Stara pravila više ne važe

Ruska invazija na Ukrajinu mnoge je podsetila na napete odnose Kine i Tajvana. Ali mada između Ukrajine i Tajvana postoje tri sličnosti, prisutne su i značajne razlike. Prva sličnost ogleda se u tome što postoji ogroman jaz u vojnoj moći između Tajvana i Kine, kao što je postojao i između Ukrajine i Rusije. Povrh toga, taj jaz se iz godine u godinu uvećava. Drugo, ni Ukrajina ni Tajvan nemaju vojne saveznike u formalnom smislu. I Ukrajina i Tajvan primorani su da se s pretnjama ili napadima nose samostalno. Treće, budući da su Rusija i Kina stalne članice Saveta bezbednosti UN i u njemu imaju pravo veta, ne može se računati na posredničku funkciju UN u konfliktima u koje su umešane te dve zemlje. To je sada slučaj s ruskim napadom na Ukrajinu, a bio bi slučaj i u izbijanju slične krize oko Tajvana. Situacija u kojoj se nalazi Tajvan je zapravo još nelagodnija. Tajvan nema saveznike, ali ima Zakon o odnosima s Tajvanom - američki zakon usvojen 1979. kojim su se Sjedinjene Države obavezale da ga snabdevaju naoružanjem i opremom „neophodnima da bi Tajvan održavao zadovoljavajući nivo sposobnosti za samostalnu odbranu“. Ovaj zakon funkcioniše kao vid kompenzacije za to što Amerika nije spremna da eksplicitno kaže da će „braniti Tajvan“ u slučaju da bude napadnut. Ovaj aranžman je sada neophodno promeniti. U odgovor na rusku agresiju na Ukrajinu, SAD su već na početku stavile do znanja da neće angažovati svoje trupe kako bi Ukrajincima pomogle da se odbrane. Ali kada je reč o Tajvanu, SAD zastupaju politiku strateške ambivalentnosti. I to predstavlja drugu razliku u odnosu na Ukrajinu: i dalje je nejasno da li bi SAD vojno intervenisale u slučaju krize u čijem središtu bi se našao Tajvan. Pošto SAD preferiraju da njihova pozicija po pitanju reakcije na napad na Tajvan ostane tako nedefinisana, Kinu je to (dosad barem) odvraćalo od vojnog avanturizma. Ovo stoga što kineski lideri moraju da uzmu u obzir mogućnost da bi SAD zaista vojno intervenisale. Istovremeno, američka ambivalentnost primorava Tajvan da računa s mogućnošću da SAD neće vojno intervenisati, čime se radikalni zagovornici nezavisnosti na ostrvu odvraćaju od nepromišljenih poteza. SAD se već decenijama pridržavaju ovakve janusovske politike. Ali treća, najvažnija razlika između Ukrajine i Tajvana snažno sugeriše da je došlo vreme da SAD preispitaju svoj pristup. Prosto rečeno, dok je Ukrajina van svake sumnje nezavisna država, Tajvan to nije. Ruska invazija nije samo oružano narušavanje teritorijalnog suvereniteta Ukrajine, već i pokušaj da se raketama i granatama svrgne vlada jedne suverene države. U tom smislu, u međunarodnoj zajednici nema nikakve kontroverze oko interpretacije međunarodnog prava i Povelje UN. Dok se stepen uključivanja u režim sankcija protiv Rusije razlikuje od jedne zemlje do druge, niko ne zastupa stav da Rusija nije ozbiljno narušila međunarodno pravo. Nasuprot tome, Kina tvrdi da je Tajvan deo njene teritorije, a stav SAD i Japana je da taj stav uvažavaju. Ni Japan ni SAD nemaju zvanične diplomatske odnose s Tajvanom, a većina zemalja sveta ga ne priznaje kao suverenu državu. Za razliku od situacije u Ukrajini, kineski lideri bi mogli da tvrde kako je svaka eventualna invazija na Tajvan koju bi Kina pokrenula neophodna kako bi se suzbile antidržavne aktivnosti u jednom od njenih regiona, i da kao takva ne predstavlja kršenje međunarodnog prava. Kad je Rusija anektirala Krim, međunarodna zajednica se nelagodno pomirila s tim, iako je Rusija time narušila ukrajinski suverenitet. S obzirom na taj presedan, ne iznenađuje što kineski lideri verovatno očekuju da svet zauzme još tolerantniji odnos u slučaju da i oni prihvate ovu logiku potčinjavanja jednog „regiona“ - a ne jedne nacije. I to je logika koja je stratešku ambivalentnost učinila neodrživom. Politika ambivalentnosti funkcionisala je izuzetno dobro sve dok su SAD bile dovoljno jake da je se drže, i dok je kineska vojna moć bila daleko inferiornija u poređenju s američkom. Ali to vreme je prošlo. Američka politika ambivalentnosti prema Tajvanu sada indukuje nestabilnost u indopacifičkom regionu jer Kinu podstiče da potceni američku rešenost, a vladu u Tajpehu čini nepotrebno nervoznom. S obzirom na promenjene okolnosti u odnosu na eru kada je politika strateške ambivalentnosti formulisana, SAD bi trebalo da stave do znanja kako njihov stav ne podleže pogrešnim ili različitim interpretacijama. Došao je trenutak da SAD jasno predoče da će braniti Tajvan ukoliko Kina pokuša da ga zauzme. Kad sam se u svojstvu premijera susretao s kineskim predsednikom Si Đinpingom, uveo sam kao pravilo da mu svaki put jasno stavim do znanja da ne dovodi u pitanje rešenost Japana da odbrani Senkaku ostrva (koja Kina naziva Diaoju ostrvima i polaže prava na njih, prim.) i da su namere Japana u tom pogledu nepokolebljive. Tragedija koja je pogodila Ukrajinu gorak je nauk. Više ne sme biti nikakvog mesta sumnji u našu rešenost u vezi s Tajvanom, i u našu odlučnost da odbranimo slobodu, demokratiju, ljudska prava i vladavinu prava. autor je bivši premijer Japana (2006-07 i 2012-20) © Project Syndicate, 2022.