Rusija će završiti u zagrljaju sa Kinom

Naš sagovornik je ekonomista i konzervativni političar Maks Ote koji je u nekoliko knjiga koje je napisao ili predvideo buduća dešavanja ili dao zanimljiv uvid u savremenu situaciju. Na poziv Instituta za evropske studije je stigao u Srbiju gde je u Novom Sadu i Beogradu održao dva predavanja. Bio je profesor na univerzitetima u Vormsu, Gracu i Erfurtu, a trenutno je menadžer hedž fondova. Kopredsednik je Udruženja „Osvald Špengler“. Kao član Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Angele Merkel je prihvatio predlog desničarske Alternative za Nemačku (AFD) da bude kandidat na februarskim predsedničkim izborima na kojima je sa 78 odsto podrške pobedio kandidat Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) Frank-Valter Štajnmejer. Ote je bio drugoplasirani, sa osvojenih 10,45 odsto glasova. Zbog ovoga se našao u neprilici u matičnoj stranci. „Nemački mediji su uglavnom osuli paljbu po meni, što sam donekle očekivao, pa su me čak prozvali i kandidatom AFD-a, što ipak nije bilo tačno. Oni su me samo predložili, i to za funkciju koja je nestranačka, jer se podrazumeva da u slučaju da postanete predsednik zamrznete funkciju u stranci. A moja je CDU, makar do kraja aprila, kada će se odlučivati o mom članstvu. Iako su u GO rekli da neće biti saradnje s AFD-om, mislio sam da kao član, ne i rukovodilac stranke, imam prava na kandidaturu i uspostavljanje dijaloga među nemačkim konzervativcima, koji kao da su zbog dugog boravka na vlasti zaboravili da treba da se ponašaju kao opozicija. Činjenica da me sad napadaju zbog kandidature pokazuje da je taj dijalog neophodan“, kaže Ote za NIN. Postoji li nešto što sad može da se predvidi o bližoj budućnosti, s obzirom na ponavljanje istorijskih ciklusa i veoma specifičan trenutak u kojem smo? Apsolutno. Ukratko, svedočimo kraju jednog dugog ciklusa kojem je doprineo antagonizam Amerike i Kine. I ne kažem to samo ja – američki menadžer hedž fondova Red Dejlio u svojoj nedavnoj knjizi tvrdi isto, a ciklična teorija istorije prisutna je od starih Grka, od Tukidida. Moj profesor na Prinstonu, Robert Gilpin, u svojoj knjizi iz 1981. rekao je da je borba za moć dveju velesila uvek najopasniji period. Mi smo u njemu. U knjizi iz 2006. pod naslovom Slom dolazi, koja je prevedena na srpski, predvideo sam kraj procesa globalizacije, ili makar odstupanje od nje, što je malo ko mislio da će se dogoditi. Moja druga dva predviđanja bila su rast autoritarnosti širom sveta, kao i rast opasnosti od većih ratova. Svemu tome prisustvujemo. U svojoj pretposlednjoj knjizi, Krah svetskog sistema, pisanoj 2019. godine, dakle pre pandemije, predvideo sam jedan od tri moguća globalna scenarija: novi hladni rat između Kine i Amerike, uz neizvesni status Rusije, koji je delovao najrealnije, novi oružani sukob, koji je delovao manje verovatno, i onaj kojem sam se nadao, a koji se verovatno neće ostvariti, to je multipolarni svet u kojem bi kao velesile paralelno postojali SAD, EU i Kina. Taj treći scenario ujedno bi bio jedini u kojem Evropa ima kakve-takve šanse da zaista brani svoje vrednosti, a ne da postane plen drugih. Gde će tu završiti Rusija, naročito s obzirom na rat – možda u dosluhu s Kinom, tvoreći nekakav „globalni istok“? Vrlo verovatno. Nova podela sveta na Peking i Vašington će nekim regionalnim silama dati priliku da učvrste svoje pozicije. Tu mislim na Tursku i tu bi inače bila Rusija. Putin će prvi priznati da Rusija nije ni prineti američkom i kineskom uticaju i snazi. Čak je, na jedno pitanje o snazi obaveštajnih službi, svojevremeno odgovorio: radimo mi svoje, ali naprosto nemamo ljudstvo za pariranje. Ako Putin fizički i politički preživi rat, Rusija će izvesno završiti u zagrljaju s Kinom, a to će dovesti do podele u Evropi, zbog čega žalim. Globalna inflacija raste, prekidaju se lanci snabdevanja, a sad je na delu i prvi veći rat u Evropi posle dugog vremena… Čovek se lako navikne na ratno stanje svesti, a ono sad već dugo preovladava. Društva tako reaguju na krizu, iako se takvo stanje svesti ne pravi samo, nego ga oblikuju drugi. Ciklične teorije istorije i to pokazuju. Prvo se ratovalo protiv terorizma, pa protiv klimatskih promena, pa protiv virusa, da bi se sad završilo s pravim oružanim sukobom. U stanju smo permanentnog navikavanja na nenormalno stanje stvari. Koji je sledeći stupanj? Već se nalazimo u ekonomskom ratu. Ne tako davne 1979. godine desila se Iranska revolucija, u kojoj je pao šah Mohamed Reza Pahlavi. Tada se prvi put i posleratnom svetu testirala moć snažnih ekonomskih sankcija, koje inače i dalje traju. Kao student sam 1986. godine bio u Institutu za međunarodnu ekonomiju i dva istraživača su napisala doslovno priručnik za implementaciju sankcija kao vida ekonomskog ratovanja. Sankcije je najbolje sprovesti nad slabim ekonomijama, treba ih uvesti sve odjednom, i tako dalje. Sankcije uvedene Rusiji prate taj nacrt. I, iako situacija u Rusiji zasad nije loša, treba se setiti da ekonomski rat uvek najviše škodi narodu, a ne vladarima. To smo već videli na primerima Libije i Sirije, ne tako davno. U tom smislu, sankcije retko ispunjavaju svoj proklamovani cilj, već pre umeju da dovedu do humanitarnih katastrofa. Ekonomsko ratovanje, pak, dovodi do novih oblika funkcionisanja, ili vraćanja na stare, bilo da je reč o merkantilizmu, kontrolisanoj spoljnoj trgovini ili kontrolisanoj ekonomiji. Opet, ništa novo, čak ni u takozvanim liberalnim demokratijama. U SAD je za vreme Drugog svetskog rata postojala Kancelarija za kontrolu cena, u koju ste kao kompanija morali da idete po odobrenje za dizanje cena. Dug koji se akumulirao širom sveta, ali najviše na Zapadu, sad je već toliko visok da je nemoguće naplatiti ga, i to svi znaju. U tim okolnostima, dug postaje političko oruđe. Pregovarate o njemu, restrukturirate ga, ukinete jedan njegov deo, date nešto zauzvrat, tražite nešto drugo. Ti procesi će, s obzirom na kraj pandemije i tok rata, biti veoma zanimljivi za analizu. Koje ekonomske izlazne strategije vidite pred Putinom? Ja sam ekonomista, nisam stručnjak za Rusiju, ali mogu da citiram Henrija Kisindžera koji je 2014. rekao da demonizacija Putina nije strategija, već zamena za strategiju. Iako nemamo dovoljno informacija, jasno je da rat ne ide po planu Kremlja i da Zapad na različite načine pomaže Ukrajinu. Ipak, razvoj situacije zavisiće od zapadnih centara moći. Ako prime Putina nazad u svoje okrilje, to će morati da bude nedvosmisleno. Ako to ne urade, Putin će se okrenuti Indiji i Kini. Treće opcije nema. U knjizi Uspon srednje sile, rekli ste da je nemačka geopolitička strategija posle ujedinjenja podrazumevala aktivnu posredničku ulogu. Ima li Olaf Šolc snagu da je nastavi nakon odlaska Angele Merkel, s obzirom na očitu želju Emanuela Makrona da se uspostavi kao glavni evropski pregovarač? To takmičenje trajalo je još u vreme Helmuta Šmita i Valerija Žiskara d`Estena. Šmit je tad rekao: Francuzi su na mestu vozača, a Nemci zapravo rešavaju probleme. EU, ovakva kakva jeste, jeste odelo krojeno po dizajnu i meri Francuske. Da se Nemci pitaju, EU bi bila mnogo jednostavnija, manje birokratska, labavija. Ipak, ima razloga za zabrinutost. Šolc je na početku rata rekao da je mir najvažniji i da ga treba tražiti po svaku cenu, ali ga je ostatak Evrope, predvođen Amerikom, brzo nadglasao. Nemačka postaje samo jedan deo zapadne koalicije, a u takvoj atmosferi je prostor za njenu tradicionalnu operativnost dosta skraćen. Doduše, Nemačka nikad nije slala svoje najbolje diplomate u Brisel, a Francuska jeste. To istorijski gledano govori i o prioritetima dveju zemalja. Da li vas trenutna situacija u Evropi više podseća na 1914. ili na 1938. godinu? Na period pred izbijanje Prvog svetskog rata, jer su narodi tada želeli sukob, navijali su za njega. Ponegde se doživljavao kao nacionalni interes. Pred izbijanje Drugog svetskog rata, situacija je bila drastično mirnija. Čak i u Nemačkoj – Hitler je 1938. provozao tenkove kroz Berlin, ali najveći deo ljudi je stajao sa strane i rezervisano posmatrao. Stara izreka kaže da snaga EU zavisi od snage Nemačke… … dodao bih, ako mogu: snaga EU zavisi od spremnosti Nemačke da plaća dugove i ćuti. Da bude motor Unije, ali ne i njen vozač. Bivši predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker svojevremeno je predvideo stvaranje „EU u više brzina“? Dva političara iz CDU su isto predložili 1994. godine, ali su ih drugi poklopili. Ovako, ako ista brzina važi za sve, dobićemo i različite centrifugalne tendencije, poput Mađarske. Što prisiljavanje svih zemalja na isto ponašanje bude izraženije, to će biti viši politički ulozi. Pravljenje nečega što liči na unitarističku državu, s objedinjenom policijom, vojskom i birokratijom, tražiće snažnije centralizovanu moć, a to će praviti trvenja. Naročito ako Evropska centralna banka bude osnažila politiku davanja direktnih kredita, ili ako potpiše Grin nju dil, koji se veoma mnogo meša u prava i obaveze kompanija. I bez tih trvenja, doduše, situacija je zanimljiva. Ako u nekoj zemlji pobedi liberalna opcija, to se slavi kao pobeda, iako nisu svi za njega glasali. Ako pobedi konzervativna opcija, onda je to nazadovanje demokratije. Ako pobedi dva puta, niko ne veruje, a ako pobedi tri puta, svi sumnjaju na izbornu krađu. Iskreno mislim da je za EU najbolje da bude labavi savez fluidnog članstva, gde bi države mogle da uđu i izađu na osnovu dogovora i po potrebi. Kako biste, s obzirom na rat i energetsku tranziciju, ocenili dvojac kancelar Olaf Šolc (SPD) – vicekancelar Robert Habek (Zeleni)? Naročito s obzirom na Habekov put u Katar… To je bila velika sramota, da naš visoki državnik ode u jednu od najnazadnijih država gde vlada jedan autokratski režim da bi kupio gas, iako je skuplji, samo da ne bismo zavisili od ruskog gasa. Trenutak je tako nalagao, iako to smatram ludilom. Smatram da je energetska tranzicija vid ekonomskog samosakaćenja, ako već ne i samoubistva, iza kojeg stoje grupe koje na toj mantri dobro zarađuju. Nemojte pogrešno da me razumete – iza klimatskih promena stoji nauka, ja sebe smatram zelenim, na neki način, jer je obzir prema prirodi duboko usađen u nemački mentalitet, ali mi smeta što je taj obzir otet. Zbog tranzicije ćemo ulaziti u različite energetske šokove bez uglja, nuklearnih elektrana, gasa i nafte, i to će veoma mnogo da košta. Koje će posledice rat imati na petrodolare? Da li će profitirati arapski izvoznici nafte i gasa? Pad petrodolara se do sada nije desio, iako je više puta najavljivan. Sada je kineski BDP sustigao ili prestigao američki, ne nominalno, već kada govorimo na osnovu realne kupovne moći. Vrednost rezervnih valuta generalno ostaje nepromenjena nakon pada drugih ekonomskih pokazatelja, i onda naglo opadne. U normalnim okolnostima, za pad petrodolara bi možda trebalo do deset godina. Ali, ako uvedete sankcije na sisteme naplate, što SAD trenutno rade, ne štetite samo drugima, već i sebi, jer je ideja rezervne valute to da može da njome slobodno trguje. Uz to, sankcije nikad ne uvodi samo jedna država, već se broj razmena globalno smanji. Rečju, Amerika kažnjava Rusiju, ali time škodi i sebi. Arapske države sve to posmatraju neutralno, iz prikrajka, što im odgovara, s obzirom na činjenicu da će Zapad s njima nastaviti da trguje, iako je nivo demokratije u njima daleko ispod čak i nivoa u Rusiji. S druge strane, neverovatno je da je rat u Ukrajini, koji je za mnoge na Zapadu „majka svih ratova“, doveo do toga da Vašington počne da poboljšava odnose s dojučerašnjim ljutim neprijateljima u Venecueli i Iranu. Mnogo je promenljivih u igri. Jedan zapadni analitičar je rat u Ukrajini s pravom nazvao „prvim posredničkim ratom Amerike i Kine“. Zanimljiva perspektiva. Možda ne skroz tačna, ali zanimljiva. Stefan Slavković