Put do pakla

Šta kaže Neša Leptir u pesmi Trodupli čovek, obradi muzičke teme Trećeg čoveka i jednom od najduhovitijih momenata jugoslovenske popularne kulture? „A najlepše od svega je što sam se pogledao u izlogiću i video sam da sam trodupli čovek. Ej! Jednog mogu pošaljem kući kod žene, drugog pošaljem na pos’o iz izloga, trećeg pošaljem da šeta po gradu, a ja sedim u kafani, i pijem“. Smeh prestaje kada se zapitamo znaju li te kopije kakva im je sudbina namenjena? Da su emanacije nekoga ko se, dok tumara ulicom, pita „zašto ne stavljaju stubove jedan na drugi, nego ovako... šuma stubova“? Den Erikson, bez prethodnog televizijskog iskustva, pre mnogo godina je Benu Stileru poslao scenario pilot-epizode serije Razdvajanje (Severance), verovatno u prvobitnoj nameri da pokaže kako zna štogod o redosledu dramske radnje i pisanju dijaloga, sa „tezgarenjem“ na već razvijanim projektima kao krajnjim ciljem. No, Stileru se premisa svidela i počeo je da muči nesrećnika pisanjem kompletne serije, onda je poželeo i da režira dve trećine epizoda, što je konačno dovelo do prvog ovogodišnjeg hita na striming platformi Epl TV+. Nezgoda je što odavno živimo u svetu simulakruma i ko se seća poslednje britanske epizode serije Crno ogledalo, naslova Beli Božić, već u prvih par minuta Razdvajanja prestaće da bude oduševljen idejom i počeće da zahteva razradu; takoreći, dramsko razdvajanje. U Belom Božiću, DŽon Hem igra osobu zaduženu za uvođenje digitalnih kopija ljudi (stvorenih kako bi upravljale svim trivijalnim aspektima života) u stravičnu stvarnost ropskog rada. Una Čaplin, kao njegov najnoviji projekat, pobuni se – poput, pretpostavljamo, većine prethodnih kopija kojima se bavio – te je zlikovac pusti da pola godine egzistira u belom ništavilu. Kada se božji lik ponovo pojavi, ona zavapi „Daj mi nešto da radim!“, nakon čega se pokoreno baci na organizovanje frižidera i razmicanje roletni. I, da, Crno ogledalo je unapređena kopija prethodnih televizijskih antologija angažovane fantastike. Eriksenovi/Stilerovi junaci biraju da korporaciji za koju rade prepuste trećinu svojih života – što suštinski nije mnogo drugačije od nefantastične realnosti, te je i osnova gledaočeve identifikacije. Opsežno pratimo Marka (Adam Skot), profesora istorije koji nakon smrti žene nije u stanju da nastavi sa obavljanjem svog poziva. Stoga, ulazi u eksperimentalni program Razdvajanja, od tog trenutka ne znajući šta od devet ujutru do pet posle podne radi na novom poslu. Ipak, barem zna gde ide, dok se od lične istorije oljušteni Drugi Mark svakog radnog dana budi u liftu i nestaje na istom mestu, osam sati kasnije. Stiler vizuelno deli dva sveta, s Markovim privatnim životom koji se odvija u bliskoj i antiutopijskoj budućnosti koja se ne razlikuje previše od 2022. godine, i poslovnim prostorom koji nalikuje mešavini serije Momci sa Menhetna i u poslednje vreme popularne nostalgije za osamdesetim godinama prošlog veka. Drugi Mark je na čelu malog tima koji čine nova i misteriozna pridošlica Heli, kancelarijski šaljivdžija Dilan i iskusni trudbenik u trodelnom odelu Irving. Brit Louer, Zak Čeri i DŽon Torturo igraju karakterne vrhove ledenog brega, ili prvi udisaj bebe pre nego što je društvo preuzelo na sebe surovu adaptaciju ličnosti, što glumački zadatak čini istovremeno napornim i zahvalnim (Torturo dobija najviše elemenata za rad, sa prijateljstvom/ljubavlju koje mu se događa sa kolegom iz susednog odeljenja Bertom, u tumačenju Kristofera Vokena). A onda stižemo do Patriše Arket koja popunjava neizbežnu funkciju negativca u seriji čiji autori do poslednje epizode kriju većinu odgovora na goruća dramska pitanja (bezobrazno ih ostavivši, uglavnom, za narednu sezonu). Arket je, zadužena za stvaranje efekta pretnje, prinuđena na intenzitet bez pokrića i ostavljena na cedilu od strane scenarista. Ko su Markove kolege u preostale dve trećine njihovih života i šta ih je navelo na ideju da hirurški odvoje poslovno od privatnog? Šta je poenta posla koje korporativno odeljenje obavlja, sastojeći se od izdvajanja grupa brojeva iz „sudokuovskih“ šema (i to brojeva koji „izazivaju strah“)? Šta je krajnji motiv korporacije i da li je svet inspirisan delima arhitekte Era Sarinena tu zbog opčinjavanja prostote ili ima dublji smisao? Gledaćete sledeće godine, dok ste ove bili zabavljeni dovoljno dobro napisanim „pur penama“ igranim u scenografijama koje održavaju interes. Pavle Simjanović