jedno od imena za „uzimanje plave pilule“ je Zakerbergov projekat „metaverzuma“: uzmemo plavu pilulu registracijom naloga u metaverzumu, u kojem su ograničenja, tenzije i frustracije obične stvarnosti magično nestale – ali za to plaćamo veliku cenu: „Mark Zakerberg ima ‘jednostranu kontrolu nad tri milijarde ljudi’ zahvaljujući svojoj neprikosnovenoj poziciji na vrhu Fejsbuka, kako je rekla uzbunjivačica Franses Hogen britanskim poslanicima dok je pozivala na hitnu spoljnu kontrolu nad menadžmentom ove tehnološke kompanije i na smanjivanje štete koju kompanija nanosi društvu“. Javni prostor kao veliko dostignuće modernosti polako nestaje. Nekoliko dana nakon što je Hogen iznela svoja otkrića, Zakerberg je najavio da će njegova kompanija promeniti ime iz „Fejsbuk“ u „Meta“. NJegovo viđenje „metaverzuma“ je istinski manifest neofeudalizma: „Zakerberg želi da metaverzum na kraju obuhvati ostatak naše stvarnosti – da poveže deliće ovdašnjeg stvarnog prostora s tamošnjim stvarnim prostorom i da ih podvede pod njega. U virtualnoj i proširenoj budućnosti koju nam je Fejsbuk osmislio, neće se Zakerbergove simulacije podići na nivo stvarnog, već će naša ponašanja i interakcije postati toliko standardizovani i mehanizovani da stvarnost više neće ništa značiti. Naši avatari neće praviti ljudske facijalne ekspresije, već će praviti ikonične ‘lajk’ gestove. Umesto da delimo vazduh i prostor, sarađivaćemo na digitalnim dokumentima. Učićemo da unazadimo svoje iskustvo bivanja s drugim ljudskim bićima na nivo gledanja njihove projekcije u sobi, poput Pokemon figurice u proširenoj stvarnosti.“ Metaverzum će delovati kao virtuelni prostor iza (meta) naše izlomljene i bolne stvarnosti, kao virtuelni prostor u kojem ćemo bez poteškoća interagovati kroz svoje avatare, s elementima proširene stvarnosti (stvarnosti koju prekrivaju digitalni znaci). Ništa manje nego ostvarena metafizika: metafizički prostor koji potpuno obujmljuje stvarnost, kojoj će, pak, biti dozvoljeno da u tom prostoru postoji fragmentarno, tek toliko da mogu da se ispolje digitalne smernice za manipulaciju našom percepcijom i delokrugom. Kvaka je u tome što ćemo dobiti zajedničko dobro u privatnom vlasništvu, s feudalnim gospodarom-privatnikom koji nadgleda naše interakcije i na njih utiče. Što nas vraća na početak filma. Neo tokom oporavka od pokušaja samoubistva posećuje terapeuta (Analitičara). NJegova patnja proističe iz nemogućnosti da svoje zbunjene misli pozicionira kao realno utemeljene, pa strahuje od gubitka razuma. Tokom filma saznajemo da je „terapeut najpogrešnija instanca kojoj je mogao da se obrati. Ne samo da je deo fantazije koja je možda stvarnost, i obrnuto (…), on je samo još jedan sloj fantazije-kao-stvarnosti, zbrka kaprica i želja i snova koji istovremeno postoje u dve ravni“. Nije li onda Neova sumnja u stvarnost, koja ga je dovela do pokušaja samoubistva, ovim potvrđena? Kraj filma budi nadu tako što ovom tužnom uvidu daje suprotni predznak: da, naš svet je sastavljen od slojeva „fantazije-kao-stvarnosti i stvarnosti-kao-fantazije, zbrke kaprica i želja“, a tu nema nekakve arhimedske cake koju varljivi slojevi lažnih stvarnosti neće zaobići. Međutim, baš ova činjenica otvara novi prostor za slobodu – slobodu da se interveniše i da se iznova ispisuju fikcije koje vladaju nad nama. Pošto je „naš svet sastavljen od slojeva ’fantazije-kao-stvarnosti i stvarnosti-kao-fantazije, zbrke kaprica i želja’“, i sam Matriks se ispostavlja kao velika zbrka: paranoično viđenje stvarnosti je netačno, nema skrivenog agenta (Arhitekte ili Analitičara) koji kontroliše Matriks i potajno vuče konce. Nauk se svodi na to da „treba da naučimo da prigrlimo moć priča koje samima sebi pričamo, bilo da je reč o video-igrama ili kompleksnim narativima o našim prošlostima (…) – mogli bismo da iznova napišemo sve i bilo šta. Sa strahom i željom možemo šta nam se prohte; možemo da menjamo i oblikujemo ljude koje volimo i koje sanjamo.“ Film se tako završava prilično dosadnom verzijom postmodernog zaključka da nema vrhovne „stvarne stvarnosti“; ima samo međusobne igre brojnih digitalnih fikcija: „Neo i Triniti su odustali od potrage za epistemološkim osnovama. Ne ubijaju terapeuta koji ih je zarobio u Matriksu. Umesto toga mu se zahvaljuju. Uostalom, oni su zahvaljujući njegovom radu otkrili veliku moć ponovnih opisivanja, slobodu koja nam se ukazuje kad prestanemo da jurimo za istinom, šta god taj nebulozni koncept mogao da znači, i kad počnemo da zauvek iznalazimo nove načine samorazumevanja. I tada, ruku pod ruku, oni odleću u svet koji mogu sami da osmisle.“ Premisa filma – ljudi su potrebni mašinama – jeste tačna: nismo mi njima potrebni zbog naše inteligencije ili svesnog planiranja, već na elementarnijem nivou libidalne ekonomije. Ideja da bi se mašine mogle reprodukovati bez ljudi je slična snu o tržišnoj ekonomiji koja se obnavlja bez ljudskog učešća. Neki analitičari su nedavno sugerisali da će se kapitalizam, s eksplozivnim rastom robotizacije proizvodnje i s veštačkom inteligencijom koja će sve više zauzimati menadžersku ulogu u organizaciji proizvodnje, postepeno preobraziti u čudovište koje samo sebe reprodukuje, u mrežu digitalnih i proizvodnih mašina kojima ljudska ruka neće biti potrebna. Imovina i akcije će i dalje postojati, ali će se berzansko takmičenje odvijati samo od sebe, u cilju optimizacije profita i produktivnosti. Ali, za koga će se roba proizvoditi? Da li će ljudi i dalje biti njeni potrošači? Idealno gledano, možemo da zamislimo kako mašine same sebe servisiraju, proizvode delove za sebe, pa i energiju… koliko god ovaj scenario bio perverzno privlačan, ipak je reč o ideološkoj fantaziji: kapital nije objektivna činjenica poput planine ili mašine. Činjenice bi postojale i bez ljudi. Kapital postoji samo kao virtualni Drugi u odnosu na društvo, „postvareni“ oblik društvenih odnosa, kao što su vrednosti akcija zbir interakcija hiljada i hiljada individua, koliko god tim individuama vrednosti akcija izgledale kao objektivna datost. Svaki čitalac je sigurno primetio da se moj opis filma u velikoj meri oslanja na brojne recenzije koje sam ekstenzivno citirao. Razlog je sada nazočan: uprkos povremenoj briljantnosti, film nije vredan gledanja – zbog čega sam i ja ovu recenziju napisao ne pogledavši ga. Urednički komentar koji je objavljen u Pravdi 28. januara 1936. je brutalno opisao Šostakovičevu operu Ledi Magbet Mcenskog okruga kao „zbrku umesto muzike“ (što je i moj naslov). Iako je Matriks: Uskrsnuća inteligentno napravljen, iako je krcat zadivljujućim efektima, on je na kraju krajeva zbrka, a ne film. Uskrsnuća su četvrti film u filmskoj franšizi, pa nam ostaje da se nadamo da će Lanin sledeći film biti ono što je za Šostakoviča bila Peta simfonija, kreativni odgovor jednog umetnika na opravdane kritike. Slavoj Žižek Tekst ustupio autor. Prvobitno objavljen u The Spectator Prevod: Stefan Slavković