Svako ljudsko biće pored nas je ljudsko biće

Ove godine, slavna američka pozorišna trupa La MaMa proslavlja 60 godina postojanja. Tim povodom će 5. maja ove godine u NJujorku biti održana velika svečanost pod nazivom Za drugačiji svet, na kojoj će priznanje La MaMe primiti sedmoro privilegovanih umetnika iz celog sveta. Među njima je i Beka Vučo, Beograđanka rođenjem, koja je nakon završenih studija na FDU i Istorije umetnosti došla u Atelje 212 i na Bitef, prvo u svojstvu sekretara pozorišta i festivala, a kasnije operativnog direktora. Uz Miru Trailović i Jovana Ćirilova, bila je uključena u pregovore i organizaciju dolaska mnogih američkih i drugih inostranih pozorišta i predstava, gostiju, teatrologa i kritičara u Beograd. Radila je direktno sa La MaMom, Robertom Vilsonom, Lusindom Čajlds, Ping Čongom, producentkinjom Ninon Talon Karlvajs, manjim pozorištima iz Kentakija, Bostona... Beka je posle završenih magistarskih studija u Los Anđelesu kao stipendista Fulbrajta, otišla u NJujork, tri decenije je radila u Soros fondaciji, a nedavno je osnovala svoju organizaciju My Balkans. U njenoj produkciji, zajedno sa Qendra pozorištem iz Prištine, u Ateljeu 212 je nedavno izvedena predstava Balkan Bordel, a potom i na sceni njujorške La MaMe. Tokom svoje uspešne karijere, Beka Vučo je izbegavala da u javnosti govori o sebi i svom radu. Ovo je prilika da je čitaoci NIN-a upoznaju. Potičete iz jedne od najznamenitijih beogradskih porodica. Najbliži rođak vam je književnik Aleksandar Vučo, brat od strica Vuk Vučo, vaš otac Nikola bio je ugledni ekonomista, upamćen je i kao vrstan umetnički fotograf, a i vi se bavite fotografijom? Kaže se, prijatelji se biraju, porodica nasleđuje, to važi donekle i za prezime! Nisam nikada osećala teret prezimena koje nosim. Naprotiv! Volela sam što je kratko, što se lako pamti, i što je malo drugačije od ostalih. Ponosna sam na sve rođake istoprezimaše, umetnike, kao i lekare, profesore univerziteta, inženjere, pravnike. Nedavno, u Metropoliten muzeju u NJujorku, na izložbi Nadrealizam izvan granica, stajala sam ispred fotografije mog oca koja je tamo bila izložena, uz najveća svetska imena tog umetničkog pokreta. Preovladala je emocija koju je teško opisati, pročitavši legendu pored fotografije sa našim prezimenom. Usledio je selfi - Tata i ja u Metu. Očito, bavljenje fotografijom je došlo spontano, kao neko porodično nasleđe. Odrasla sam okružena kulturom i umetnošću. Prijatelji mojih roditelja su bili uglavnom iz različitih umetničkih krugova tadašnjeg Beograda i Jugoslavije; opera i balet, pozorišta, muzeji, koncerti, izložbe, bili su mesta gde sam vođena odmalena, bilo je tu sigurno i porodične privilegije, kretanja u intelektualnim krugovima su neosporno opredelila mene samu kao i moju profesionalnu orijentaciju. Bili ste među najbližim saradnicima Mire Trailović, Jovana Ćirilova, Borke Pavićević. Iz tih ranih godina Bitefa počinje i vaše poznanstvo sa Elen Stjuart koja je osnovala pozorišnu trupu La MaMa od koje danas primate priznanje. Elen Stjuart sam upoznala 1975. godine kada je došla na 9. Bitef sa Šerbanovim Trojankama. Već je bila legenda i oličenje jedne važne epohe američkog eksperimentalnog teatra, a tu istoriju je ispisivala svojim pojavom, stavom, rečju, šarmom, snagom, ubeđenjem, politikom, hrabrošću. Donosila je sa sobom boemski duh Istočnog Vilidža i njujorške avangarde, neustrašivo i odano je aktivno reagovala na izazove društva svojim estetskim i političkim angažmanom. Balkan je bio uvek blizak njenoj duši i kroz La MaMu je tokom decenija prošlo mnogo značajnih umetnika iz bivše Jugoslavije. NJenim odlaskom 2011. završila se i jedna epoha avangardizma u američkom pozorištu. Otišli su polako i ostali čelnici te scene Living teatar, Forman, Čajkin, Šekner, Gregori, trupa MabuMajns. Prisutan je još tu i tamo Vilson, Ping Čong i retke predstave Grupe Vuster. A danas? Danas, La MaMa neosporno i dalje ima važno mesto na mapi NJujorka. Daleko od svetlosti komercijalnog Brodveja ili relativno konvencijalno-klasičnih pozorišta Of Brodveja, La MaMa je zadržala taj of of duh okupljanja i zajednice, kojim se nastavljaju misija i vrednosti koje je Elen postavila 60-ih godina, naravno prilagođene današnjim potrebama i novim tehnologijama. Sjajna Mia Ju, naslednica Elen, daje prostor alternativnim glasovima širom sveta koji slobodno istražuju i eksperimentišu kroz raznolikost perspektiva, oblika, estetika, s muzikom, plesom, performansom i temama koje danas potresaju Ameriku. Rasna nejednakost, emigracija, LGBTQ+ sadržaji, etničke tenzije, populizam, ekonomske razlike, pitanja nošenja oružja. La MaMina jedinstvena vizija sveta i dalje je prisutna kroz njen moto: Svako ljudsko biće je ljudsko biće pored nas. Svi mi činimo jedan zajednički svet. Školovanje u inostranstvu vam je bilo u porodičnoj tradiciji. Ali vi ste u jednom trenutku odlučili da ostanete u Americi. Šta je presudilo? Odgovor je kratak – zaljubila sam se! U NJujork. Ta ljubavna idila još traje. Ne znam koliko je ona obostrana, ali uvek ima nade! NJujork je najuzbudljiviji, najkontroverzniji, najteži i najfascinantniji grad na svetu. Na svakom koraku je novi izazov. To ga čini sasvim posebnim. On pruža neizmernu energiju i mogućnosti koje treba istančano usmeriti i trošiti grad u potpunosti. Kako biste opisali transformaciju Soros fondacije tokom godina koje ste proveli radeći u njoj? Postoji negativni kontekst u kome se ta fondacija često pominje. Koliko je to rezultat neznanja, a koliko je aktuelna politika određivala pogled na Soros fondaciju? Fondacije za otvoreno društvo trenutno prolaze kroz svoju najveću i najznačajniju transformaciju od osnivanja. To je sasvim razumljivo a donekle i neophodno. Očita je smena generacija u samom rukovodstvu fondacije, sa oca na sina. Fondacija je postala suviše velika i glomazna, birokratski opterećena, pravno kompleksna sa ogromnim brojem zaposlenih širom sveta. Teži se, koliko sam čula, odabiru nekoliko konkretnih aktuelnih oblasti kojima će se fondacija baviti, kao recimo socijalna i ekonomska pravda, životna sredina, ili digitalizacija, što bi diktiralo i sam način poslovanja. Ideja otvorenog društva, borbe za vladavinu prava, poštovanje ljudskih prava i dalje ostaju u osnovi misije Fondacije. I tokom tri decenije mog rada naravno da je bilo raznih promena; Fondacija je kao jedan živ organizam koji prati događanja u svetu. Onda reaguje, menja prioritete i usmerava nove aktivnosti. Od ogromnog značaja je činjenica da je Fondacija ostala i opstala na Balkanu. Nije uvek bilo lako, naprotiv. Bila su to teška vremena za sve, kako za one koji su vodili, pre svega, kancelarije u Hrvatskoj, Srbiji, Severnoj Makedoniji, tako i za zaposlene i dobitnike donacija. Svi smo to proživeli i iskusili na sopstvenoj koži. Naravno, i danas Fondacija ima ozbiljne protivnike, kako u vladajućim slojevima pojedinih zemalja Balkana tako i kod pojedinaca koji nisu dovoljno obavešteni ili su pod uticajem vladinih propagandnih mašina i medija. Imate li objašnjenje zbog čega je to tako? Taj negativan kontekst se javlja povremeno, kad to njima odgovara, da se nešto osudi, nagrdi, pripiše nekome. Fondacije su nekada i svesno na sebe preuzimale pritisak i etikete sa ovih mesta kako bi napravile i sačuvale prostor za svoje partnere da realizuju svoja stremljenja. Otvoren i demokratski pristup temama, kao i težnja ka osnovnim evropskim vrednostima, poštovanje drugih, tolerancija, solidarnost, suočavanje sa prošlošću, sloboda izražavanja - naravno da smetaju! Svaki napad i stavljanje Fondacije i Sorosa u negativan kontekst nacionalističkih i populističkih diskursa - znamo šta se dešava u njegovoj Mađarskoj - na neki način je dokaz da je ono što fondacije rade - u stvari dobro i pozitivno. Otišli ste sa mesta regionale direktorke za Balkan u Fondacijama za otvoreno društvo, ali ste ostavili jedno značajno delo? Ponosna sam da tokom ove tri decenije, rad nacionalnih fondacija na Balkanu, u svom nesebičnom, hrabrom, javnom i otvorenom delovanju, ima izvanrednih rezultata – normalno, bilo je i propusta kao i u svakom poslu - pre svega u oblastima gde su bile najaktivnije, od obrazovanja, vladavine prava, borbe protiv korupcije, do ljudskih prava, medija, zaštite čovekove sredine, javnog zdravstva, preko umetnosti i kulture, etničkih i ostalih ugroženih manjina, pre svega romske populacije, do samog razvoja civilnog društva. Odlazeći sa mesta regionalne direktorke za Balkan u Fondacijama za otvoreno društvo, više od godinu dana sam pripremala,sa više od sto saradnika, publikaciju Otvoreno društvo i njegovi prijatelji, koja je sa nizom virtuelnih prezentacija na Balkanu obeležila tri decenije od dolaska Soros fondacije u region,1991-2021. Knjiga postoji u štampanom i PDF izdanju. Ona je jedinstven i važan istorijski testament o ljudima, njihovom radu i jednom izuzetnom vremenu borbe. Ta borba se nastavlja. Nikada niste isticali svoje zasluge za pomoć koju su Soros fondacije davale. Ipak, sada kada ste iz te kuće otišli, na šta ste najviše ponosni? Oduvek sam sebe videla kao deo jednog velikog regionalnog tima na Balkanu koji je radio zajedno. Najviše se ponosim ljudima s kojima sam delila i dobro i zlo tokom tri decenije. Stekla sam divna poznanstva i prijateljstva. Svaki moj put, bilo u Prištinu, Zagreb, Sarajevo, Beograd, Skoplje, Tiranu, Podgoricu ili LJubljanu, kao i u ostale delove regiona, bio je ispunjen ne samo danonoćnim radom već i ogromnim zadovoljstvom da ćemo se opet videti i družiti, uprkos ozbiljnim temama i odlukama koje je trebalo rešiti. Ta moja velika balkanska porodica, njihova izuzetna požrtvovanost, znanje, hrabrost, iskrenost i poverenje davali su mi nadu da ono što radimo ima smisla i da se mora izdržati i nastaviti. Osnovali ste My Balkans, organizaciju koja očigledno ima za cilj da svetu predstavi umetničke poduhvate s Balkana. Čime ste se rukovodili kada ste krenuli u taj poduhvat? Loša slika o Srbiji stvarala je mnoge prepreke njenim umetnicima. Kako ste vi to doživljavali, da li su i to bile predrasude sa kojima ste morali da se borite? Ideja o osnivanju moje fondacije koja se bavi isključivo umetnošću i kulturom nije nova, o tome razmišljam godinama. Ali nikada nije bilo vremena! Pre svega sam se rukovodila željom da doprinesem i pomognem razvoju neverovatno talentovanih i nadarenih umetnika koje Balkan ima. Svrha osnivanja Fondacije, koja je registrovana u NJujorku a i u Srbiji, jeste podrška i ohrabrivanje tih ljudi da grade bolje i pravednije demokratsko društvo kroz projekte vezane za kulturu. Predrasude o Balkanu postoje – svi smo zbog njih ugroženi. Sistemi vrednosti su poremećeni. Poverenja su poljuljana. Misija naše fondacije nije da direktno doprinese prihvatanju Balkana u svetu – to je ogroman zadatak koji verovatno ne bi bilo lako ispuniti. Pre svega zbog vladajućih politika. Naša nastojanja su malo drugačija. Želimo da pronalaženjem sadržajnih džepova kulturnih aktivnosti na Balkanu - a znamo da ih ima - pomognemo njihov razvoj, da omogućimo napredak i uspeh u nadi da će njihov značaj i uticaj ostaviti traga. Možda i pokrenuti neke promene. Onda bi i predrasude polako bledele. Mislim da to možemo i moramo da pokušamo. Imate zanimljiv tim ljudi, među njima, afirmisanih umetnika kao što su Uliks Fehmiu i Bojana Cvejić, na primer, koje ste okupili u Fondaciji. Kakvi su vaši planovi za budućnost? LJudi koje sam birala kao moje bliske saradnike, jesu osobe koje znam godinama, sa kojima sam radila u prošlosti i koji su po mnogim pitanjima moji istomišljenici. Tražila sam među njima one koje su aktivni i deluju u različitim oblastima umetnosti i kulture, kako u Evropi tako i u Americi, ali ujedno i ličnosti koje su takođe prisutne i deluju na Balkanu. Planova za budućnost ima i suviše. Za nama je knjiga, a predstava Balkan Bordelo je završila prikazivanje prošle nedelje u NJujorku. Radimo na tome da produkcija nastavi svoj život. Kao predsednica Upravnog odbora simfonijskog Orkestra bez granica u jeku smo priprema ovogodišnje letnje sezone gostovanja po Balkanu. U toku su pregovori za jedan zanimljiv pozorišni regionalni projekat. Ideja ima, saradnika i želja još više. Radmila Stanković