Pregovori su jedini put

Kako se ukrajinska kriza produbljuje, tako raste i potreba da se pregovara. Generalni sekretar UN Antonio Guteres upozorava da se Ukrajina „komada pred očima čitavog sveta“, i da jedinu razumnu opciju predstavljaju „momentalna obustava neprijateljstva i ozbiljni pregovori utemeljeni na principima Povelje UN i međunarodnog prava“. Iako između Ukrajine i Rusije postoji komunikacija, izveštaji u medijima potenciraju neuspeh dosadašnjih nastojanja da se na tom planu ostvari napredak. Ali nema dileme: rešenje do koga bi se stiglo pregovorima jedini je put napred. Čak i u naizgled beznadežnim situacijama koje uključuju aktere nespremne na kompromis, snaga razuma u stanju je da prevlada. Dijalog nemoguće može da učini mogućim. Znam to iz ličnog iskustva. Tokom mog prvog predsedničkog mandata, krajem osamdesetih godina, smatralo se da je situacija u Centralnoj Americi beznadežna. Građanski ratovi u Gvatemali, El Salvadoru i Nikaragvi rezultirali su zastrašujućim krvoprolićem i ogromnim patnjama. Postizanje sveobuhvatnog mirovnog sporazuma između zaraćenih strana činilo se nemogućom misijom - barem iz perspektive samoproklamovanih realista. Pa ipak, uspeli smo da suprotstavljene strane dovedemo za pregovarački sto, i dogodilo se: ratovi su okončani. Nešto slično i dalje je moguće u Ukrajini. Ruska invazija predstavlja flagrantno kršenje međunarodnog prava i Povelje UN, ali to ne eliminiše mogućnost da se postigne sporazum koji bi osigurao mir i bezbednost i Rusiji i Ukrajini. Razmotrimo alternative. Međunarodna zajednica na invaziju je odgovorila sankcijama i naoružavanjem Ukrajine, ali niko istinski ne veruje da je samo time moguće okončati patnje Ukrajinaca. Naoružanje i municija će možda pomoći hrabrim ukrajinskim braniocima da se suoče s ruskim tenkovima i borbenim avionima, ali bi isto tako mogli da produže rat i dovedu do još većih žrtava. I mada bi neki možda pozdravili dugotrajniji konflikt kao strategiju koja će iscrpeti ruske snage i staviti pod pritisak administraciju ruskog predsednika Vladimira Putina, i to bi moglo da ima enormnu humanitarnu cenu - čak i u slučaju da takav pristup nekim slučajem urodi plodom. Još mnogo ljudi stradaće na obe strane, još veći otpor unutar Rusije rezultiraće još oštrijom represijom i još većim gubitkom temeljnih sloboda i građanskih prava. Što duže konflikt traje, sve će širi biti jaz između Rusije i demokratskog dela sveta, sve će teže biti uspostavljanje globalne saradnje u borbi protiv klimatskih promena, oporavku od posledica pandemije, finansijskoj stabilnosti, vladavini prava i - možda najvažnije od svega - nuklearnoj bezbednosti. Što duže rat bukti, veći će biti i rizik od nuklearnog holokausta. Ta avet već se nadnela nad sve druge geopolitičke, regionalne i nacionalne aspekte aktuelne situacije. DŽordž F. Kenan, diplomata koji je definisao američku strategiju odvraćanja tokom Hladnog rata, prikladno je sročio: „Spremnost da se nuklearno oružje iskoristi protiv drugih ljudskih bića - protiv ljudi koje ne znamo, koje nikad nismo videli, i čiju krivicu ili nevinost nije na nama da utvrđujemo - i da, postupajući tako, u pitanje dovedemo prirodnu strukturu na kojoj počiva čitava naša civilizacija, kao da su bezbednost i percepirani interesi naše generacije nekako važniji od svega što se već dogodilo ili bi se moglo dogoditi: to nije ništa drugo nego prezumpcija, blasfemija, sramota - sramota monstruoznih razmera - s kojom se izlazi pred Boga!“ Kad je o aktuelnoj krizi reč, potrebno je da se sve relevantne strane obavežu, u najmanju ruku, da neće prve upotrebiti nuklearno oružje, ili zapretiti njegovom upotrebom. Do toga se može stići samo kroz dijalog i pregovore. U svom inauguracionom obraćanju, američki predsednik DŽon F. Kenedi je 1961. izrekao čuvene reči: „Nemojmo nikad pregovarati iz straha. Ali neka se nikad ne bojimo toga da pregovaramo.“ Potom je te reči pretočio u praksu. Nakon Kubanske krize 1962. godine - kada je svet bio na korak do apokalipse - usledili su pregovori koji su rezultirali Sporazumom o neširenju nuklearnog naoružanja. Taj sporazum je do danas potpisala 191 zemlja - uključujući Rusiju, Sjedinjene Države i sve članice NATO. U prošlosti smo se već ujedinili u odbacivanju nuklearnog nadmudrivanja; to možemo i sada. U nedavno usvojenoj rezoluciji Generalne skupštine UN o Ukrajini poziva se na „hitno miroljubivo rešenje konflikta između Ruske Federacije i Ukrajine kroz politički dijalog, pregovore, medijaciju i na druge miroljubive načine“. Te reči odražavaju želju ljudi iz celog sveta. Naravno, neće biti lako da se pregovorima stigne do sveobuhvatnog rešenja. Sporadični sastanci na kojima suprotstavljene strane jedna drugoj demonstriraju koliko su ogorčene nisu od pomoći. Ono što je potrebno jesu primirje i ozbiljan dijalog na najvišem nivou. Trebalo bi podržati sve napore koji vode tome, imajući na umu da je alternativa još veće produbljivanje neprijateljstva. To je razlog zbog koga su mi se drugi dobitnici Nobelove nagrade za mir pridružili u apelu upućenom liderima Ukrajine, Rusije, SAD, Evropske unije, Velike Britanije i drugih zemalja, kojim se traži hitno delovanje na najvišem diplomatskom nivou. Strane uključene u pregovore - pa i zvaničnici najvišeg ranga - moraju imati na umu da ne mogu da dobiju sve što žele. Moraju da budu spremni da razumeju interese i stanovišta drugih strana. Ukrajina mora da dobije garancije za svoj suverenitet, bezbednost i demokratiju. Rusija mora da dobije garancije da će njeni bezbednosni interesi biti uvažavani i da će se postupati u skladu s tim. Obe strane moraju da budu spremne za fleksibilno ponašanje i pravljenje ustupaka. Kad ti uslovi budu ispunjeni, pregovori mogu da urode napretkom koji bi vodio miru. Zapravo, to je jedini pristup koji može da rezultira trajnim rešenjem. Izgledi za tako nešto se sada možda čine nedostižnim, ali ne bi trebalo da gubimo nadu. Rečima kostarikanskog pesnika Isaka Felipea Asofeife, „Istina je, sine, da se zvezde više ne vide. / Ali nikad nije mračnije no pred svitanje“. Živimo u istinski mračno doba. Ali ponekad tragedija može da posluži kao katalizator za rađanje bolje budućnosti. Svedočio sam tome u Latinskoj Americi. Nadajmo se da će čitav svet tome svedočiti u Ukrajini.