Odustaćemo, nikad!

Makar zbog jedne stvari Aleksandar Vučić ne mora da okleva ako, kojim slučajem, planira da Ani Brnabić zahvali na dosadašnjem obavljanju funkcije premijera Srbije. U normalnim okolnostima, naime, to bi za njegovu izrazito lojalnu saradnicu značilo i iseljenje iz specijalno za nju sređene „vile Jovanke Broz“, ali iskustvo nas uči da dvostruka premijerka ne mora da bude izložena takvoj neprijatnosti. Osim ako ne dobije prekomandu van zemlje. Tomislav Nikolić, Vučićev prethodnik na poziciji predsednika Srbije, dao je primer: eno ga, i dalje uživa u luksuzu državne vile na Dedinju, suprotno dosadašnjoj praksi i normama poznatim u iole demokratskim zemljama. A sve to na osnovu uredbe Vlade Srbije kojom je pravno upakovana činjenica da je u naprednjačkoj Srbiji sve podređeno interesima vrha vlasti. I zahvaljujući stanju društva koje nema kapacitet da registruje izopačenost takvog ponašanja i da na njega adekvatno reaguje. Upravo uz potpis Ane Brnabić, oktobra 2020. doneta je Uredba kojom se zgrada u Užičkoj 23 „određuje za boravak i reprezentativne potrebe predsednika Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom i prijem i boravak stranih gostiju Republike Srbije u okviru te saradnje“, kojom je legalizovana Nikolićeva stambena ekstravagancija. Sve do tada, bivši predsednik i njegova porodica praktično su samo na osnovu dogovora sa političkim naslednikom koristili državnu imovinu na koju su izgubili pravo prestankom predsedničkog mandata 2017. Ne deluje, pritom, previše verovatno da je reč o Vučićevom „malom znaku zahvalnosti“ onome ko ga je, zapravo, doveo na vlast, već je, sudeći po svemu što smo gledali, mnogo realnija verzija o nadoknadi za odustajanje od predsedničke kandidature. Pa čak i potpuni izlazak iz politike čoveka koga su, kako su tvrdili upućeni, članovi stranke voleli - za razliku od Vučića, koga se plaše. Nije, doduše, Nikolić jedini Vučićev nekadašnji saradnik koji se izmetnuo u konkurenta, mada je i dalje reč o izrazito retkoj pojavi. I pokojni Vladimir Cvijan najavljivao je krajem 2013, u svojstvu poslanika i člana Predsedništva SNS, da će se kandidovati za predsednika vladajuće stranke, protiv Vučića, ali je pretposlednjeg dana te godine iznenada povukao kandidaturu i podneo ostavku na sve stranačke funkcije. I potom nestao iz javnosti. O njegovoj smrti saznalo se sa tri godine zakašnjenja, a spekulacije o tome šta se, zapravo, desilo, dosegle su zastrašujuće razmere. Sve to ne znači da je samo za naprednjake izlazak iz politike toliko neverovatan čin da ga je teško i zamisliti bez zaista posebnih okolnosti. Naprotiv. Pre bi se reklo da nema dela političkog spektra u kome se nije zapatilo pravilo da onaj ko jednom ugazi u te vode, bez politike više ne ume da živi. Ili možda može, ali ne želi, jer dobro shvata da mu se to ne isplati. Posle uvida u sve mogućnosti trgovine uticajem i drugih oblika korupcije, mnogi, naime, zaključe da im je od povratka načinu života običnih smrtnika, primamljiviji nastavak „borbe za državne interese“, pa čak i po cenu brojnih preletanja i promena „vrednosti“ za koje se zalažu. Osećaj sramote ovde je odavno ukinut, a izborni sistem koji sve odluke prepušta stranačkom vrhu, uspešno uklanja i opasnost da bi birači mogli kazniti takvo ponašanje. Već pomenuti Nikolić je, uostalom, primerom dokazao da su u politici najbitiji upornost, splet okolnosti i mala pomoć prijatelja. I zašto bi, onda, iko odustajao bez naročitog razloga? Ako se primeni Nikolićeva formula uspeha, nema ničeg logičnijeg od prošlonedeljne poruke Dragana Šormaza, poslanika SNS u odlazećem sazivu, da je baš njemu ovoga puta mesto u izvršnoj vlasti. Šormaz je na poslednjim izborima pao na 158. mesto liste SNS, što mu, nakon višedecenijske poslaničke karijere, ovoga puta uskraćuje poziciju na koju je navikao, najpre kao član DSS-a, a od 2010. SNS-a. I šta čovek sad da radi, bez poznate školske spreme i jasnog zanimanja (u zvaničnoj biografiji navodi da je po zanimanju tehničar za poslove radnih odnosa, ali ne i u kojoj obrazovnoj instituciji je stekao to zvanje), ali zato sa bezbroj sati provedenih na važnim sastancima i studijskim putovanjima koja su mu dala razlog da veruje da je sposoban za važne državne poslove. Zar je on nešto gori od drugih, pa da mu se ne nađe neko mesto u vlasti, kad je već poznat po zagovaranju ulaska u NATO, a od Srbije se očekuje jasan zapadni zaokret? Kad se situacija tako posmatra, svašta se bolje razume: jasan Šormazov slučaj, recimo, još jasnijom čini poziciju Borisa Tadića, po svemu neuporedivo uspešnijeg od bivšeg naprednjačkog šefa delegacije Srbije u Parlamentarnoj skupštini NATO-a. Dvostruki predsednik Srbije, čovek sa jakim međunarodnim vezama, učitelj veština javnog nastupa, nekadašnji veliki šef koji je, kao danas Vučić, i sam bio okružen brojnim poltronima (često upravo onima koji se dive današnjem predsedniku države) verovatno misli da ima bolji uvid u širu sliku od običnog konzumenta vesti - fokusiranog na prostu činjenicu da je lider Socijaldemorkatske stranke sa svojom izbornom listom upravo doživeo još jedan ozbiljan izborni fijasko. Takvim trivijama Tadić se ne zamara više nego što je neophodno da ponišani prstom na „krivca“ (koji se, naravno, nalazi u redovima konkurencije) pa najveći deo energije troši na najavljivanje „borbe koja tek počinje“ i stvaranje „osnova za zdravu političku opciju za budućnost“. Za taj plan i kampanju koju već počinje, kaže, ima podršku stranke (uz samo jedan glas protiv). Doduše, Tadićev koalicioni partner sa aprilskih izbora, Aris Movsesijan, nema nameru da bude deo te opcije – makar ne u njenim prvim redovima. Movsesijan je, naime, bez jasnog objašnjenja, dao ostavku na poziciju predsednika Nove stranke – na koju je došao pre nepune dve godine, nakon ostavke Zorana Živkovića, izazvane neuspehom na izborima 2020. Movsesijan je samo rekao da će ostati član stranke – a možda i ne mora mnogo da objašnjava, s obzirom na to da, za razliku od brojnih drugih kolega sa političke scene, ima čime da se bavi (stomatolog, nagrađivani pisac, scenarista, reditelj). Ostavku na poziciju predsednika stranke posle izbora podneo je i Vojislav Šešelj, mada uz naknadno objašnjenje da to ne znači i povlačenje iz politike. Lako je zamisliti ga kao „nezavisnu ličnost“ u raznim propagandnim emisijama, čak i u slučaju „zaokreta ka Zapadu“, da bolje istakne veličinu potencijalnog Vučićevog podviga. Mnogi zaslužni radikali već su udomljeni u SNS, neki bi mogli i u bogatu penziju, a ukoliko se pokaže da je SRS i nakon ponovljenih izbornih neuspeha potrebno održavati u životu – tu je sin Aleksandar, na vreme obučen da o svemu brine. Izborni fijasko ućutkao je i do sada neumornog Sašu Radulovića i njegove „suvereniste“ - što još nije dovoljno za zaključak o povlačenju iz politike čoveka koji je već drastično menjao „vrednosti za koje se zalaže“ i biračko telo kome se obraća, ali ne i energiju sa kojom pokušava da osvoji dovoljno podrške za opstanak u političkom životu. Bilo je, doduše, primera povlačenja onih za koje se činilo da ih ništa neće oterati sa političke scene, ali obično uz specijalne aranžmane sa glavnim nosiocem moći u Srbiji – poput Mlađana Dinkića, recimo, koji je s lakoćom prešao put od Vučićevog protivnika do koalicionog (i poslovnog?) partnera. Poslednji izbori protekli su i bez Čedomira Jovanovića, koji je 2017. nastupao sa sloganom „Odustaćemo, nikad“. A da to uopšte nije nezamisliv koncept govori i činjenica da je listu koalicije NADA, takoreći niotkud, ove godine javno podržavao Mirko Jović, predsednik Srpske narodne obnove, poznat kao „tvorac prve nacionalističke stranke u Srbiji“ iz vremena kada se činilo da će Srbija vremenom zaista dobiti normalan višepartijski sistem. S druge strane, Vojislav Koštunica, nekadašnji lider DSS-a, okosnice današnje koalicije NADA, još uvek deluje kao najpouzdaniji (mada ne i jedini) živi dokaz da je neopozivo povlačenje iz politike moguće čak i bez ugovorenih privilegija koje bi mogle da nadomeste to odstupanje od učešća u javnom životu. Vera Didanović