Niko odgovoran ne bi priznao Kosovo

Od 2012. u Srbiji nije bilo fer i demokratskih izbora. Na tim poslednjim pobedio je Tomislav Nikolić i od tada mi više nemamo prave izbore, kaže za NIN Marinika Tepić, potpredsednica SSP-a i nosilac parlamentarne liste „Ujedinjeni za pobedu Srbije“, koja je na republičkim izborima 3. aprila dobila 13,6 odsto glasova birača. „Novi beogradski izbori bi mogli da liče na prave izbore ako u narednih šest do devet meseci budemo imali slobodan RTS i ako u tom periodu budemo u situaciji da se urede birački spiskovi, izbrišu `uvezeni birači`, uspostave izborne komisije na paritetnom odnosu vlasti i opozicije, kako se ne bi opet dešavalo da se kršenje izbornih prava, brojne neregularnosti, pa čak i krivična dela rešavaju političkim preglasavanjem predstavnika vlasti. Da bi se došlo do tog vremenskog okvira, svakako se mora ući u izbor organa Grada Beograda, predsednika skupštine pre svega, inače bismo po zakonu imali nove izbore u roku od 60 dana. U slučaju da većina koju imaju SNS i SPS i bez preletača izabere gradonačelnika, on bi podneo ostavku najkasnije tri meseca pre datuma novih izbora i time bi otpočeo proces ulaska u nove izbore, koji podrazumeva formiranje privremenog organa od strane Vlade Srbije. Ovo je sve važno podvući da bi se razumelo da ukoliko se ne bi ovako postavio politički zaključak o novim izborima u Beogradu i ne bi se konstituisala oročena vlast i potom privremeni organ, novi izbori bili bi već početkom jula, a ova dva meseca nisu dovoljna ni za šta od tog velikog posla za drugačije uslove“, naglašava Tepić. Da li biste učestvovali u privremenoj upravi? Zakonom je predviđeno da se vodi računa da taj organ bude reprezentativan, sačinjen od vlasti i opozicije i to jeste nužno. Kad kažete politički zaključak, mislite na dogovor između Vučića i Đilasa? Ne, to nije bio dogovor, već razgovor u kome je traženo rešavanje političke krize u Beogradu, nastale na osnovu činjenice da vlast mogu da formiraju SPS i SNS protiv kojih je glasala većina Beograđana. U kojoj meri je bitno što je toliko Beograđana glasalo za promenu vlasti ako je dogovor između vas i nekih stranaka opozicije nemoguć? Kad govorite o 55 mandata, to su mandati i onih koji su za vas pre izbora bili lažna opozicija. Kada je prvi put, odgovarajući na pitanje novinarke, Dragan Đilas kazao da bi razgovarao sa Vučićem, bila je situacija 55:55 u mandatima, što je i Vučić sutradan potvrdio na RTS-u. Dan pre toga ste imali najavu iz POKS-a, ali i nekih drugih stranaka, da sa nama ne mogu i da su mnogo bliže SNS-u. Naš stav je bio, u slučaju da lista Duleta Vujoševića ipak pređe cenzus i da SNS i SPS padnu na 54 odbornika, da formiramo tehničku vlast, oročenu na šest do devet meseci, koja bi pripremila nove izbore u Beogradu. Kad je jedno Demostatovo istraživanje objavljeno krajem godine govorili ste o mogućnosti da se formira vlast kontra trenutne. Na novim izborima bilo bi manje mogućnosti za zbunjenost birača ili pogrešne zaključke, jer nisu imali priliku da vide ko bi post festum išao uz ovu vlast, a prikazivao se pre izbora da ne bi. I uprkos tome što postoje mišljenja da sve ovo demotiviše Beograđane, da bi bila manja izlaznost, mi mislimo suprotno. Prethodne izbore imali smo na tri nivoa, gde su predsednički izbori, uz rat u Ukrajini, pojeli ostale, i lokalne i parlamentarne. Reprezentativnost je zbog toga upitna i držim da je Beograđanima potrebna nova šansu da bi glasali samo o tome kako žele da izgleda njihov grad, koji je i naš glavni grad i koji je i u ovakvim neuslovima pokazao da želi promenu režima. Da ne govorim da na RTS-u niste imali nijedan predizborni termin posvećen lokalnim izborima. Kolege sa javnih servisa kažu da vas pozivaju i da vi odbijate gostovanja, a potom tvrdite da vas nema na tim televizijama. Da li je tačno da je i Predsedništvo SSP odlučilo da ne gostujete na nekim televizijama? Naš stav je da ne gostujemo na Pinku i Hepiju, jer te televizije šire mržnju prema svakome ko drugačije misli. Nismo se pojaljivali na Juronjuzu, čiji je vlasnik, odnosno 100 odsto osnivač Telekom, jer se u isto vreme bavimo aferom „Telekom“ i kako se ta državna firma zloupotrebama i koruptivnim kombinacijama ubacuje u medijsku strukturu, da bi za račun vlasti kontrolisala te prorežimske medije, a bila batina za opoziciju i kritičare, kao i Kurir. Što se RTS-a tiče, u decembru 2019. RTS je saopštio da će pozivati opozicione predstavnike u emisije gde će moći nešto da kažu, a ne samo u termine sa predstavnicima SNS-a koji govore sve vreme sa vama uglas. Vuk Jeremić je bio gost 26. decembra 2019, emisiju je gledalo milion ljudi i niko nikada više nije pozvan. A vašu koleginicu sa RTS-a koja je u intervjuu sa mnom tvrdila kako me je zvala, a ja odbijala, podsetila sam, takođe javno, da smo se prvi put videle, upoznale i komunicirale upravo tog dana pet minuta ranije pred emisiju. Govorimo o pozivima predstavnicima vaše stranke. U toj emisiji koju pominjete, koja nije bila plaćen termin, kažete novinarki „ovo nije vaš autorski intervju“ i „ovo je mojih 15 minuta“... Pobrkali ste me sa nekim drugim. Ni ja, ni SSP nismo ni u kampanji ni pre nje imali plaćene termine. Konkretna izjava je posledica moje nemogućnosti da završim rečenicu, jer se novinarka ponašala, kao da je to - pa, da, njen autorski intervju. Prekidala me je, uz upadice i komentare tipa „na to ćemo se vratiti“, a to je bilo naše jedino predstavljanje u po zakonu dodeljenih 15 minuta. Ako ne računam i neverovatnih 20 sekundi u večernjem Dnevniku. Uostalom, mogli smo poslati i montirani materijal. Ali, niste mogli. To je bio predizborni intervju kao i u bilo kom drugom mediju. Da li biste vi, kao nekadašnja novinarka, radili predizborni intervju tako da ne postavljate sagovorniku novinarska pitanja? Ne želim da se raspravljam sa vama, niti da polemišem sa tezama koje nisu istinite. Da ponovim, ako je tako jasnije, nemam ja nikada problem sa pitanjima, ali imam problem ako mi ne dozvolite da odgovorim i konstantno me prekidate, posebno ako je to jedinih 15 minuta koje je lista koju predstavljam dobila u tom formatu na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom u poslednje četiri godine. Do koje granice u prošlost treba da ide lustraciona komisija koju predlažete i za medije? Bilo je dosta sporenja i to je pitanje za široku javnu raspravu. Nisam pravnik, ali moguće je vezati je za donošenje medijskih zakona ili period transformacije kada država izlazi iz vlasništva u medijima, naročito lokalnih. Po meni je to važan trenutak, ne zato što ne smatram da to nije dobro, nego zbog načina na koji je to urađeno, monopolistički i koruptivno s ciljem da se mediji pretvore u partijske servise koji još uvek crpu javni novac. To znači da bi zahvatila i period o kome Verica Barać, 2011, objavljuje Izveštaj o pritiscima i kontroli medija, u kome ulogu ima i predsednik vaše stranke? Naravno. Ni Dragan Đilas ni ja nemamo nikakvu zadršku u vezi s tim, ako na to aludirate. Ali bilo bi korektno da navedete i delove izveštaja, kao i dokaze da je to što je eventualno navedeno tačno. Podsetiću vas da su tvrdnje koje pominjete tada demantovali mnogi urednici, poput Veselina Simonovića i Verana Matića. Kazali ste da je saradnja sa Narodnom strankom nemoguća, Lutovac najavljuje šire koalicije, šta vam je plan za nove izbore? Sve mi je teže da razumem šta gospodin Lutovac želi da kaže, uz dužno poštovanje koje imam i za njega i za Demokratsku stranku. Odlučivanje o beogradskom nivou je svakako na kolegama iz beogradskog odbora i Predsedništva stranke. Zašto je POKS-ovo odbijanje da s vama sarađuje veći znak „pretrčavanja“ ka vlasti od Đilasovog odlaska na razgovor s Vučićem mimo dogovora sa koalicionim partnerima, koji nasuprot vašim tvrdnjama kažu da nisu konsultovani o tome? Vuk Jeremić, nažalost i ne znam zbog čega, iznosi dosta neistina o načinu pravljenja liste i donošenja odluka o kampanji. Činjenica da Narodna stranka ima 12 poslanika, DS devet, a SSP osam, dovoljno govori. Pre razgovora sa Vučićem imali smo sastanak predstavnika liste na kome su PSG i PZP podržali odlazak na razgovor, a DS i Narodna nisu. Zbog toga je Đilas jasno rekao da ide kao predsednik SSP-a. A ako Dragan Đilas i mi iz SSP treba da dokazujemo lojalnost opozicionoj borbi i svoju posvećenost smeni ovakve vlasti, posle svega što smo doživljavali, za mene je upitno na koga se vi ili bilo ko drugi poziva kad postavlja tu vrstu pitanja. Naročito ako nas poredite sa POKS-om. Ne sećam se da je POKS ikada bio u situaciji da njihovi članovi budu životno ugroženi, da njihova deca budu fizički maltretirana, da treba da se sele iz jednog u drugi grad, jer ih je policija upozoravala da su nebezbedni u rodnom gradu zbog SNS funkcionera. Ne možemo biti u istoj ravni samo zato što je neko hteo da lešinari nad Draganovim odlaskom na taj sastanak. Ne, mi nećemo sarađivati sa SNS. Ništa lično, ali to je kao kada bih ja vas poredila sa Informerom ili Objektivom i kazala da ste i svi vi novinari isti. Političari i treba da imaju isti tretman prema novinarima... To što vi sebe smatrate kolegom sa ljudima iz ovih tabloida je vaše pravo, ali je i moje pravo da te ljude ne smatram novinarima u skladu sa definicijom onoga što bi novinar trebalo da bude. Volela bih da se rukovodimo argumentima i činjenicama i da pamtimo malo duže nego što je postizborni period. Ako je neko oštetio SNS i doveo do takvog njihovog pada da dobiju pola miliona glasova manje, da padnu na 42 procenta, da u Beogradu padnu na 34 procenta, a u Novom Sadu na 36, onda smo to sigurno mi iz SSP. Iako nismo zadovoljni rezultatom, a znam koliko smo i nestrpljivi, hteli bismo promene preko noći, očito ne može, proces je. Kao što je očito da SNS nikada nije gore prošao. Dolazeći na razgovor s vama, stanem na pumpu i radnik mi kaže: „Rekao sam vam, ovo se menja samo na ulici, ništa bez krvi“. Pitam ga: „Čije krvi“? Znate, čitam Tviter na primer i tamo stalno vidim ljude koji se bune protiv smirivanja tenzija, razgovora, koji hrabro pozivaju na ulicu i na krv. Ali, čiju? To je moje glavno pitanje. Tako se olako to izgovara. A ja ne mogu da zamislim da sutra nečije dete ili roditelj ili sestra, brat izgube glavu na ulici samo zato što mi nismo želeli da razgovaramo. Kao odgovorni političari razgovaraćemo i sa najljućim neprijateljem, ako će to spasiti ičije stradanje, jer je povod tim razgovorima ogromna politička kriza u kojoj se nalazimo, a ne ćeif. Ali, SSP je optužio Boška Obradovića što je išao na sastanak sa predstavnicima Republike Srpske. Ispijanje vina postalo je rugalica. Da li se osećate odgovornim za atmosferu u kojoj morate da kažete neobičnu formulaciju da je Đilas „izazvao“, a ne pozvao, Vučića na razgovor? Pa nije ga pozvao. Đilas je izrazio spremnost da razgovara, a predsednik države i SNS-a je rekao da je spreman da razgovara i sa njim i sa ostalim predstavnicima opozicije. A u čemu je problem reći da je pozvao? Nije, taman posla, samo mi je interesantno do kojih se sve tonova konotiranja izraza bavite. Ovde se nije išlo da se nešto zalije i s osmehom slika. Ako ste primetili tu bitnu razliku, u sastanku Đilas-Vučić nije bilo ničeg svečarskog, već politička kriza, i ničeg tajnog, već sve javno. Otkad postoji SSP, pozivamo na smirivanje tenzija i na dijalog. Pošto godinama nije bilo mudrosti da se dijalozima pristupi ozbiljno, nego je SNS slao Orlića, Rističevića i Sandru Božić, ljude čije govore treba izučavati kao primer kako se kontaminira javni diskurs, izgledalo je više kao ruganje, nego kao namera da se dođe do smirivanja tenzija. Mi ispod te granice nismo išli ni kada smo bili izloženi najgorim napadima. Napustili smo skupštinsku salu kada su počeli i da nam isključuju mikrofon. Nismo napustili plenumska zasedanja zato što su nas napadali, već zato što su nam onemogućavali da odgovorimo i govorimo uopšte. Svih ovih godina vlast je patentirala podele i tenzije i govor mržnje, čak i dok smo ih mi upozoravali da će im se i samima to obiti o glavu. I onda su nas kažnjavali stalno, bila sam najkažnjavanija poslanica i isključivanjem mikrofona i novčano, a onda se opet nađu ljudi koji kažu – ni ne treba da ima platu i treba da crknu od gladi, ne shvatajući da time upravo podržavaju korupciju, ali to je već druga i velika tema. Zašto javnosti niste saopštili da ste zaposleni u Multikom grupi i šta tamo radite, kad je ta informacija objavljena u Informeru? Očekivala sam da ovaj intervju bude posvećen trenutnom stanju u državi i onome što nas čeka u narednom periodu, koji će biti prepun izazova. Ali poštujem NIN i vaš interes za temu kojom su se tabloidi bavili prethodnih godinu i po dana. Dakle, nije bio problem da se o tome govori, ali nisam smatrala da je to nekome tema u momentu kada nisam više u javnom poslu i kada nisam poslanica. Istine radi, tri meseca pre isteka poslaničkog mandata, pokušavala sam da nađem posao u prosveti, gde sam i započinjala. I možete li da pretpostavite koliko je direktora škola bilo spremno pre dve godine da me primi na razgovor za posao?! Ravno nula. Mogla sam i od toga da napravim temu, vest, neko bi i performans, akciju, ali sam smatrala da sam u tom kontekstu ja nebitna u odnosu na hiljade ljudi koji svakodnevno ostaju bez posla ili rade pod pretnjom zbog svog mišljenja i zbog kojih se i borim i da se to nikada nikome više ne dogodi. Onda je Dragan ponudio pomoć, kao i mnogim drugima, iako uvek insistira da ne govorimo o tome koliko pomaže ljudima za lečenje, školovanje, rad… Da li ste analizirali zašto je lista koju ste predvodili u procentima osvojila manje od liste koju je predvodio Vladeta Janković i od rezultata Zdravka Ponoša na predsedničkim izborima? Što se Beograda tiče, pogrešili ste, jer je naša parlamentarna lista dobila tu više nego gradska, 22 spram 21 odsto. Ako teritorijalno posmatrate, tek tu se vidi gde može da se glasa slobodno i bez RTS-a i gde imate odličnu kontrolu izbora, a gde je nemate. U svim gradskim opštinama smo pobedili na parlamentarnim izborima u Beogradu, u Novom Sadu na 44 urbana biračka mesta. U Leskovcu smo imali situaciju sa dva biračka mesta u istom delu opštine, na jednom smo imali 17,2 a na drugom 3,8 odsto. Na prvom smo imali, na drugom nismo imali kontrolora. Dakle tamo gde se na kontrolore vršio pritisak da odustanu danima uoči izbora, naročito kada je istekao rok da ih možemo eventualno zameniti sa drugima koji nisu pod pritiskom, tamo „dobijemo“ i četiri-pet puta manje. Naša je procena da smo na brojanju pokradeni za najmanje između četiri i pet odsto glasova. I da nije bilo SSP, verovatno nijedan prigovor ne bi bio podnet, pošto kolege iz Narodne stranke nisu htele da potpišu podnošenje prigovora na parlamentarnim izborima. I dok se oni rešavaju, za beogradske izbore konkretno, dva čoveka preko tih institucija odlučuju o ponavljanju... Opet u pitanju imate neistinitu tvrdnju. Da ne ulazimo u to što vi Gradsku izbornu komisiju nazivate institucijom i da svi iz opozicije godinama pričamo da su institucije u Srbiji urušene i da ne postoje. I pored toga mi smo u Beogradu podneli najviše prigovora GIK i žalbi Upravnom sudu. Sve traje i ide svojim tokom i niko ne dovodi u pitanje da je potrebno iscrpeti sve institucionalne mehanizme, mada je svima jasno kakav će biti ishod. Đilas i Vučić nisu razgovarali šta će se raditi ako je odnos odbornika 55:55, jer zakon jasno propisuje proceduru. Oni su razgovarali o činjenici da SNS može da formira vlast sa odbornicima koji su ušli u parlament kao opozicioni. Dragan Đilas je izneo naš stav da takva vlast nema legitimitet, kao ni bilo koja druga formirana uprkos činjenici da je 70.000 ljudi više u Beogradu glasalo protiv stranaka vlasti, nego za njih. Jasno je da svi putevi vode do novih izbora. Razgovor ne ugrožava rad institucija, štaviše, otvara priliku da će pravda i volja sa izbora biti zadovoljene. Ako se u Narodnoj skupštini povede diskusija o sankcijama Rusiji, da li ćete ih podržati? Od 24. februara i ruske invazije na Ukrajinu svet više nije isti, ali jeste crno-beli po pitanju svrstavanja na pravu stranu, agresora ili žrtve, to je civilizacijsko pitanje. Odlučni smo u tome da se rukovodimo evrointegracijama i svrstavanjem uz zapadni svet, odnosno prema Evropi ka kojima smo usmereni i kroz program SSP-a, ali i Ustavom i zakonima Srbije. Sve o čemu govorimo i problematizujemo – vladavina prava, podela vlasti, ljudska prava, sloboda medija, izbora itd. sve su to evropske vrednosti na kojima treba da se temelji naša država, zapisane uostalom i u prvim članovima našeg Ustava. I KiM je u Ustavu, pa šta će biti vaša politika po tom pitanju? Sigurna sam da nijedan odgovoran čovek ne bi stavio potpis na nezavisnost Kosova ili na takozvani dogovor o međusobnom priznavanju. I to za nas iz SSP-a nije tema o kojoj može da se razgovara. Smatramo da treba maksimalno normalizovati odnos između dva naroda, kao stranka jedini imamo Deklaraciju o pomirenju srpskog i albanskog naroda, kao što je i Otvoreni Balkan bila naša ideja, pa su je preuzeli, uz nažalost dosta izmena... Dobro je što su je preuzeli? Nisam nesklona da pohvalim dobru stvar, ali je nažalost toliko loših da dobre ostaju u zapećku. Šta očekujete od stranih ambasada kada im se požalite na izborni rezultat, rast desnih stranaka, izborni proces, što je Borko Stefanović učinio nakon izbora? Nismo se mi žalili stranim ambasadama. Rečnik koji koristite se koristio u vreme Slobodana Miloševića. Mi smo se obratili svima koji predstavljaju EU, čiji član Srbija želi da bude i koji su na poziv srpskih vlasti bili uključeni u pokušaj popravljanja izbornih uslova. Sa njima imamo jednako intenzivnu komunikaciju, kao i stranke vlasti. To je priroda njihovog posla. Na kraju krajeva, to se pretače u njihove izveštaje, pa i u izveštaj Evropske komisije. Meni je veći problem tajna diplomatija, recimo lovačka diplomatija, za koju čujem da je veoma popularna otkad je Zvonko Veselinović pokupovao lovišta Srbijašuma. Ima puno načina da se tajne diplomatske poruke pošalju, a ovo što je naš Borko uradio je sjajna stvar, o čemu smo i obavestili javno građane.