Zablude i mitovi

„Slažu se cepanice, a ljudi su saglasni“, uobičajena je primedba „jezičkih čistunaca“, samozadovoljnih iako greše jer nisu pregledali normativne rečnike i priručnike, ili su značenja glagola „slagati se“ tek delom prostudirali. I nisu uzeli u obzir njegov oblik što pokriva smisao „dati pristanak, sporazumeti se...“, što, opet, cepanice nisu u stanju da obave. Navedenu i masu drugih predrasuda otkriva knjiga poznatog lingviste Pavla Ćosića Jezičke nedoumice: zablude i mitovi, izašla nedavno u izdanju Prometeja. Iz nje saznajemo da ljudi mogu i da se deru, a ne samo da viču, jer dranje nije rezervisano za zečeve. Takođe, „po Ćosiću” (što je opet netačno negiran izraz s obzirom na to da nije pravilno samo „po njegovom mišljenju“), ništa ne fali ni sintagmi „zadnje vreme“, niti je pogrešno da istu imenicu opišemo pridevom „celo“. Ovaj duhoviti priručnik skreće pažnju i na činjenicu da ni često osporavano „skoncentrisati se“ – nije leksikografski netačno, jer to dozvoljava norma povodom izrazitije potrebe da se naglasi svršenost radnje. I bez obzira na to što ne postoji glagolska imenica „skoncentracija“, koju uostalom svi glagoli i ne vuku. Knjiga se razračunava i sa pogrešnim uverenjima zasnovanim na nepoznavanju gramatike, kao i omaškom u percepciji da se Pravopis stalno menja. Ona raskrinkava pogrešno shvatanje stila izražavanja, dozvoljavajući pleonazme poput „još uvek“, „obadvoje” ili umetanje priloga „lično“ u rečenice koje već sadrže zamenicu „ja“. Kroz Ćosićevo štivo saznajemo i da se srpski ne „uništava“ anglicizmima, ako ni zbog čega drugog, ono zbog nepreciznog značenja reči „uništavati“ u ovom kontekstu, ali i zbog toga što se naš jezik sam od sebe čisti od viška stranih reči. Zablude, kaže Ćosić, korenje puštaju u detinjstvu, preuzete od roditelja, a često i od nastavnika. Kad prerastu u mitove, brane se tvrdnjom da neko ispravni oblik reči „prosto ne može da prihvati“, jer je drugačije naučen. I uloga medija je velika u našoj jezičkoj mitomaniji, sklonoj razvijanju alternativnih pravila ili analogija. Jezik se ne može tumačiti ni bukvalno, niti u njemu tražiti logika. „To je zaludan posao, jer kad bi bilo koji jezik imao logiku svojstvenu mišljenju, ne bi bio nikakav problem da se nauči drugi jezik, dok bi prevodioce uspešno zamenili kompjuterski programi“, ističe Ćosić. Dragana Nikoletić