Desni bereg

Nakon pedeset dana brutalne invazije Rusije na Ukrajinu, tokom koje je ukrajinski predsednik Volodomir Zelenski vrlo često emitovao svoje govore, upućene pre svega Zapadu, ali i domaćem stanovništvu, naposletku i ruskom okupatoru, svet se zapitao ko stoji iza tih dobro temperiranih nastupa. NJegovi govori imaju gotovo nepogrešiv motivacioni registar, ali isto tako i analitički, koji vešto poseže za popkulturnim matricama, pre svega iz filmova u kojima se odvija borba između svetlosti i tame. Govori Zelenskog su svetu vrlo efektno predočili raspored sukobljenih snaga, kao i odlučnost ukrajinskog rukovodstva i stanovništva da brane svoje. Zato su zapadni mediji pokušali da pronađu tajanstvenog autora tih govora. Ispostavilo se da ih piše Dmitro Litvin, nekadašnji kolumnista lista Levi bereg (Leva obala), koji sada radi kao „književni i umetnički asistent“ predsednika Zelenskog. Reč je o samozatajnom čoveku, koji i pored svog ključnog „književnog“ doprinosa ističe izuzetan doprinos Zelenskog, koji, kao profesionalni glumac, ume da govori tuđi tekst kao svoj, a da pritom posredovana emocija deluje autentično i snažno. Nakon deset godina vladavine Aleksandra Vučića i njegove invazije na sve građanske vrednosti Srbije, do današnjeg dana se niko još nije zapitao ko piše njegove govore, a svi znaju da on spada u medijski najprisutnije političare sveta. On se obraća naciji svakodnevno, kao da rat neprestano traje. No trebalo bi pre svega osvestiti njegovu diskurzivnu i političku poziciju, koja bi u odnosu na sukob Putin - Zelenski, bila analogna sa pozicijom onog koji napada, odnosno sa Vladimirom Vladimirovičem Putinom. Otuda i etički krah svakog nastupa koji je Vučić izveo tokom svoje decenijske vlasti. Dakle, ne može se govoriti isto na poziciji onog koji se brani i na poziciji onog koji napada. Retorika ne trpi nemoralnu osnovu govora koji bi želeo da se predstavi kao odbrambeni, a zapravo je napadački. Usled takve ideološke kolizije dolazi do kasparovskog raspada govora, koji se na primeru Vučićevih nastupa može lako dijagnostikovati. Odličan primer je upravo njegov poslednji ekscesni govor – analiza politike regionalnih lidera Mila Đukanovića i Aljbina Kurtija. Kao i sve što je Vučić izgovorio, njegovi bliski saradnici, partijski drugovi, kao i dvomilionsko biračko telo smatraju „istorijskim dokumentom“, koji odmah nakon medijskog performansa odlazi u školsku lektiru, na Fakultet političkih nauka ili bar na Fakultet za diplomatiju i bezbednost, gde se edukuju mladi naraštaji. Šta je Vučić, odnosno njegov ghostwriter, zapravo rekao? On je posegao za žanrom basne koja povremeno prelazi u jeftinu političku alegoriju, dok sve vreme emituje signale panegirika samom sebi. Dakle, Vučić se obračunava sa onima koji napadaju i „žigošu“ Srbiju. Pozicija je apriori odbrambena, a neprijatelj je nadmoćan. Predsednik basnu najavljuje jasnim retoričkim signalom o cirkusu, koji uvodi kao metaforu političkog života. Gledalac se odmah pripremi da prati basnu, ali Vučić je izneverava u samom startu. Kaže da se tamo, u cirkusu, mogu videti „lavovi, slonovi i tigrovi“, ali ne i „vuk samotnjak“. Otkud sad to, pita se zbunjeni gledalac, ali ubrzo shvata da je to u stvari Vučić Samotnjak. On je iznad svakog cirkusa, pa zato i naoružanje od kineskog dobavljača kupuje noću. Kada politički lideri iz susedstva ulože kritiku, Vučić Samotnjak reži preko Informera, emitujuću svoj govor o nekoj vrsti „hibridnog rata“ koji se vodi protiv Srbije a koji on raskrinkava u dva poteza. NJegov govor zato meandrira između različitih žanrova, da bi naposletku došao do slike „krvoločnih hijena“ i „muva zunzara“. Vučić Samotnjak poštuje „krvoločne hijene“ ali ne i „muve zunzare“, koje čekaju da im neko donese „malo mesa“ ne bi li se počastile na stolu respektabilnijih predatora. Iza ovako šifrovanih govora u kojima je Aleksandar Vučić endemski predator, predstavljen kao žrtva, susedne zemlje kao „boranija“, a čitava situacija oko koje je izbio konflikt rezultat zavisti zbog napretka Srbije, ostaje nejasna poruka koju ni domaći glasač SNS-a odavno više ne razume. Tu se otvara religiozna dimenzija (Vučićevog) kulta, pri čemu glasač može samo da veruje u NJega, jer je sve dovedeno do apsurda. No gledalac se može s pravom zapitati ko piše ove parabole o nesreći jedne politike koja je okupirala ono što se poslovično zove „zdravim razumom“ i nametnula iščašene „književne“ matrice koje se mogu pazariti „na kilo“ u akcijama poput Noći knjige, širom zemlje. Bazični je problem što se „književni“ ghostwriter upinje iz petnih žila da svog predsednika predstavi kao levičara na desnici, liberala zabrinutog zbog eskalacije desničarskih pokreta i partija na poslednjim izborima, a zapravo se radi o generatoru desne politike.