Rat i mir između Orvela i Hakslija

Zagrebite Rusa i povredićete Tatarina (Žozef de Mestr) Naslovi dela nekada govore puno toga. Lav Tolstoj je sa tri reči Rat i mir obuhvatio praktično celokupnu istoriju čovečanstva od postanka do danas - uključujući i najnoviju tragediju Ukrajine. Dostojevski se sa Zločinom i kaznom i Zlim dusima bavio etičkim, odnosno političkim stranama ljudskog postojanja i delovanja, koje možda dobija svoj krajnji smisao sa Tolstojevim naslovom dela Vaskrsenje. Kada je u pitanju današnji geopolitički smer Rusije, onda bi preusmeravanje od miroljubive politike Gorbačeva i Jeljcina, ka ratobornom preokretu u eri Putina, moglo biti ilustrovano sadržajem dva poznata književna eseja ruskih teoretičara (oba prevedena i na srpski) koji su ukazali na suprotstavljene pravce ruske istorije. Rusija je evropska zemlja - Nasleđe DŽingis-kana Vladimir Kantor je ruski filozof i književnik, koga je pariski Le Nouvel Observateur 2005. uvrstio među 25 najznačajnijih mislilaca današnjice. On je pre dve decenije objavio politikološki esej pod naslovom Rusija je evropska zemlja. Pišući između ostalog, o „ruskim evropejcima“ Kantor je naveo da je „jedina alternativa podivljalim nacionalističkim i regionalnim ambicijama (koje se obnavljaju u Rusiji) „i koje bi svetska pitanja rešavali nuklearnom kataklizmom – ideologija ruskog evropejstva“. Ukazujući da pojam „evropejstva“ podrazumeva „proces samokritike, ličnog prevazilaženja i samousavršavanja“, među ruske evropejce on je uključio brojna imena istorije i kulture, poput Petra Velikog, Lomonosova, Puškina, LJermontova, Gončarova, Turgenjeva, Plehanova, Solovjeva i mnogih drugih. Čini se da je narativ jednog drugog dela pod nazivom Nasleđe DŽingis-kana – pogled na rusku istoriju, ne sa Zapada, nego sa Istoka, postao mnogo bliži orijentaciji današnjih vladajućih struktura u Moskvi. Poznati lingvista, knez Nikolaj S. Trubeckoj, objavio je 1925. u emigraciji knjigu koja je predstavljala osnove ideologije tzv. evroazijske orijentacije Rusije, koja je, kako se čini, nedavnim napadom na Ukrajinu porušila mostove sa Zapadom i okrenula leđa Evropi. „U istorijskoj perspektivi, moderna država koja se može nazvati i Rusijom i SSSR (nije stvar u imenu), nastavljač je velike mongolske monarhije koju je osnovao DŽingis-kan“, pisao je Trubeckoj. „Nasleđe DŽingis-kana neodvojivo je od Rusije. Htela to Rusija ili ne, ona uvek ostaje čuvar ovog nasleđa, i time je određena njena celokupna istorijska sudbina.“ Možda jedino da se ovome doda i istorijska činjenica da, kada su Mongoli 1240. zauzeli i spalili Kijev, pobili su celokupno gradsko stanovništvo (uključujući i domaće životinje) koje je brojalo oko 50.000 ljudi. Kijev nije bio jedini grad tadašnje Rusije koji je ovako završio nakon pada pod Mongole. Trubeckoj naziva istorijski period nakon reformi Petra Velikog vreme „antinacionalne monarhije“, period „nasilnog nametanja strane civilizacije unutar zemlje kombinovane sa osvajačkim žarom protiv stranih sila, izvan zemlje“ tokom kog je ruski narod korišćen samo kao „materijal za stvaranje moćne evropske države, uz prezir svega staromodnog ruskog kao varvarskog“. Kraj istorije - Sukob civilizacija Već je primećeno da povratak surove geopolitike i rata u Evropu podseća i na suprotstavljene narative iz klasičnih dela dva poznata američka teoretičara – Fransisa Fukujame i njegovog nekadašnjeg profesora Samjuela Hantingtona. Invazija Ukrajine je po ko zna koji put u praksi demantovala intrigantnu Fukujaminu tezu - na tragu Hegela i Marksa - o kraju istorije (Kraj istorije ili poslednji čovek) po kojoj su ideologija liberalizma i postmoderna politička struktura Evropske unije predstavljali završnu fazu moderne istorije. Mnogo bliža opisu sadašnjeg stanja je Hantingtonova knjiga Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka iz 1996. Ukazujući na zakonomernost sukoba između država koje pripadaju različitim civilizacijama, Hantington je, slično velikom filozofu istorije Arnoldu Tojnbiju (Izučavanje istorije), ukazao na važnost modernizujućeg delovanja modernih elita u nezapadnim kulturama. One su sprovodeći „evropeizaciju“ ili oksidentalizaciju svojih država, stvorile kao posledicu „raspolućene zemlje“ (Rusija, Japan, Iran, Turska, Meksiko). „Zapad je osvojio svet, ne nadmoćnošću svojih ideja, vrednosti ili svoje religije... nego svojom nadmoćnošću u primeni organizovanog nasilja“, piše Hantington. „Zapadnjaci često zaboravljaju ovu činjenicu, nezapadnjaci nikad.“ Pišući o Ukrajini kao „pocepanoj/raspolućenoj zemlji“ Hantington je pre četvrt veka ukazao na podvojenost istočnog (pravoslavnog i proruskog) i zapadnog (unijatskog ili katoličkog) dela zemlje i istakao da su dobri rusko-ukrajinski odnosi suštinski važni za „pravoslavni svet“ istočne Evrope koliko i francusko-nemački odnosi za zapadnu Evropu. Nažalost, politička evolucija nas je odvela u sasvim drugom pravcu. 1984 - Vrli novi svet Čini se da ono što vidimo i što se događa u savremenom svetu u najvećoj meri predstavlja materijalizovane varijante različitih svetova opisanih u dva velika distopijska dela naučne fantastike iz prve polovine dvadesetog veka. Kao da se totalitarni svet koji je prikazao DŽordž Orvel u svom delu 1984 (objavljeno 1949) suprotstavlja i prepliće sa Vrlim novim svetom iz romana Oldosa Hakslija (objavljen 1932). S jedne strane (1984) to je svet neprestanih ratova između megadržava – kontinenata (da li je Rusija savremena „Okeanija“? - zapitao se nedavno londonski Ekonomist), svet totalne društvene kontrole i apsolutne propagande („ministarstvo istine“) kojoj je podređen i jezik („novogovor“ – danas se krvavi rat u Ukrajini u Moskvi naziva „specijalnom operacijom“; „Rusija nije napala Ukrajinu“, izjavio je u Ankari nakon pregovora o miru Sergej Lavrov). Službena istorija se svaki put iz osnova menja onda kada dođe do promena u političkoj ili ratnoj situaciji (npr. promena saveznika u ratu znači da novi saveznik postaje retroaktivno „istorijski saveznik“ od najstarijih vremena, pa se u tom smislu menjaju i naslovi starih knjiga ili novina i sl). Pojedinac nema pravo na ikakvu privatnost i pod stalnim je nadzorom („Veliki Brat vas posmatra“). Nasuprot surovom svetu iz 1984, delo Vrli novi svet predstavlja drugu vrstu totalitarnog društva, u kome se deca rađaju na veštački način (pojam porodice više ne postoji), država deluje na profilisanje ličnosti putem hipnoza, hemijskih i bioloških manipulacija i omogućavanjem svih oblika hedonizma, od slobodnog seksa do korišćenja posebne droge koja izaziva tupi osećaj zadovoljstva i sreće. U oba sveta, individualističko ponašanje je sumnjivo ili subverzivno, kao i iskrena ljubav između dve osobe. Međutim, dok se vlast u 1984 održava silom i strahom podanika, građani Vrlog novog sveta žive u svetu zadovoljstava i zabave iz kog sami ne mogu ili ne žele da izađu. U 1984 knjige su zabranjene, dok u Vrlom novom svetu knjige niko ne želi da čita. U 1984 informacije su strogo kontrolisane, dok su u Vrlom novom svetu informacije toliko brojne i lako dostupne da postaju nezanimljive ili nevažne... Možemo zaključiti da je nadmetanje između dva narativa iz dela 1984 i Vrli novi svet u današnjem svetu iz 2022. godine još uvek u toku. Krajnji ishod je i dalje neizvestan.