Softveri za izvlačenje para

Kada je 2016. Ministarstvo zdravlja naručilo izradu Nacionalne medicinske platforme za preventivu i dijagnostiku (NMPPiD), moglo je da zvuči obećavajuće za pacijente, s obzirom na to da su u tom velikom poslu čak i oni uzeti u obzir. Recimo, predviđeno je da se omogući komunikacija između njih i pružalaca zdravstvene usluge u oblasti prevencije i dijagnostike, što bi laički gledano trebalo da znači – sad kada znamo vaše potrebe, ali i gde su slobodni kapaciteti, izvući ćemo vas sa lista čekanja i proslediti tamo gde možete da stignete do neophodne dijagnoze. A ako takvih mesta nema, odmah ćemo usmeriti sredstva da ih izgradimo i opremimo, jer je to valjda svrha informacija koje smo papreno platili. Međutim, ni ministar Zlatibor Lončar ni bilo ko iz zdravstvenih vlasti nisu tu „dobru vest“ javno saopštili, tako da ni sedam godina od nastanka platforme građani uglavnom nemaju pojma da postoji. I da se neprekidno dograđuje, što i te kako košta. Recimo, izrada sistema je plaćena 319.680.000 dinara, a prvo „proširenje“, ni dve godine kasnije, bilo je još skuplje – 359.814.000. U tom preskakanju uobičajenih samohvalospeva (recimo: „ne samo da smo izgradili najviše puteva i bolnica, već smo vam napravili i medicinsku platformu kakvu nemaju ni daleko razvijenije zemlje u Evropi“), nametnuo se utisak da taj posao i nije prevashodno pravljen za dobrobit građana i zdravstvenog sistema, već da bi velikodušno nahranio informatičare. I to pažljivo odabrane, imajući u vidu da je od uspostavljanja platforme do danas, u svim javnim nabavkama koje su se ticale njenog proširenja i održavanja, posao uvek dobijala ista grupa ponuđača koju su sačinjavali Telekom Srbija, Nites Beograd ili Nites Češka (ponekad i oba Nitesa) i Medit Beograd ili Medit Sarajevo (takođe, ponekad i oba Medita) i da su time do sada ukupno zaradili 1,87 milijardi dinara ili skoro 16 miliona evra. Pri tome, još od prve javne nabavke za uspostavljanje platforme, kada su se osim pomenute grupe pojavila još dva ponuđača (Medikom iz Šapca i Tim ko iz Beograda), čije su prijave u startu odbačene, u narednih osam postupaka niko se nije ni usudio da aplicira – iako se radilo o otvorenim postupcima koji bi trebalo da podrazumevaju najširu moguću konkurenciju. Centar za primenjene evropske studije (CPES) je u okviru projekta koji je fokusiran na analizu javnih nabavki u tri oblasti – zdravstvu, infrastrukturi i zaštiti životne sredine - uradio „studiju slučaja“, prateći četiri prošlogodišnje javne nabavke za izradu, proširenje i održavanje elektronskih platformi, ocenio: „Iako su u predmetnim postupcima uslovi u pogledu tehničkog i stručnog kapaciteta favorizovali pomenutu grupu ponuđača, niti jedno od zainteresovanih lica nije pokušalo da kroz zahtev za pojašnjenje konkursne dokumentacije eventualno izmeni ove uslove, niti je izjavilo zahtev za zaštitu prava. Drugim rečima, nijedan od potencijalnih ponuđača uopšte nije bio zainteresovan za ove postupke čije procenjene vrednosti uopšte nisu zanemarljive. Ovo ukazuje da je u konkretnom slučaju reč o podeli tržišta, odnosno o sporazumu učesnika na tržištu prema kome određeni ponuđači pristaju da ne učestvuju u postupcima javnih nabavki kod određenih naručilaca ili u određenim geografskim područjima. I pored toga što podela tržišta predstavlja jedan od oblika povrede konkurencije, u konkretnom slučaju nije reagovala ni Komisija za zaštitu konkurencije, ali ni druge nadležne institucije kao što su Kancelarija za javne nabavke i Državna revizorska institucija.“ Ta podela tržišta postaje još uočljivija ukoliko se pogledaju javne nabavke koje su vezane i za drugi informacioni sistem u zdravstvu – IZIS (Integrisani zdravstveni informacioni sistem). Na 13 povezanih tendera posao je dobijala grupa ponuđača koju je predvodio Telekom, ali se on paralelno pojavljivao i u grupi sa Nitesom i Meditom, ali i kao „konkurencija“ sa firmom Sorsiks internešnel iz Niša. U martu 2021. raspisana je nabavka za održavanje IZIS-a, koja je podeljena na dve partije, jednu za eRecept, drugu za ostale podsisteme. Za obe je stigla samo po jedna ponuda: za eRecept su se javili Telekom, Nites i Medit i dobili posao vredan 113,11 miliona dinara, a za ostale podsisteme Telekom sa Sorsiksom za 75,6 miliona. I to je prvi slučaj u kome se za isti posao, na koji se prijavio Sorsiks, nije prijavio i Nites, tako da se stiče utisak da je i tu definitivno došlo do „podele kolača“, koju u budućnosti neće remetiti glupi sistem koji podrazumeva nepraktičnu konkurenciju. „To je samo nekoliko primera koji pokazuju da je u Srbiji podeljeno tržište, kao jedan od oblika nameštanja ponuda od više vrsta koje su ovde prisutne. Naravno, ne možemo da tvrdimo, ali činjenice su takve da izazivaju jaku sumnju. Međutim, u slučaju ovih javnih nabavki postoji i dodatni problem, bliskost nosioca i jednog člana navedene grupe ponuđača sa vladajućim strukturama. Telekom je u većinskom državnom vlasništvu, te je kao nacionalni telekomunikacioni operator po definiciji blizak vlasti, a tu je i izvršni direktor u češkom ogranku Nitesa, koji je brat Darije Kisić i muž Nele Kuburović. To u formalno-pravnom smislu nije sukob interesa, što je rekla Agencija za borbu protiv korupcije, ali je ipak simptomatično da jedna državna firma i jedna privatna, čiji izvršni direktor ima veze sa dve ministarke (jednom bivšom i jednom aktuelnom), uvek dobijaju. Ukoliko bi hteli da saberu dva i dva, otvorio bi se prostor za reagovanje brojnih organa, a ovde osim DRI-a malo ko reaguje. Republička komisija koja ne može da se zaobiđe u većini situacija, apriori prihvati šta je naručilac napisao i kaže - u pravu je - a da i ne razmatra detalje“, kaže Rastko Naumov, advokat i saradnik CPES-a. U međuvremenu je jedan element koji izaziva sumnju eliminisan - na sajtu Nitesa više nema imena Bojana Kisića. Kada pogledamo dostupne arhivirane verzije sajta, vidimo da se nakon nekoliko godina na mestu izvršnog direktora prvo spustio na poziciju operativnog direktora, da bi nedavno bio uklonjen sa spiska rukovodstva. U češkom registru privrednih društava vodio se kao jedan od zastupnika Nitesa od 4. avgusta 2015. do 2. marta 2022, a njegovo brisanje je prijavljeno 7. aprila. Prema poslednjim nezvaničnim informacijama i dalje je u Nitesu, ali na poziciji savetnika upravnog odbora. Zvanično je, međutim, i dalje jedan od stvarnih vlasnika te firme Nebojša Katić, finansijski konsultant iz Londona. U APR-u se do 2019. kao vlasnik beogradskog ogranka Nitesa vodio britanski Nites Adrija limitid, a onda je 6. maja 2019. uneta promena po kojoj se upisuje Nites grup limitid (registrovan je na istoj londonskoj adresi kao i prethodni vlasnik), u kojoj se Katić (britanski državljanin) pojavljuje kao jedan od dvojice direktora (drugi je češki državljanin Borislav Bačević, takođe zaposlen i u češkom Nitesu). Na pitanje NIN-a da li je njegova firma povezana sa beogradskim i češkim ograncima Nitesa i da li je upoznat sa činjenicom da ove dve ekspoziture posluju sa državom na tenderima za koje je CPES rekao da „predstavljaju primer podele tržišta između ponuđača kao jednog oblika nameštanja ponuda, ali i favorizovanja privrednih subjekata bliskih vlasti“, Katić je mejlom odgovorio: „Nemam običaj da komentarišem bilo šta što je vezano za moj poslovni život, ili za poslovni život mojih poslovnih partnera i prijatelja. Što se Nitesa tiče, njegova struktura je apsolutno transparentna, nije skrivena iza velova anonimnih društava ili ofšor kompanija kako je to u Srbiji čest običaj, pa i novinar početnik može sa par klikova da utvrdi veze i vlasničku strukturu i pogleda bilanse. Uzgred, u poslovnom svetu IT tehnologija, česta je pojava da neko ko uđe u neki poslovni sistem stiče veliku prednost, budući da u tom procesu sve bolje upoznaje sistem i akumulira znanja koja konkurenciji manjkaju. Prirodno je da konkurenciju to čini nezadovoljnom, ali to je zakon poslovnog IT života. Sreća je da novine poput NIN-a sebe ne dovode u situaciju da rade u korist tuđih poslovnih, ili ne daj bože, političkih interesa“, odgovorio je Katić. Ključni problem, međutim, jeste upravo to što na tenderima, na kojima pobeđuje Nites, konkurencije nema, kao da je u zemlju propala. A stari „igrači“ su se već uhodali i bez bojazni da će im neko preoteti posao neprekidno ispostavljaju sve veće račune za održavanje. Prilikom nabavke Nacionalne medicinske platforme za preventivu i dijagnostiku, jedan od uslova konkursne dokumentacije bio je garantni rok od 12 meseci, s tim da postgarantni period traje još četiri godine. U tom periodu onaj ko dobije posao dužan je da nastavi da pruža usluge garancije, ali ne besplatno, već svake godine za to može da naplati najviše 15 odsto ugovorene vrednosti projekta. Ta usluga, dakle, od 2018. do 2021. nije mogla da bude skuplja od 47.952.000 dinara. Međutim, bila je. U stvari nikada nije bila u dogovorenom okviru. U prve dve godine taj trošak bio je oko 54 miliona dinara, a 2020. i 2021. tri puta veći. Pa kako je do toga došlo? U martu 2018. je raspisana javna nabavka za „redovno održavanje“ NMPPiD-a, što podrazumeva pružanje tehničke podrške, otklanjanje eventualnih grešaka ili bezbednosnih propusta u programu i obezbeđivanje nesmetanog funkcionisanja sistema. Drugim rečima, upravo za onu uslugu koja se već očekuje od autora platforme u postgarantnom periodu. Preduslov za učešće je bio da je „ponuđač osposobljen od strane proizvođača postojeće NMPPiD za održavanje postojećih softverskih rešenja“, a razlog za tu ničim neobjašnjivu nabavku bi mogao jedino da se traži u činjenici da je Ministarstvo zdravlja želelo da uštedi narodni novac. Naručilac je vrednost nabavke procenio na 40,7 miliona dinara, što je sedam miliona manje nego što je proizvođač platforme mogao da im naplati po prvobitnom ugovoru. Međutim, dobitnička grupacija izgleda nije osposobila nikog drugog da obavlja te poslove (a i što bi?), lično je konkurisala i dobila posao koji je već bila obavezna da radi. I tu dolazimo do paradoksa – novi ugovor i to vredan 54 miliona potpisan je 16. aprila 2018. sa jedinim ponuđačem - Telekomom, obe ekspoziture Nitesa i beogradskim Meditom. Nije jasno zbog čega Ministarstvo (videvši da se nije pojavio neki novi i jeftiniji ponuđač) nije poništilo tender i aktiviralo postgarantnu klauzulu, čime bi umesto 54 miliona platilo 48 miliona. Kao i zbog čega se onda i naredne godine ponovo išlo na otvorenu nabavku, koja u odsustvu konkurencije samo omogućava proizvođačima platforme da formiraju cenu neograničenu prvobitnim ugovorom. Dodatnu zbrku (ako je u pitanju zbrka a ne namera) izazvalo je proširenje platforme za koju je ista grupacija angažovana i to više puta, a prvi put je to koštalo 40 miliona više od osnovne vrednosti projekta. Da li ispravljanje greške uočene u potpuno istom programu u jednoj od novih ustanova koje su obuhvaćene proširenjem spada u garanciju, ali ako je ta ista greška uočena u ustanovi iz prve faze projekta, onda je garancija istekla? I kako bi uopšte sada računali maksimalnu cenu održavanja u postgarantnom periodu? Sabiranjem vrednosti prve nabavke i vrednosti proširenja, pa 15 odsto od toga? Možda je ipak jednostavnije ići u nove tendere za održavanje, pa nek proizvođač naplati koliko mu je milo... „Softver je odlična oblast za mutne poslove u vezi sa javnim nabavkama. Postoji mnogo mehanizama za nameštanje javnih nabavki (konkursna dokumentacija, uslovi, reference), ali je izuzetno teško proceniti realnu vrednost kada je u pitanju nabavka softvera. Kad neko kupuje automobil svi znaju da škoda može da košta 28.000, ali da ne može da košta 280.000 evra. Ali, kada neko kupuje softver ili održavanje softvera, vrlo malo ljudi će znati da li to realno košta 5.000 ili 500.000 evra. Pritom uvek mogu da postoje nekakvi skriveni troškovi ili objašnjenja navodnih skrivenih troškova, ili nekih baza specijalnih zaštita, pa da to bude opravdanje zašto nešto košta 10 ili 100 puta više nego što mi procenjujemo da vredi. To je perpetuum mobile da se izvuče novac kad se misli da više ništa nije ostalo“, kaže Zlatko Minić iz Transparentnosti Srbija. Samo što kada bi neko raspisao tender za održavanje svog voznog parka, teško da bi kao preduslov naveo da ponuđači moraju biti ovlašćeni serviseri njihovih „žutih kombija“, već bi ipak naveo da je reč o recimo mercedesima. A upravo to je činilo Ministarstvo zdravlja, koje je u čitavom nizu javnih nabavki vezanih za svoje informacione sisteme zahtevalo potvrde izdate od strane njihovih proizvođača, a da ih i nijednom ne imenuju. U nekim slučajevima su navedeni barem nazivi programa, ali kako se ne radi o komercijalnim rešenjima čije sajtove možemo da pronađemo guglanjem naziva – ni to ne bi bilo od posebne pomoći IT firmi zainteresovanoj za taj posao. Najveći problem u ovom slučaju nije sama sumnja na korupciju, već cena koju bi zdravstveni sistem mogao da plati u slučaju da iz nekog razloga prestane sa radom neka od firmi kojima je poveren ceo informacioni sistem. Samo tri ili, da budemo precizniji, dva igrača (Telekom ne predstavlja nikakav garant jer doprinosi samo svojom opremom, iako se pojavljuje kao nosilac poslova) umeju da nastave razvoj tih sistema, jer njihove tehničke dokumentacije nisu javno dostupne, a nije ni poznato da su ista rešenja primenjena u nekim drugim državama, odakle bi eventualno mogli da pozovemo stručnjake u pomoć. Da se takva situacija mogla izbeći, ukazuje stručnjak za razvoj softvera Goran Mekić: „Kada bi sav kod koji je plaćen od strane budžetskih korisnika bio otvoren i javno dostupan, stručnjaci bi mogli da ga pregledaju i zakrpe mu rupe i zajednica bi pružila podršku procesu digitalizacije. Ovako će postojati dodatan problem da će firme koje rade razvoj softvera prvo morati da sertifikuju veliki broj ljudi koji će raditi kao podrška, a tek onda će ti ljudi moći da se zaposle na održavanju tih sistema.“ Što bi zapravo bio optimistični scenario, pošto iz do sada raspisanih javnih nabavki ništa ne ukazuje da je Ministarstvo pokušalo da pripremi sopstveni kadar za preuzimanje razvoja tih sistema na sebe, recimo upravo potraživanjem takve sertifikacije. A pesimističan, ili pre realističan scenario je da bismo sutra mogli da dođemo u situaciju u kojoj nam jedino preostaje da se krene u razvoj potpuno novih sistema koji bi zamenili postojeće. „Najveći problem bi naravno došao na kraju kad bi taj sistem morao da se implementira. Same zdravstvene institucije nemaju kapacitete da uzmu mesec dana slobodno kako bi obučili sve svoje radnike za korišćenje novog sistema. Iz iskustva sa našim obrazovnim centrom mogu reći da kurs od nedelju dana gde će neko iz firme doći da pokaže medicinskom osoblju kako se radi u sistemu i onda otići kući - prosto nije dovoljan. Potrebna je šira podrška zajednice IT stručnjaka koji bi mogli da ostvare saradnju sa medicinskim institucijama i budu stub oslonac kada nešto ne krene kako treba“, dodaje Mekić. Umesto toga Ministarstvo zdravlja ima druge prioritete – nadogradnju sistema. Iako je, recimo, još prilikom uspostavljanja NMPPiD platforme detaljno razrađena potreba za skriningom grlića materice, u maju 2020. raspisana je nabavka za njeno proširenje, posvećena tom problemu. Dakle, naš uhodani trojac je opet zaradio, ali to nije promenilo činjenicu da je Srbija i pre njihovog programa bila na petom mestu u Evropi po broju umrlih od raka grlića materice i da je to i danas, dve godine nakon dogradnje programa. Kada ostavimo po strani sve primedbe, dokle smo zapravo stigli sa digitalizacijom zdravstva? Četiri godine od uspostavljanja nečega što se zove „integrisani“ zdravstveni informacioni sistem, Ministarstvo je raspisalo nabavku kriptičnog naziva „platforma vertikalne upravljivosti zdravstva“, čiji je cilj bio da informacijama koje inače postoje sačuvane u elektronskom obliku, bude moguće pristupati iz različitih nivoa zdravstvenih ustanova (verovatno je i njima bilo neprijatno da platformu nazovu „Zbilja integrisani informacioni sistem“). Šest godina nakon uspostavljanja druge platforme (za prevenciju i dijagnostiku) čiji je jedan od ciljeva bio „potpuni prelazak na poslovanje bez filma“, radiološki filmovi se i dalje kupuju, u ništa manje spornim nabavkama o kojima smo već pisali. Do sada pređeni put koštao nas je 3,8 milijardi dinara. Sledeće četiri milijarde su ključne. Luka Petrušić Sandra PetrušićMunjeviti poslovni uspon Nitesa Oni rastu i kad Srbija pada Zahvaljujući sve većem broju aranžmana sa državom, Nites spada u najbrže rastuće domaće kompanije. Osim činjenice da ga Ministarstvo zdravlja kroz javne nabavke drži na „platnom spisku“, i ostale strukture vlasti su i te kako zinteresovane za zajedničke poslove. Još 2014. je poslovao sa Gradom Beogradom i tada je DRI imao zamerke na taj posao. Takođe je poslovao i sa Gradom Valjevom, ali i JVP Vode Vojvodine. Po oprobanom receptu, kao jedini ponuđač radio je i za EPS. Za samo tri godine, između 2017. i 2020, firma je udvostručila broj zaposlenih, a višestruko brže su joj rasli prihodi i profiti. Malo koja firma u Srbiji može da se pohvali da je poput Nitesa uspela da u tako kratkom periodu prihode uveća sedam puta, sa 544,6 miliona na 3,5 milijarde, a neto dobit za više od 14 puta, sa 27,4 na 375,7 miliona dinara. Osim što značajne prihode ostvaruje u poslovima sa državom, Nites je 2020. u poslovnim knjigama iskazao i 6,8 miliona dinara prihoda od premija, subvencija i dotacija. Po svemu sudeći taj novac su dobili u okviru Vladinih mera, koje su imale za cilj da smanje efekte pandemije. Te godine, naime, država je mikro, malim i srednjim preduzećima za maj, jun i jul plaćala minimalce za sve prijavljene zaposlene, uz uslov da vlasnik ne sme da otpusti više od 10 odsto radnika. I gle čuda, poslednjeg radnog dana 2020. na platnom spisku Nitesa bila su 54 zaposlena, tačno pet manje nego 31. decembra 2019. Vlasnici su, dakle, otpustili manje od 10 odsto zaposlenih (da su dali otkaz još jednom radniku probili bi limit i morali bi da vrate sve pare za minimalce), od države su uzeli subvencije, iako su u godini pandemije - u kojoj je srpski BDP pao za 0,9 odsto - prihode uvećali 54 odsto, a neto dobit 82 odsto, o čemu ogromna većina srpskih preduzeća ne sme da sanja ni kada im najbolje ide, a kamoli u godini u kojoj su mnoge zemlje upale u najveću recesiju još od Velike depresije iz 30-ih godina prošlog veka. U kojoj je meri Nites bio „žrtva“, kojoj je bila neophodna pomoć države, može da se nasluti i po tome što je pre krize, izazvane kovidom-19, na kraju 2019. na svom računu imao nepunih 198 miliona, a na kraju 2020. čak 594 miliona dinara gotovine. Uprkos značajno većoj likvidnosti, koju delom duguje i subvencijama države, Nites je iskoristio još jednu povoljnost – namenjenu pre svega firmama u problemima – i bar za godinu dana odložio plaćanje devet i po miliona dinara poreza i doprinosa državi. Kako firme koje su koristile pomoć države nisu te 2020. smele da isplaćuju dividende i bonuse, u finansijskom izveštaju za 2020. se navodi da će već naredne godine pojedincima iz te firme biti isplaćeno 9,4 miliona dinara za bonuse po osnovu rezultata ostvarenih u godini pandemije. S obzirom na sve, ispada da su deo para za bonuse u Nitesu obezbedili svi poreski obveznici, čijim je novcem država očito pomagala i firmama kojima pomoć nije ni bila potrebna. Posebno, ako im je država i pre toga kroz javne nabavke, bez konkurencije, obezbedila unosne poslove i visoke profite. Gotovo kao i prihodi, zanimljivi su i troškovi ove firme u 2020, jer je od ukupno 3,2 milijarde dinara rashoda dve trećine novca potrošeno za plaćanje nematerijalnih, odnosno troškova neproizvodnih usluga, a samo usluge „za izmene u softveru“ plaćene su 1,8 milijardi dinara. M. Ćulibrk