Kako smo izabrali otmičare

Kada je Vesna Pešić između dva kruga predsedničkih izbora, maja 2012, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa poručila da je „Tadić uzurpirao kompletnu vlast“, biće da uopšte nije razumela smisao delegitimizacije institucija. Jer da jeste, teško da bi jedna od ikona građanske Srbije najavila da će glasati za Tomislava Nikolića kako bi se predsednička funkcija odvojila od funkcije Vlade. Možda ne toliko ni zbog samog Nikolića, koji će vrlo brzo i sam postati žrtva proverljive istine da u srpskoj politici svaki Cezar ima svog Bruta, koliko zbog činjenice da je Tomina pobeda otvorila Aleksandru Vučiću široki koridor za političku, ekonomsku i propagandnu okupaciju Srbije. Razume se, Tadićev sunovrat, nakon što je 6. maja, u prvom krugu izbora, dobio nekih 10.000 glasova više od Nikolića, ima svoju genezu. Nije stvar toliko ni u tome da je Srpska napredna stranka bila pojedinačno najjača u parlamentu, bivalo je i da radikali budu najbrojniji pa se ništa nije dešavalo, ali samozaljubljeni Tadić nije sagledao nekoliko više nego jasnih pokazatelja. Za vakta vlade koju je formalno vodio Mirko Cvetković, a suštinski Tadić, ugašeno je više od 200.000 radnih mesta, a cene su porasle za skoro 40 odsto, za koliko je oslabila i domaća valuta, jer je srednji kurs evra povećan sa 81 na 113 dinara. Ništa nije pomogla ni činjenica da su ti pokazatelji dobrim delom bili rezultat recesije, u koju je Srbija, zajedno sa čitavim svetom, upala 2009, zbog svetske finansijske krize. Ali, za razliku od većine drugih zemalja, Srbija do 2012. nije uspela da svoj bruto domaći proizvod vrati na nivo pre krize. U takvim uslovima Tadićeva nonšalancija bez pokrića pokazala se kontraproduktivnom. Da stvar bude još apsurdnija, u takvom ambijentu, Tadić je sebi skratio predsednički mandat, uveren da će na taj način pomoći DS-u da ostvari bolji rezultat na parlamentarnim izborima. Ni on, ni njegovi savetnici očito nisu naučili petooktobarsku lekciju, kada je Slobodan Milošević skratio sopstveni predsednički mandat. Pamtiće se i da su tadašnji predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej i predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Baroso u zajedničkom saopštenju 20. maja 2012, Nikoliću čestitali pobedu u drugom krugu tri sata pre zatvaranja birališta u Srbiji. „Srpski narod na izborima dao je jasnu podršku evropskoj orijentaciji vlasti u zemlji“, pisalo je u zajedničkom saopštenju, koje je brzo skinuto sa zvaničnog sajta EU, ali je ostao utisak da Brisel nema ništa protiv promene vlasti. Naprotiv. Bio je to kraj jedne ere obeležene sa nešto dobrih nauma i još više grandioznih promašaja petooktobarskih vlasti. Kada je kasno u noć 20. maja objavljeno da je Nikolić u drugom krugu dobio izbore za nekih 70.000 glasova više, Tadić je priznao poraz i poručio da ćemo se „videti u nekom drugom filmu“. Danas, deceniju kasnije, znamo da je reč o tragično lošem rimejku. Varljiva nada da bi vladu ipak mogli da formiraju DS, LDP, SPS, PUPS i manjine, zgasla je kada je Dačić dobio ponudu koja se ne odbija. Pokazalo se da je ispravno procenio između dva izborna kruga kada je poručio da se „možda ne zna ko će biti predsednik, ali se zna ko će biti premijer“. S druge strane, noć velike Nikolićeve pobede pretvorila se istovremeno u noć njegovog najvećeg fijaska. Uoči drugog kruga izbora, 9. maja, na sednici Glavnog odbora SNS obećao je da će, ako pobedi Tadića, podneti ostavku na mesto predsednika stranke. Nikolić je jedini uradio ono što je zapravo i ustavna obaveza predsednika, ali je time bivši lider SNS-a ostao praktično bez stranke, a pet godina kasnije, kada mu je istekao mandat, i bez šanse da se uopšte više bavi politikom. Da li je Nikolić na taj način želeo da podeblja razliku između sebe i svojih prethodnika, stavljajući do znanja da će se naprednjaci držati zakona ili mu je to neko savetovao, može se samo nagađati. Tek Vučiću, koji je posle izbora preuzeo SNS, a uz to je postao i prvi potpredsednik Vlade, ministar odbrane i koordinator svih službi bezbednosti, ostavljen je brisan prostor za čistke unutar stranke, ali i na čitavoj srpskoj političkoj sceni. „Postoji božija pravda“, poručio je Nikolić slavodobitno u noći kada je postao predsednik Srbije. Biće da mu niko nikada nije pomenuo misao francuskog filozofa Bleza Paskala da je „pravda bez moći nemoguća i da je moć bez pravde tiranija“. NJegova pozicija tako dobro se očitavala u prvom delu Paskalove mudrosti. Ispostaviće se da je pravi pobednik tih izbora bio Aleksandar Vučić. Formalno drugi čovek Vlade, za koga je postizbornim inženjeringom skrojena posebna funkcija PPV-a, prvog potpredsednika Vlade, brzo je prigrabio svu vlast i od tada je nije ispuštao. Kako se selio sa jedne na druge funkcije, sa mesta PPV-a na mesto premijera 2014, a potom i predsednika Srbije 2017, tako se sa njim selila i moć, bez obzira na to šta piše u Ustavu. Opet, kao što Tadićev pad nije došao preko noći, tako se ni dolazak naprednjaka na vlast nije dogodio u maju 2012. Bila je to samo egzekucija pažljivo građene političke propagande, čiji značaj ni domete niko nije bolje razumeo od Vučića. U te četiri godine, od nastanka SNS-a 2008. pa do dolaska na vlast, stalo je „onoliko“ kontroverzi, nerazjašnjenih okolnosti, tajnih sastanaka i razume se, ideološkog preumljenja dojučerašnjih radikalskih jastrebova. Tako, još uvek u sferi nagađanja ostaje kako je zapravo 2008. nastao SNS, koji je u velikoj meri povukao znak jednakosti između partije i države. Prilično pojednostavljeno bi bilo objašnjenje da je čitava stvar unutar monolitne Srpske radikalne stranke pukla zbog netrpeljivosti njenog lidera Vojislava Šešelja i večitog drugog Tomislava Nikolića. Još je manje verovatno da su Nikolić i Vučić preko noći shvatili da je jedini put do vlasti radikalni zaokret ka partiji umerene desnice, kojoj nije mrska pomisao na EU, kao ni Uniji na dojučerašnje ratne huškače propranih biografija. Iako se ne može odreći ni izvestan uticaj ovih faktora za nastanak naprednjaka, s obzirom na to da su na svim parlamentarnim izborima, izuzev 2000. i 2008, radikali pojedinačno bili najjača partija. Ipak, nikada dovoljno blizu vlasti. U sferi političke mitologije, otvorene za dopisivanja i različita tumačenja, zauvek će ostati spekulacije kakva je uloga u nastanku SNS-a stranaca i njihovih agentura, moćnih pojedinaca iz Demokratske stranke, ovdašnjih tajkuna i kontroverznih biznismena. Zvanično, nakon što je 2008. Tomislav Nikolić u Skupštini Srbije podržao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji, uprkos Šešeljevom eksplicitnom protivljenju, postao je manjina u SRS. U parlamentu je formirao poslanički klub „Napred Srbijo“, a nedugo zatim bio je isključen iz stranke. Ali, elemente špijunskog trilera u čitav slučaj dodao je upravo Šešelj, tokom jednog svedočenja u Hagu, u kome je tvrdio da su francuski obaveštajac Arno Danžan i kontroverzni biznismen Stanko Subotić Cane presudno uticali na raspad radikala. Prema Šešeljevom svedočenju, Subotić je Nikoliću dao milion evra, koje je on navodno zadržao za sebe, a radikale zadužio kreditom u banci. A prema tvrdnjama crnogorskog biznismena Ratka Kneževića, tajnom sastanku u pariskom hotel Ric prisustvovali su i Milo Đukanović, Aleksandar Vučić i novinar Milomir Marić. Cilj je bio, kako je govorio Knežević, razbijanje radikala, pacifikovanje ultradesničarske stranke, dovođenje Nikolića i Vučića na vlast, što bi značilo i obustavu postupka koji se protiv Subotića vodio u Srbiji. Većina pomenutih demantovala je ove tvrdnje, ali je interesantno da je Nikolić medijima priznao da je sa Vučićem bio u Ricu na sastanku sa, kako je rekao, „stranim investitorima“ i da je tu sreo Đukanovića, koji je sedeo u velikom društvu. Štaviše, Nikolić je čak i posvedočio da je sa Đukanovićem prozborio nekoliko rečenica. Može biti da se ovaj susret zaista slučajno dogodio, ali je pravo pitanje kolika je verovatnoća da njih dvojica budu u isto vreme na istom mestu, koje je vazdušnom linijom od Beograda i Podgorice udaljeno skoro 1.500 kilometara? Još jednu nepoznatu u čitavoj jednačini nastanka SNS-a predstavlja uloga Demokratske stranke i posebno tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića i Miodraga Mikija Rakića, šefa njegovog kabineta i sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost, koji je po mišljenju mnogih tih godina mnogo više nego i sam Tadić oblikovao političku, poslovnu i medijsku scenu u Srbiji. Uostalom, ni Vučić ni Rakić nikada nisu skrivali da su bili u prijateljskim odnosima, pa je nedorečena ostala i politička intriga da je Rakić Vučiću dostavio dosijea o bezbednosno interesantnim ličnostima. U ideološkom smislu, distanciranje od velikosrpske ideje dešavalo se postepeno i vrlo obazrivo. Bila je to godina u kojoj je Kosovo proglasilo nezavisnost, a te 2008. uhapšen je i Radovan Karadžić, pa je, uprkos činjenici da su istraživanja pokazivala da gotovo 60 odsto birača radikala nema ništa protiv EU, izvesna doza opreza u nastupima i te kako bila potrebna. Istovremeno, na tajnim sastancima naprednjaci su govorili nešto sasvim drugo. U dopisu koji je 19. novembra američka ambasada poslala Stejt departmentu navodi se kako je član Predsedništva SNS Nebojša Stefanović jednom saradniku ambasade sugerisao da će trajno rešenje za Kosovo biti postignuto pet godina nakon dolaska naprednjaka na vlast. To trajno rešenje podrazumevalo je rasplet po meri Brisela i Vašingtona. Čak je i Čedomir Jovanović, lider LDP-a, 2010. tvrdio da Nikolić po hodnicima EU obećava ono što niko u Srbiji nije spreman da učini, da prećutno prizna Kosovo, samo da bi dobio podršku za dolazak na vlast. Potpisivanje Briselskog sporazuma 2013. bio je ozbiljan korak u tom pravcu. Zato Vučić i izbegava da pomene da taj dokument predviđa da strane potpisnice neće ometati jedna drugu na putu evropskih integracija. Možda još značajniji događaj odigrao se dve godine ranije, kada je Tadić saopštio Angeli Merkel da nema nameru da ukida paralelne srpske institucije na severu Kosova, a nemačka kancelarka faktički zbrisala doktrinu DS oličenu u paroli: „I Kosovo i EU.“ Mnogi bi se danas zakleli da su naprednjaci tog avgusta 2011. zapravo došli na vlast. Danas, deset godina od dolaska SNS na vlast, manje-više znamo kako izgleda kidnapovana država. Ili bar mislimo da znamo, do nekih narednih izbora. Jer, da je u maju 2012, kada je Nikolić pobedio Tadića, neko rekao da će najmanje narednih 15 godina predsednik Srbije biti iz SNS-a, teško da bi u to poverovali čak i najzagriženiji naprednjaci. Ali, Vučić je sebe profilisao kao političara koji je u stanju da utiče na procese koji su izvan njegovih formalnih funkcija. Pristup podacima BIA ili VBA, koji su mu bili na raspolaganju kao koordinatoru Biroa za kontrolu službi bezbednosti, omogućio mu je da raširi mrežu vaninstitucionalne moći, a uz to je godinama, uz pomoć medijske mašinerije, gradio imidž političara koji se bavi pitanjima koja su najvažnija običnim građanima. Od borbe protiv korupcije, preko brige o siromašnima, do smanjenja nezaposlenosti. Ispod te podvale koja je sludela nespremnu Srbiju teško su se videle ruinirane institucije, pljačka biblijskih razmera, afere čiji broj ni najpedantniji statističar nije u stanju naizust da izgovori, korupcija koja je uključivala i trgovinu narkoticima, uzgajanje i zalivanje kriminalnih klanova kao svojevrsne partijske paravojske... Konačno, takva, autoritarna vladavina, bez ozbiljnijeg otpora, moguća je samo u poraženim, razočaranim i umornim društvima. A Srbija je sve to na gomili. A šta je bilo posle? Pa, Vučić je i dalje vlasnik Srbije na neodređeno vreme, Nikolić je protivzakoniti vlasnik predsedničke vile na Dedinju, Dačić se nada da će možda još jednom biti premijer, Tadić je vlasnik neugasle sujete, a građani Srbije voljni taoci jednog čoveka i vlasnici nakaradne tipologije.