Pikaso iz veš-mašine

Poznati novinar Andrej Ivanji, urednik spoljnopolitičke rubrike nedeljnika Vreme, počeo je krajem leta 1985. da radi kao neka vrsta sekretara Otoa Bihalji Merina (1904–1993), književnika, publiciste, likovnog kritičara i istoričara umetnosti, čiji je salon pod okriljem Muzeja naivne i marginalne umetnosti, otvoren u martu mesecu. Ivanji se seća tog stana Bihaljijevih u Nemanjinoj ulici, blizu železničke stanice, kao lavirinta ispunjenog hiljadama knjiga. „Na zidovima su visili crteži, slike, raznorazni posteri iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Jedan oko tri metra širok zid bio je od poda do tavanice ispunjen samo njegovim knjigama prevedenim na sve svetske jezike. I pored slabog srca, Oto je bio tipičan vorkoholik. Radio bi do iznemoglosti, potom legao na kauč i zadremao.“ Pamti da je Bihaljijeva žena Liza radila u drugoj sobi i da ju je Oto svakih nekoliko minuta pitao za neke ljude, datume i događaje od pre pola veka. „U Bihaljijevoj radnoj sobi, ispred razdrndanog klima-uređaja koji je zvučao kao traktor, nalazio se platneni paravan, na platnu izbledeli golubovi, masa izmrljanih potpisa. Pitao sam ga šta je to. Na nekakvom skupu evropskih intelektualaca, odgovorio je, bili su pored ostalih Breht, Sartr i Štefan Cvajg. Svi oni su se potpisali na tom platnu, a Pikaso je nešto nacrtao. Onda je spremačica prašnjavo, flekavo platno stavila u veš-mašinu. Zato je tako bledo i nečitko. Tipična anegdota iz života Bihaljijevih. Istorijski događaji čiji su bili svedoci i istorijske ličnosti koje su poznavali spominjali bi se nemarno, baš kao što je Pikasov crtež neupadljivo visio iznad lampe.“ Od Brehta, Tomasa i Hajnriha Mana, preko Malroa, Sartra i Gorkog do Hemingveja i Foknera, poznavao je, sarađivao i dopisivao se sa bezbrojnim slavnim ličnostima koje su uticale na umetnost i filozofiju prošlog veka. „I šta god da je radio, bilo je podređeno borbi protiv nadolazećeg fašizma u Italiji i Hitlerovog nacionalsocijalizma u Nemačkoj. Artur Kestler je Bihaljija okarakterisao kao legendarnu ličnost u Parizu i Berlinu tridesetih godina. Ako je takav čovek komunista, pisao je Kestler, onda komunizam možda i nije tako loš. Bihaljijevom pozivu na razne antifašističke skupove odazivali bi se redovno svi intelektualci, bili oni komunisti ili ne“, pamti Andrej Ivanji.