Partijske prljave igre

Ukucate li u pretraživač Gugl ime Aleksandra Vučića uz odrednicu „poljoprivreda“, dobićete manje rezultata nego i za jednu drugu oblast, što dovoljno govori o značaju ovog Srbiji bogomdanog resursa za državu. Stoga se treba dobrano namučiti da se preko interneta stekne prava slika: mali i srednji poljoprivrednici, a takvih je najviše i od njih zavisi život na selu, ostaju bez oranica poslednjih godina, što je najočiglednije u Vojvodini, za koju predsednik kaže da bi „mogla da hrani pola Evrope“. U stvarnosti, oko 30 odsto državne zemlje zakupili su domaći i strani investitori na 30 godina, nakon izmene Zakona o poljoprivrednom zemljištu, 2015. Deo agrarnog blaga u procesu restitucije vraćen je naslednicima, odavno odviklim od zemljoradnje, a deo je dat arapskim firmama po posebnom sporazumu koji Srbija ima sa Emiratima. Ostatak najčešće odlazi lokalnim moćnicima koji dobijaju njive u zakup na sve manje transparentnim licitacijama. Umesto ovog, na Guglu će prvo iskočiti predsednikova obećanja o većem ulaganju u stočarstvo, ratarstvo, povrtarstvo, proizvodnju meda, i to u Zrenjaninu, tik uz njegove navode da je „fabrika Linglong jedna od najznačajnijih investicija u tom gradu u poslednjih 30 godina“. Obaška što se od ovog proizvođača automobilskih guma može očekivati ekološka katastrofa, shodno eko-bilansu u matičnoj Kini, i to što iz česmi bivšeg Petrovgrada teče žuta voda puna arsena, u obližnjem Kleku jedan paor na sav glas zapomaže: „Nema više državne zemlje, sva je data saradnicima SNS-a i SPS-a.“ Radi se o Milovanu Papiću, iškolovanom u pravnika zahvaljujući zemljoradnji, koji se na zemlju vratio nakon studija ne bi li nastavio s ocem započet posao. „Imali smo najsavremenije mašine, obrađivali 60 hektara njiva i sasvim lepo živeli“, on za NIN priča u dalekom perfektu. Danas mu vlasti ne daju da uzme u najam oranice, i to uz veoma perfidnu taktiku. I na javnim licitacijama, na kojima su se doskora zainteresovani nadmetali za državnu zemlju, dobrim delom zaraslu u korov, bilo je malverzacija, a ima ih još više od kako se, zbog pandemije, prešlo na elektronska nadmetanja, ističe Papić. U oba slučaja, on doživljava fijasko, jer su obradivi hektari nekom drugom unapred opredeljeni. „Ti već znaju da će da dobiju zemlju, pa je i pre licitacije uzoru i zaseju“, jedan je od dokaza marifetluka. Kao drugi argument Papić nudi fakat da mnogi od laureata često nemaju „ni motiku, a kamoli frezu“, a treći je još konkretniji i odnosi se na licitaciju u proleće 2020. „U prvom krugu licitiranja, udvostručio sam početne cene od oko 200 evra po hektaru, pa su me u drugom policajci bukvalno izneli napolje, da državi ne kvarim posao“, Papić navodi. Pod državom on smatra isturene elemente koji „pune privatne džepove“ partijske bratije, na raznim važnim pozicijama u Opštini. Iako njegov potez dupliranja startnih svota pomalo liči na inat, Papić tvrdi da „tačno zna dokle može da se pruži“. A to što neki idu preko logičnog limita znači da im se „može da teraju, jer plaćaju samo početne sume, ako i to plate“. „Ogroman je problem kad želite da dobijete informaciju da li je kupac platio zakup određenog zemljišta čak i ako ste direktno zainteresovana strana na licitaciji. Te podatke skrivaju lokalne samouprave i komisije za licitaciju poljoprivrednog zemljišta“, Papićevu tvrdnju podržava Dragan Kleut, predsednik Saveza udruženja poljoprivrednika Banata i koordinator Odbora za poljoprivredu Skupštine slobodne Srbije. Elektronska aplikacija je još zgodnija za mahinacije, Papić ponavlja, jer, dovoljno je da neko došapne licitiranu svotu nekom od „koga će imati koristi“, pa da takav dobije na korišćenje obradive hektare po neznatno višoj ceni od ranije predložene. Ili, ako se ona učini visokom, oglas se povuče i licitacija završi po pravu prečeg zakupa, kao što se u Zrenjaninu desilo 2021. Pravo prečeg zakupa po novom Zakonu o poljoprivrednom zemljištu imaju stočari, čemu je cilj da se podmladi i održi stočni fond. Tome shodno, po jednom uslovnom grlu – kravi ili biku, ili pet ovaca ili pet tovnih svinja dobija se jedan hektar obradivog zemljišta gde treba da se gaje biljke potrebne za njihovu prehranu. Ništa sporno, reklo bi se, da ti stočari „krave na papirima ne šetaju iz jedne u drugu katastarsku opštinu“, u zavisnosti od toga gde je licitacija raspisana. S dobijenom zemljom ovi rade isto što i oni prethodni: hektare daju u podzakup, što se prikriva ugovorima o poslovno-tehničkoj saradnji. „Mi nemamo ništa protiv stočara, ali imamo protiv toga da sve ode u ruke velikih igrača, dok nama malim ne ostaje ništa“, Papić ističe. Ko su veliki igrači, on ne sme da izusti, nazivajući ih „tajkunima bliskim SNS-u i SPS-u“. „Ja ih ne bih nazvao tajkunima, već stranačkim poljoprivrednicima“, primećuje Kleut. „Tajkuni su se uglavnom već domogli zemljišta po bagatelnim cenama, i zatim uništili svaki vid poljoprivredne i prerađivačke proizvodnje. Tako je zatrto mlečno govedarstvo, svinjarstvo, mlekarstvo, konzervacija povrća, uz sve otpuštanje radnika“, Kleut dodaje. Sada se slična tužna priča nastavlja preko „ušemljenih varijanti“ vlasti sa stranačkim stočarima. Onaj ko nije sklon „protivzakonitim dilovima“, dobiće zemlju lošijeg kvaliteta i pašnjake, ili parcele udaljene od mesta prebivališta, kako Kleut ističe. Rezultat tajkunizacije i popartijizacije poljoprivrede i državne zemlje, jeste depopulacija sela i ruiniranje ogromnog broja poljoprivrednih gazdinstava, on naglašava. S tim se slaže i Papić, kome je u tom smislu smešan potez ministra za brigu o selu Milana Krkobabića, koji mladim parovima „poklanja“ kuće u ruralnim oblastima. „Šta će im kuća kad nemaju zemlju od koje bi mogli da prežive“, Papić se pita. Pa, mogu lepo da se bave IT-jem, kao što je nekima i bila namera, budući nestručnim za agrikulturalne radove, a posebno u uslovima niskih cena domaćih proizvoda, nekontrolisanog uvoza mesa, mleka, voća, povrća, ukidanja subvencija u biljnoj proizvodnji, ukidanja regresiranog goriva... Mora da se nešto zakine i na poklonjenim kućama, čim je najskuplja u prvoj tranši jula 2021, u Baču, državu navodno stajala 1.200.000 dinara, dok Papić tvrdi da se cene zapustelih domaćinstava u pograničnim oblastima kreću od pet do šest hiljada evra. A on bolje zna od nekog ko u selo svrati samo da se slika. Što se Arapa tiče, Kleut navodi da su firme iz Emirata pod višedecenijsku arendu dobile zemljište za otprilike 40 odsto od tržišne vrednosti. „To je totalna katastrofa i prodaja nacionalnog blaga za male pare“, on ističe. Po računici Slađane Glušević, novinarke VOICE, državni budžet je na ovaj način oštećen za oko 30 miliona evra, i to pod uslovom da arapske firme uopšte plaćaju zakup. „Na gubitku je i Republika, ali i lokalne samouprave i AP Vojvodina, a najgore u svemu prolaze vojvođanski poljoprivrednici jer im u sve većoj meri iz ruku izmiču njive koje su do juče obrađivali“, ona upozorava. I podseća da su te oranice „najkvalitetniji poljoprivredni resurs koji imamo, kao njive prve klase, stacionirane pored puta pa se do njih lako stiže traktorom, a neretko su i pored kanala za navodnjavanje“. Ovde valja pomenuti da je država i kineske vlasnike Liglonga darivala sa 96 hektara najplodnijih oranica, kakve su se, u susedstvu, prodavale za 943,50 dinara po kvadratnom metru. Na taj način oko osam miliona evra izbijeno je iz državne kase, a poljoprivreda i paori ponovo su dezavuisani, sad na ime famoznih „stranih investicija“. Iste godine (2015) kada je upravo njih radi izmenjen Zakon o poljoprivrednom zemljištu, ukinut je i namenski karakter prihoda od zakupa oranica, i to preko izmene Zakona o budžetskom sistemu. Ovo znači da vlasti nisu dužne da novac koji ubiraju na licitacijama državnih njiva troše na mere njihovog uređenja, već mogu da ga ćerdaju kako im se ćefne, dok je zemlja u riziku da postane jalova. Na sveopštu nepravdu po seljaka koju reč ima da kaže i Pavle Rakić, poljoprivrednik iz Bačkog Gradišta. Premda se već deset godina zemlja vraća bivšim vlasnicima po Zakonu o restituciji, on za svoju dedovinu i dalje plaća zakupninu. Radi se o delu parcele od gotovo 100 hektara, koju je ministar poljoprivrede Branislav Nedimović nakon veštačenja pre par godina, bez obrazloženja skinuo sa liste za povraćaj. „Sada to zemljište daje u najam lokalna samouprava i Ministarstvo poljoprivrede nekim drugim stočarima, dok ja uzimam zemlju pod arendu da bih prehranio stoku“, Rakić je razočaran. Kao korisnik date parcele u Katastru navodi se Poslovni sistem Bag i Deko iz Bačkog Gradišta, bivša društvena firma koja je u međuvremenu privatizovana. „Zemlju koju imam u nasleđe od drugih dedova nisam ni hteo da uzmem preko restitucije, jer mi umesto plodnih oranica daju tamo neke ritove u Malom Iđošu, 60 kilometara od mesta gde živim“, Rakić je ogorčen. Ali, njegov usud samo je kap u moru sličnih, a sve što je „gangstera koliko voliš“. Ili - moraš da trpiš. Korupciji, o kojoj je sve vreme reč, doprinosi i fakat da mnogi od lažnih farmera, onih partijskih s početka, dobijaju subvencije za nešto što nikada ne sprovedu, ali i to što ovo niko ne kontroliše. „Sve bi to moglo da se dokaže na sudu da i sudovi nisu ’njihovi’, i da jedno ročište ne košta 60.000 dinara“, kako Papić naglašava. U težnji da saznamo konkretna imena malverzanata, vršimo pritisak na ovog ratara. Znoj mu rosi čelo, jer već je doživljavao niz neprijatnosti, od pretnji do nanošenja štete na poljoprivrednim mašinama. Nekako izgovara imena velikih zemljoposednika, „za koje nikad nije istraženo poreklo imovine“. U tu grupu ubraja i u međuvremenu preminulog kontroverznog privrednika, „kralja vojvođanskih oranica“ i zaštićenog svedoka u sudskom procesu protiv Darka Šarića za pranje para, jer je novcem od prodaje droge kupovao poljoprivredna gazdinstva po Vojvodini. Imena podizvođača operacije prisvajanja državne zemlje (uz pristanak države) nikako da izusti. Kako da se u Kleku sakrije od njihove odmazde? Sličan strah vlada i kod drugih malih poljoprivrednika kad treba da se priča o otkupnim mestima, listom pod šapom lokalnih SNS šerifa. Ratari se plaše ucene – da im neće otkupiti useve ako se budu izlanuli. Zato, kad im nepravda dođe do guše, blokiraju puteve, boreći se protiv prekrajanja zakona, povlačenja subvencija i drugih preduslova za svoj sve jadniji položaj. Oličen i u izjavi predsednika, takođe među prvim rezultatima Gugla, da su poljoprivredne penzije zapravo – poklon države. „Uz penzije od plafon 11.000 dinara, svaki paor mora da radi do smrti, a da povrati uloženo u PIO - da živi bar 105 godina“, zaključuje Papić. Običaj seljaka koji žive od letine, odvajkada je da gledaju u nebo, u iščekivanju kiše. Sad se adet malo promenio, Papić poentira, pa se čeka odgovor Vučića, Nedimovića, Ane Brnabić na ono što tišti zemljoradnike. Dragana Nikoletić