Lojalnost i druge priče

Ovakav slučaj nismo imali: četiri nedelje nakon parlamentarnih izbora, nema konačnih rezultata, ali ni naslovnih strana sa spekulacijama o tome ko će činiti novu vlast – pod uslovom da uopšte bude formirana, s obzirom na već lansiranu priču o mogućem, mada teško objašnjivom, novom prevremenom glasanju. Sve je čudno, a niko se mnogo ne čudi: izborno ojačani Ivica Dačić u ilegali trpi ritualna naprednjačka ponižavanja, sve uz hit priču o broju telefonskih poziva na koje mu Aleksandar Vučić nije odgovorio. Istovremeno, Ana Brnabić, premijerka u tehničkom mandatu, toliko očigledno ne zna gde udara, da joj se, kao nekom robotu koji je ostao bez električnog napajanja, dešavaju „prekidi tona“ u televizijskim emisijama – a ipak i dalje ima realne šanse da ponovo zauzme ustavno najjaču funkciju u zemlji. Baš kao što, doduše, šanse imaju Siniša Mali, Nikola Selaković, Marko Đurić... ili neko drugi čija bi lojalnost Vučiću mogla biti potpuno neupitna. U pogonu su razni „megafoni“ (Vladimir Đukanović Đuka, Nebojša Bakarec) kojima je dopalo u zadatak da, primerom sopstvenog drastičnog preumljenja, „prevaspitavaju“ prorusko biračko telo u kontrapravcu. I sve to dok dojučerašnji ideološki brat Aleksandar Vulin i dalje istrajava na zadatku odašiljanja pretećih poruka ka Zapadu („Nema boljeg načina da Srbija shvati da joj nije mesto u EU od politike poslanika Evropskog parlamenta i zato molim da se ni slučajno ne promene i da nastave da nas vređaju i ucenjuju, da nastave da pokazuju koliko ne poznaju Srbe i koliko im nije važno da ih upoznaju“). Nema sumnje da je formiranje buduće vlasti čvrsto povezano sa odlukom o geostrateškom pozicioniranju Srbije, kao što je očigledno i da je u toku neka vrsta trgovine s tim u vezi. Ipak, procene o tome šta bi mogla biti „poslednja cena“ i dalje se razlikuju. S jedne strane, zaista je teško zamisliti da će – kao što je do sada praktikovao – predsednik Vučić posetiti Moskvu pre nego što definitivno skroji vladu za sledeći period. Istovremeno, iz Brisela stižu oštre poruke, dok iz Vašingtona sleću avioni sa visokim američkim delegacijama koje se smenjuju kao na traci - ove nedelje je, tako, neke važne poruke imala da donese Karen Donfrid, pomoćnica državnog sekretara SAD za Evropu i Aziju. Na tome zasnovana procena da će u odabiru budućeg sastava vlade pažnja biti posvećena samo zapadnim interesima deluje, ipak, previše površno - ne samo zbog energetske zavisnosti Srbije od Rusije i proruskog raspoloženja građana, već i zbog asocijacija koje izaziva, recimo, sećanje na onu scenu provlačenja kučeta kroz cev u Vučićevom prisustvu, tokom posete Vladimiru Putinu decembra 2017. Koliko god veliki bio uticaj geostrateških faktora na izbor stranačkog i personalnog sastava buduće izvršne vlasti, to ne znači da baš ništa od onoga što smo gledali tokom ranijih procesa formiranja Vučićevih vlada – 2014, 2016. i 2020 – nema nikakav značaj za današnji trenutak. A svačeg tu ima. Počev od, recimo, potpunog neobaziranja na sumnjive stručne kvalitete ili nesumnjive afere izabranih kadrova, do činjenice da im je, redovno, svima zajednička karakteristika potpuna lojalnost Vučiću, a zajednička blagodet na koju mogu da računaju – unapred zagarantovana zaštita u svakoj situaciji („Ne dam Gašića i Lončara“). Ključni spisak pouzdanih ljudi za naprednjačka vremena dobili smo još u prvoj Vučićevoj vladi, formiranoj 27. aprila 2014. Bio je to momenat konačnog preuzimanja vlasti, nakon „pripremnog“ perioda vlade Ivice Dačića - u kojoj je, za potrebe isticanja njegove posebnosti, za Vučića izmišljen termin PPV (Vučić je bio prvi potpredsednik te vlade, formirane 27. jula 2012, da bi se, u sledećem turnusu, funkcije rotirale, ali za Dačića niko nije koristio termin PPV). Nije, zato, te 2014. bilo odugovlačenja na koje smo kasnije navikavani, već je prva Vučićeva vlada formirana u razumnom roku, svega šest nedelja nakon izbora održanih 16. marta. Našlo se već tu mesta za Zoranu Mihajlović (potpredsednica vlade i ministarka građevine, saobraćaja i infrastrukture), Bratislava Gašića (ministar odbrane do 5. februara 2016, kada je privremeno sklonjen zbog uvredljivog ponašanja prema novinarki), Nebojšu Stefanovića (ministar unutrašnjih poslova), Nikolu Selakovića (pravda), Zlatibora Lončara (zdravlje), Aleksandra Vulina (rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja) i Jadranku Joksimović (ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije). Doduše, osim Gašića, Stefanovića i Lončara, svi oni, pojačani nekim drugim važnim koalicionim kadrovima (Rasim LJajić, Aleksandar Antić) bili su ministri i u prethodnoj, Dačićevoj vladi. U njoj je ustanovljeno i pravilo uvođenja iznenađenja, kakva su, u tom trenutku, bila postavljenja nestranačkih ličnosti Ivana Tasovca (kultura), Alise Marić i Vanje Udovičića (omladina i sport) ili „uvoznog“ pojačanja u vidu mladog Lazara Krstića (finansije). Ministar privrede – na poziv Vučića - bio je Saša Radulović, lider DJB. Živopisan imidž Dačićevoj, ali i prvoj Vučićevoj vladi davao je i Velimir Ilić (prvo građevinarstvo i urbanizam, potom bez portfelja, zadužen za vanredne situacije). U toj vladi bilo je mesta i za kadrove Tomislava Nikolića, ali i za Mlađana Dinkića i njegove saradnike, koji se nisu pokazali baš dugotrajnim. Što se, doduše, ne može reći i za glavnu Dinkićevu doktrinu – finansiranje stranih direktnih investicija – koja je i dalje živa, uprkos višestruko dokazanim manama. U prvoj Vučićevoj vladi funkciju potpredsednice i ministarke državne uprave i lokalne samouprave imala je Kori Udovički, ministarka rudarstva i energetike u vladi Zorana Đinđića i „dosovska“ guvernerka NBJ. I nismo tada bili svesni koliki je značaj njenog imenovanja – jer, upravo „zahvaljujući“ ministarki Udovički, prvi put smo videli Anu Brnabić. Tada u svojstvu direktorke kompanije Kontinental Vind, današnja premijerka istakla se stajući u odbranu Vučićevog kuma Nikole Petrovića, od optužbi bivšeg vojvođanskog premijera Bojana Pajtića da je pokušao da reketira Lidiju Udovički, ministarkinu sestru. U epilogu uživamo i danas: već u sledećem izvlačenju, Ana Brnabić je nasledila ministarsku poziciju od Kori Udovički. Odakle je nastavila da se uspinje u hijerarhiji moći na način koji je u tom trenutku teško bilo zamisliti. Prva Vučićeva vlada imala je i snažan adut u liku stručnjaka Svetske banke Dušana Vujovića, koji se, u tada popularnim rekonstrukcijama, „prošetao“ kroz ministarstva finansija, privrede i odbrane. Kao najveće iznenađenje te vlade tretiran je, ipak, izbor Srđana Verbića na funkciju ministra prosvete. Rušenje u Savamali u noći nakon izbora 24. aprila 2016, koje se i danas pominje kao trenutak kada je prestala da postoji pravna država, najavilo je formiranje i demokratske domete druge Vučićeve vlade. Skoro tri meseca (do 11. avgusta) birao je tada tim koji je, osim standardnih saradnika, dobio i nekoliko pojačanja. Tada smo, recimo, upoznali prvu članicu važne porodice Kisić – za ministarku pravde izabrana je u to vreme mlada i nepoznata Nela Kuburović Kisić. Zahvaljujući funkciji ministra spoljnih poslova, Dačić je tada počeo da pravi međunarodnu muzičku, a Branislav Nedimović da utabava ozbiljniju političku karijeru. Dosta pažnje, mada ne baš pozitivne, privlačili su i Vladan Vukosavljević (kultura i informisanje) i Mladen Šarčević (prosveta, nauka i tehnološki razvoj). Bili su tu i Slavica Đukić Dejanović, Milan Krkobabić, Zoran Đorđević... Kada je, 2017, Vučić odlučio da se preseli na funkciju predsednika, za naslednicu je odabrao Anu Brnabić, lično se, pritom, potrudivši da obelodani njenu seksualnu orijentaciju i iskoristi je kao „dokaz“ emancipovanosti sopstvene naprednjačke inkarnacije. Bila je to, pre svega, poruka ka Zapadu, ali je izbor Ane Brnabić i u nekim unutrašnjim krugovima prihvaćen kao najava pozitivnih pomaka, makar u pogledu civilizovanja javne retorike. Desilo se, međutim, sve suprotno – nekadašnja pripadnica nevladinog sektora „izrasla“ je u najtvrđu radikalku. Ili se u to stanje, ipak, tone? Prva vlada koju je predvodila Ana Brnabić – a zapravo je bila nasleđena od Vučića - trajala je od juna 2017. do 28. oktobra 2020. Tada je, četiri meseca nakon izbora, izabran tim koji je i dalje u funkciji, makar tehnički. U vladu su ušli glavni ključar Vučićeve vlasti, Siniša Mali (ministar finansija), nova članica porodice Kisić (Darija, ministarka za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja), nova omražena preletačica (Gordana Čomić, ljudska i manjinska prava i društveni dijalog) i novi predmet opšte sprdnje (Tomislav Momirović, građevinarstvo, saobraćaj i infrastruktura) sa alternacijom u vidu ministarke sa teškoćama u čitanju brojeva (Irena Vujović, zaštita životne sredine)... Maji Gojković je, napokon, ispunjena stara želja da bude ministarka kulture. Izokola, preko počivšeg SPAS-a Aleksandra Šapića, u kabinet je ušao Ratko Dmitrović (briga o porodici i demografija), za ministarku pravde izabrana je osoba koja je propustila da se obavesti da u Srbiji nema smrtne kazne (Maja Popović)... Druga vlada Ane Brnabić uklopila se u ono što smo naslućivali i ranije - da ključne odluke sve manje zavise od opštih i državnih interesa, a sve više od raznih zakulisnih, privatnih, poslovnih pa čak i kriminalnih faktora, čiji je uticaj i značaj, bez podrške odumrlih institucija, nemoguće dokazati. Dobili smo i još dragocenije saznanje - i to kroz sudbinu Nebojše Stefanovića, koji je, nakon što je rotiran sa Vulinom i postao ministar odbrane, bio partijski kažnjen i satanizovan kroz provladine medije, a onda volšebno vraćen i reaktiviran. Shvatili smo, naime, da, koliko god se trudili da logički povežemo elemente slagalice, zapravo, ništa ne znamo o pravom poreklu, dometima i ograničenjima moći u Srbiji. A nije da se to tiče samo Vučića i Stefanovića i njihovog međusobnog odnosa. Vera Didanović