Dačić uvek zvoni 13 puta

Ako su Ivica Dačić i njegovi socijalisti nakon izbora 2020. pomislili da mera pristanka na samoponiženje ne može ići ispod toga da Vučić lideru SPS-a oktroiše mesto brojača glasova u jednopartijskom parlamentu, ozbiljno su se prevarili. Skoro dve godine kasnije, u noći aprilskih izbora 2022, Vučić ne samo da je socijaliste isprozivao zbog proruske kampanje u situaciji kada se njegova zadnjica znoji zbog pritiska sa Zapada i da fleke neće da „izađu“, nego je javno rezilio Dačića obelodanivši na javnom servisu da mu nije odgovorio na 10-12 poziva te iste večeri. Sam Ivica objasnio je da nikada nije ni pomišljao a kamoli razgovarao sa predsednikom o premijerskom mestu i da je onaj izborni slogan „Dačić za premijera“, koji tako podseća na kampanju Olafa Šolca, takoreći lansiran samo kako bi prvi socijalista obeležio deceniju od istorijske rečenice „da se možda ne zna ko će biti predsednik, ali se zna ko će biti premijer“. I da čeka Vučićev poziv nakon proglašenja konačnih rezultata. Kako je krenulo, načekaće se... I eto razloga zbog kog će Ivica Dačić – ušao ili ne ušao u vladu, svejedno, biti glavna zvezda ovog političkog hardkora. Naravno, jasni su i razlozi zašto Amerikanci ne žele ni da čuju za Ivicu u novom kabinetu i eto razloga zašto bi Rusi bili zadovoljni ako SPS uđe u vladu. Nema govora da je Dačić presrećan zbog statusa takve zvezde. Lik koji ruši atavističko pravilo politike da slabijeg biješ, a sa jačim pregovaraš, dakle, čovek koji pregovara i sa jednima i sa drugima, možda će ipak morati da se potuče. I to sa jačim. A to ne sluti na dobro... A i kako bi kada je SPS prvi put posle 5. oktobra u poziciji da, može biti, postane opozicija. A to nije mala zajebancija za stranku koja je za 32 godine postojanja 29 provela na vlasti. Bez da zaračunavamo skoro pola veka komunističkog kontinuiteta čiji je SPS neupitni naslednik. Dačić se, dakle, suočava sa mogućnošću diskontinuiteta koji bi ga u budućnosti mogao koštati mnogo više od one tri godine postpetooktobarskog tihovanja. Posebno ako Vučić okrene leđa Moskvi. I možda bi u svemu tome bilo neke višnje pravde da mnogo ozbiljniji problem nije činjenica da za te tri i kusur decenije SPS-ove vladavine ključni simboli za čitanje političke stvarnosti Srbije nisu ostali bezmalo isti. Dakle, sukobi vlasti i opozicije, razularena policija i pendrek kao najučinkovitiji instrument za ubeđivanje građana, podjarmljeni mediji, razvlašćene institucije i nedovršena država. I razume se, bar nekoliko likova preteklih iz devedesetih na ključnim pozicijama u državi, tek da ne zaboravimo da smo napravili pun krug ne rešivši manje-više nijedno važno pitanje. Osim što su se malo promenile uloge pa su sada novorođene evropske poštenjačine u radikalskim šinjelima većinski akcionar Srbije, a socijalisti najlojalnija podrška. Kako god, ostaje za upit u čemu je tajna dugovečnosti socijalista i njihovog neprestanog obnavljanja? Možda tri decenije u istorijskom smislu nisu period nakon kog se mogu izricati definitivni sudovi o nekim fenomenima. Ali, svakako jeste vreme u kome se neke činjenice mogu redefinisati i učiniti razumljivijim, i jeste razdoblje u kome se mogu razvejati čaršijski stereotipi koji su protokom vremena bezmalo postali aksiom. Ništa drugačija nije situacija ni sa SPS-om i njihovim eliksirom dugovečnosti. Nasleđujući samoupravnu mantru o jednakim šansama za sve i socijalnoj pravdi, dobro razrađen i doslovno ubitačan bezbednosni aparat i još više imovinu vrednu nekoliko desetina miliona dolara (prema poslednjem istraživanju CINS-a , SPS raspolaže nekretninama vrednim 13,8 miliona evra), Slobodan Milošević i njegovi komunistički kamaradi zaorali su po dubini igrajući na nacionalni sentiment. Jedna gotovo nasumično izgovorena rečenica koju je ispalio u Kosovu Polju te ’87, o tome kako Srbe više niko ne sme da bije, učinila ga je vernikom kosovskog mita i navodnim neupitnim zaštitnikom srpskih nacionalnih interesa. Ovako postavljena scena bila je kao poručena da socijalisti pridobiju većinu srpske elite a na sve nije ostala imuna ni Srpska pravoslavna crkva, pa je koketiranje sa pravoslavljem tokom devedesetih postalo deo imidža dojučerašnjih komunista. Pod tim skutima našlo se mesta za najširi spektar ideoloških mutanata – od navodno pravovernih levičara preko probuđenih nacionalista do fukara sa torbama punim para bez potvrde. Otuda je SPS bio preteča Vučićevih naprednjaka i njihove keč ol politike. Valja se i prisetiti da je ojačali Milošević potkraj osamdesetih i početkom devedesetih uveliko radio na uzbunjivanju Srba u Bosni i Hrvatskoj, da je poharao saveznu kasu a potom on, njegova porodica i njegova partija obesmislili svaku ideju o poštenom poslu. Krvavi raspad zemlje u kome je bio jedan od glavnih akcionara, paradoksalno, dodatno je učvrstio njegovu poziciju rodonačelnika oslobodilačkog mita. Iza scene, osetljivim čulima za samoodržanje i moralnom impregniranošću uspevao je da se u jednom razdoblju svoje karijere čak i Zapadu nametne kao faktor mira na Balkanu. U toj i takvoj Srbiji Ivica Dačić, u početku ljubimac Mirjane Marković, ili „Mirin Šećerko“ kako su se podrugljivo došaptavali partijski aparatčici, postao je 1990. godine prvi predsednik mladih socijalista, a potom od 1992. sve do 5. oktobra portparol SPS-a, Slobin čovek za odnose sa javnošću. I koliko god da Milošević nije delio supruginu naklonost, nazivajući Ivicu potpunim kadrovskim promašajem, imali su jednu zajedničku crtu – uverenje da opstanak na vlasti može da uključuje i mnoge i različite komponente, ali je samo jedna od njih konstanta i ime joj je Rusija. Tako je, ne shvatajući širi kontekst globalnih promena, Milošević početkom devedesetih odigrao na najgoru moguću kartu – podršku posustalim sovjetskim komunistima i njihovom potonjem farsičnom puču koji će se završiti hapšenjem generala Dmitrija Jazova i direktora KGB-a Vladimira Krjučkova. Godinama kasnije neko će duhovito primetiti da Miloševića do kraja života nije pogodila nijedna cigla iz srušenog Berlinskog zida. Opet, Dačićeva naklonost Rusiji nije od juče ni od ovih izbora. Treba se prisetiti da je kao ministar spoljnih poslova koliko 2017. umeo bez mnogo uvijanja da ispali da je „očigledno da postoji velika antiruska histerija u zapadnim zemljama i da se sve tumači kroz to da Rusija ima veliki uticaj na naš region. A oni misle da je taj uticaj štetan“. I nije to jedina prilika u kojoj je Ivica pokazao da može biti ekspresivniji i s manje diplomatskog takta čak i od Vulina. Kao takav on je čovek koji Vučića povezuje s Moskvom više nego što je u ovom trenutku zdravo. Posebno kada se u obzir uzme i raspodela drugih ministarstava koje su držali socijalisti a koji su, uzgred rečeno, važili za prorusko krilo u nekim ranijim kabinetima. Sada je Dačić dodatno razumeo da je Vladimir Putin postao prvorazredno srpsko unutrašnje političko pitanje. I uspeo da drpi neke glasove. Opet, ako se osvrnemo na njegovu političku biografiju dugu tri decenije, uočićemo da od 1990. i te prve važne funkcije portparola SPS-a nijednom nije bio počašćen makar ministarstvom bez portfelja. Ni u saveznoj ni u republičkoj administraciji. Morala je da prođe čitava epoha – punih 18 godina, da bi u vladi Mirka Cvetkovića čiju su kičmu činili njegovi arhineprijatelji – demokrate, dobio ministarstvo unutrašnjih poslova. Ivica je dobro upamtio šta znači čekati političko punoletstvo bez realne moći i od tada pokazao zavidan talenat za preživljavanje. Sa manje ili više aduta u rukama, svejedno, postao je maher za takve poslove. Isto je važilo i za unutarstranačke odnose. Uostalom, mnogo govori činjenica da je za 32 godine postojanja Dačić tek drugi predsednik partije. Milošević je to bio do smrti 2006, Dačić narednih 16 godina. I svašta je taj preturio preko glave, od toga da je preživeo Miloševićev nalog da 2003. bude isključen iz stranke, preko činjenice da je na unutarstranačkim izborima 2006. pobedio „ajkule“ kao što su Milorad Vučelić, Zoran Anđelković i Petar Škundrić, pa do afere „Kofer“ i Miše Banane. Tih dana tvrdio je da se SPS „nije odrekao Miloševića, ali da je činjenica da se reformisao“. Iz tog vremena vuče i nadimak „mali Sloba“. U međuvremenu, iz partije je tiho odstranio stari, kompromitovani kadar dajući socijalistima vremena da se konsoliduju. Ipak, ponešto je Dačić nastavio da baštini iz Miloševićevog nasleđa. Obrazac o jedinoj pravoj levici i idejama socijalizma izgleda da je ipak palio uprkos činjenici da su pojedinci poput direktora Srbijagasa Dušana Bajatovića dobijali apanažu merenu desetinama hiljada evra mesečno. Drugačije se ne može objasniti činjenica da su socijalisti bili neophodan začin svake vlade od 2004. naovamo. I ne drži vodu teza iz Miloševićevog vremena da za SPS glasaju samo penzioneri. Jednostavno je, oni koji su danas penzioneri devedesetih su bili na ulicama. I bili protiv Miloševića. Pri tome, Dačiću nije bilo nimalo neprijatno da svoje ambicije realizuje varajući dojučerašnje partnere. Dakle, ako je impregniranost obraza bila mera kalibrisanja za participiranje u svim vladama u poslednjoj deceniji, onda su socijalisti besprekorno savladali zadatak. Ili je reč o onome što se u srpskoj političkoj fauni naziva pragmatizmom na koji se socijalisti tako rado pozivaju. I šta ćemo sad? Ono malo preostalih poštovalaca Miloševićevog lika i dela pita se šta bi Sloba sada uradio. Da li bi tresnuo vrata za sobom, odbrusio Vučiću da radi šta hoće i ide dođavola, kao što je poslednjem američkom ambasadoru u Jugoslaviji Vorenu Cimermanu zalupio kapiju 11 puta odbijajući da ga primi i dobacio, usput, da zaboravi na vlast u Beogradu? Ali Dačić je sasvim drugačija vrsta političara od Miloševića. Ovaj kabinetski puzavac drži da samo besposleni ili budale vagaju koliko je razuma i koliko osećajnosti u činjenici da okolnosti nalažu da se Moskvi okrenu leđa. I nema problem sa tim da dojučerašnje prijatelje nazove izazivačima haosa. Makar i zbog činjenice da će požar u stranci ugasiti ulaskom u vladu i tako što će ministarske viškove uhlebiti u upravne odbore javnih preduzeća. Svejedno, Dačić birajući između lošeg i goreg, računa da je bolje biti i ministar bez portfelja nego ne biti ništa i pristati na političku marginu. Sklanjanje Dačića iz vlade na duži rok imalo bi efekat odložene političke egzekucije. Zato se Ivica neće libiti da pozove i 13. put, pa makar baterija riknula. I bez obzira na to koliko dugo će zvoniti Vučićev telefon. Zoran Preradović