Saosećanje je ograničen resurs

Od početka ruske invazije u Poljsku se slilo skoro 2,5 miliona izbeglica iz Ukrajine, dok ih je preko 350.000 ušlo u Mađarsku (s tim da se ogromna većina njih nije zadržala u Mađarskoj, već produžila dalje, prim.). Ali kada je tadašnja kancelarka Angela Merkel 2015. dopustila da u Nemačku uđe 1,1 milion tražilaca azila - od kojih su 40 odsto činili Sirijci - Poljska i Mađarska su zalupile vrata, ne dopuštajući ulazak ljudima koji su bežali od pokolja na Bliskom istoku. Ovako različit pristup je neke ljude, posebno „progresivno“ nastrojene, veoma naljutio. Mora biti, zaključuju oni, da je upotreba suzavca i vodenih topova kako bi se zaustavili arapski tražioci azila na mađarskoj granici naspram široko raširenim rukama za prijem Ukrajinaca izraz rasne pristrasnosti, ili čak „bele supremacije“. Sva ljudska bića su podjednako važna. S moralnog stanovišta, nema razlike između traumatizovanog mladog čoveka iz Alepa i očajne majke iz Harkova. Ali iz praktičnih i psiholoških razloga, zemlje prave razliku među izbeglicama na osnovu njihove kulturne, verske, jezičke i političke pripadnosti. Ovo je posebno tačno u zemljama s relativno homogenim stanovništvom, kakva je današnja Poljska. Slično tome, mada je Tajland pružio utočište stotinama hiljada izbeglica iz Kambodže, Laosa i Mjanmara, za većinu Tajlanđana bi bilo nezamislivo da prime milion Ukrajinaca. Na kraju krajeva, dovoljno je teško integrisati i ljude iz susednih zemalja. Za većinu ljudi - i po tome se Tajlanđani ne razlikuju od Poljaka - lakše je identifikovati se sa sudbinom onih koji ih podsećaju na sebe same, ne samo fizički, nego i u pogledu društvenog i kulturnog bekgraunda. Patnja onih koji su drugačiji od nas čini se udaljenijom. To nije fer. Idealno, takve distinkcije ne bi trebalo da prave razliku. Ali istinski univerzalisti su redak soj ljudi. Zapravo, oni na levici koji se zauzimaju za ljude iz zemalja koje smo nekad nazivali Trećim svetom, i kojima ne treba mnogo da druge optuže za rasizam, i sami ponekad podležu predrasudama. Isti oni koji zapadaju u gnev zbog svake nepravde koju Palestincima nanose izraelske vlasti često su daleko manje pogođeni još gorim nedelima počinjenim nad stanovništvom Eritreje, Sudana ili Mjanmara. I ovo ima mnogo veze s identifikacijom. Mnogi Izraelci imaju evropske korene, a nasilje u Pojasu Gaze ili na Zapadnoj obali zapadne antiimperijaliste isuviše podseća na kolonijalnu prošlost Evrope. Slično osećanje uticalo je svojevremeno na odnos prema Južnoj Africi. Aparthejd je bio pogan sistem. Ali činjenica da su ga uspostavili beli ljudi nekako ga je činila lošijim od ubilačkih režima Mobutua Sese Sekoa u Demokratskoj Republici Kongo ili Idija Amina u Ugandi. Ma koliko nesvesno to bilo, takvi pogledi odaju postojanje pogubnih dvostrukih standarda. Ispada kao da se od Kongoanaca ili Uganđana ne može ni očekivati da pitanje ljudskih prava shvataju na isti način kao belci, ali da bi zato Izraelci, koji su više nalik Evropljanima, toga morali da budu svesni. Ni to što s nekim delite teritoriju nije garancija pristojnog ponašanja. U stvari, često je upravo suprotno. Građanski ratovi su često varvarskiji od ratova između različitih zemalja. Setimo se krvavog razdvajanja Indije i Pakistana 1947, genocida u Ruandi i klanice na Balkanu devedesetih godina. Ubijanju u takvim konfliktima skoro uvek prethode nezamislivi vidovi degradacije, gde se lingvističke, verske i etničke razlike politizuju do nivoa na kome se doživljavaju kao pitanje života ili smrti. Za takvu brutalnost do nekog stepena mora biti odgovorna društvena intimnost. Iskasapiti na smrt komšiju čija su deca u vašu kuću dolazila na rođendanske proslave ne može biti lako, i zahteva prevazilaženje inhibicija. Da biste ubili nekog koga znate tako dobro, on ili ona prvo moraju da budu degradirani, lišeni svakog dostojanstva i svedeni na nivo na kome ih više ne prepoznajete kao ljudska bića. To je razlog što su agitatori Hutue u Ruandi dovodili do ubilačkog ludila pozivajući ih da love i ubijaju Tutsi „bubašvabe“. Za šoviniste među Hutuima Tutsi su bili stvorenja koja ne zaslužuju drugo do da budu istrebljena. I pre nego što je Rusija pokrenula invaziju na Ukrajinu već je, od 2014, trajao građanski rat između onih na istoku zemlje kojima je maternji jezik ruski, i onih iz zapadnog dela, koji govore ukrajinski. Ali Ukrajina je komplikovanija od ovakvog opisa. Predsedniku Volodimiru Zelenskom, koji se hrabro suprotstavio ruskoj agresiji, maternji jezik je ruski; a žitelji Harkova, Marijupolja, Odese i drugih gradova se, iako govore ruski, identifikuju s Ukrajinom, a ne s Rusijom. Ruski i ukrajinski kulturni, verski i lingvistički identiteti se na mnogo načina preklapaju. Ali je rat stavio tačku na laž ruskog predsednika Vladimira Putina da Ukrajina nije prava država a Ukrajinci nisu pravi narod. Dok mnogim ruskim vojnicima izgleda nije jasno za šta se bore, Ukrajincima to ne treba objašnjavati. Tragično je što narcizam malih razlika može da dovede do velike mržnje. Snimak ukrajinskih vojnika kako iz automatskih pušaka pucaju na vezane ruske ratne zarobljenike inicijalno je bio odbačen kao ruska propaganda. Ali ne bi trebalo da budemo iznenađeni ako se ispostavi da je snimak autentičan. (Verodostojnost snimka je naknadno potvrdio NJujork tajms, prim.) A odnedavno pristižu dokazi zločina koje su nad ukrajinskim civilnim stanovništvom navodno počinile ruske trupe, uključujući torturu, seksualno nasilje i nasumične egzekucije. Zato, pohvalimo Poljake i Mađare što su pružili ruku Ukrajincima u situaciji kad im je ona očajnički bila potrebna. Bilo bi divno kad bi Evropljani pokazali isti stepen simpatija prema Sirijcima, Avganistancima i drugim žrtvama ratova izvan evropskog kontinenta. Ali činjenica da oni, u celini posmatrano, to ne čine, nije razlog da se istočni Evropljani optužuju da su beli suprematisti. LJudsko saosećanje je dovoljno retka pojava; trebalo bi da budemo zahvalni kad god na njega naiđemo.