Pogledajte semafor!

Danima ne mogu da se otmem utisku da su iza nas jedni od najčudnijih izbora. U redu, znam zašto nije mogao da se raduje Ivica Dačić, iako je lista SPS-a osvojila više nego što je on smeo i da pomisli kada je rešio da na izbore izađe sa sloganom „Ivica Dačić – premijer“. Znamo i zašto je čovek sa „najvećim koalicionim potencijalom“, koji je 2012. rekao „ne znam ko će biti predsednik, ali znam ko će biti premijer“, već u izbornoj noći ućutao. Sve mu je bilo jasno kada mu se čovek koga je predložio za predsednika, te noći ni na jedan od 12 telefonskih poziva nije javio. A samo je hteo da mu čestita. Verujem da bi i Dačiću lakše bilo da mu je Aleksandar Vučić rekao da zaboravi na mesto premijera, nego što mu to sada, preko Milomira Marića, poručuje Zorana Mihajlović. A do juče su na skupovima SNS-a više aplaudirali Ivici nego Zorani. A možda bi i danas, samo da smeju. Ni Vučiću očito nije do slavlja, iako, eto, niko nije ubedljivije pobedio na izborima i niko neće duže vladati Srbijom od njega. No, čim je slavljenički, ali nekako na silu otvoreni šampanjac prestao da deluje, najdugovečniji vladar je shvatio da njegov SNS, sa svim strankama koje šlepa od izbora do izbora, nema većinu u republičkom i gradskom parlamentu. A doskoro je sam kontrolisao tri četvrtine poslanika. Pride je preko noći shvatio da bi mu u promenjenim međunarodnim okolnostima – čitaj u uslovima sve snažnijih spoljnih pritisaka, na koje, jelte, on ne reaguje - Dačić u novoj vladi smetao kao kamen u cipeli. Na stranu što bi mu uz parlamentarnu većinu, koja bi iole vodila računa o poštovanju Ustava, predsedničko odelo bilo pretesno. I to taman kad se baš navikao da umesto vlade i ministara sve radi sam. Šta tek reći za lidera SSP-a Dragana Đilasa. Sam je, posle razgovora sa Vučićem, priznao da je bio „tužan, mnogo tužan“ izbornim rezultatom. Za neke je Đilas najveći gubitnik izbora, za druge je 3. aprila još i dobro prošao i misle da je zapravo mnogo više izgubio 11. aprila. Izgubio je podršku većine koalicionih partnera, od kojih je malo ko imao razumevanja za sastanak sa Vučićem. A da li je i koliko tačno izgubio saznaće i Đilas i Vučić, već za nekoliko meseci, na novim gradskim izborima, ako neko na neki volšeban način ne obezbedi većinu u novom sazivu Skupštine Beograda. Ne treba, naravno, isključiti ni mogućnost ponavljanja parlamentarnih izbora. Vlast je svesna pukotina unutar najjače opozicione kolone, a takvu priliku da dokusuri političke protivnike Vučić teško da će propustiti. Uostalom, ima li još naivnih koji veruju da je ideja o mogućem ponavljanju izbora prvo na pamet pala baš vlasniku Pinka Željku Mitroviću? Pitanje je, samo, da li su pojedinci iz opozicije svesni u šta su se upetljali? I kako će da se iz svega ispetljaju? Fudbalskim žargonom rečeno, kao totalni autsajderi na gostujućem terenu, pred velikim brojem domaćih navijača, uz sudije koji otvoreno navijaju za lidera na tabeli, opozicija je nekako uspela da regularni deo utakmice završi nerešeno. A onda su se, pre produžetaka i penala, igrači posvađali. I, šta mislite, kako se obično završi utakmica tokom koje se posvađa trener sa kapitenom, levi bek sa levim krilom, a centarhalf sa golmanom? A upravo na takvu „ekipu“ sada liči koalicija Ujedinjeni za pobedu Srbije. Zato će pravo čudo biti ako, na kraju, na Vučićevom semaforu ne bude pisalo – Razjedinjeni za Srbiju i za pobedu SNS-a. I samo da se zna, neće poraženi tim krivicu moći da svali na navijače. Ne bi oni utakmicu napustili pre poslednjeg sudijskog zvižduka da nisu posumnjali kako je rezultat dogovoren van terena. A dok čekamo da sudija odsvira kraj, malo ko primećuje da se ovih dana na Vučićevom semaforu smenjuju neke čudne brojke. Manjak u državnoj kasi samo u februaru 380 miliona evra. Za dva meseca minus u robnoj razmeni sa svetom povećan 154 odsto, na 1,7 milijardi evra. Cene proizvođača industrijskih proizvoda porasle 17, a poljoprivrednih 18 odsto i to će se kad-tad preliti na cene u prodavnicama. Prosečna penzija za 2,8 odsto realno je manja nego pre 12 meseci. I nastaviće da pada. U prva dva meseca rođeno je 9.596 beba, a umrlo je 24.486 ljudi. Tim tempom na kraju godine će nas biti za 89.340 manje nego na početku. Samo par hiljada glasova više bilo bi dovoljno da se preskoči cenzus od tri odsto… Pogledajte semafor!