Velika drama za mali epilog

Umesto ozbiljne istrage o povezanosti pojedinaca iz vlasti sa mafijom imamo farsu međusobnog optuživanja u naprednjačkoj režiji. Visoki funkcioneri SNS-a i države Vladimir Đukanović i Nebojša Stefanović, kao i njihova partijska koleginica Dijana Hrkalović izneli su teške međusobne optužbe koje daleko nadilaze njih i zadiru u suštinu funkcionisanja sadašnje vlasti. Prvo je Hrkalovićeva na suđenju u Specijalnom sudu, gde joj se sudi, spomenula Stefanovića. Oboje su od kraja 2020. izvedeni pred tabloidni streljački stroj. Stefanović je mnogo brže bio u milosti, nakon što ga je spomenuo predsednik njegove partije i države Aleksandar Vučić, a ona je bila ne samo oblaćena u medijima pod kontrolom vlasti već su je i uhapsili oktobra 2021. Sve se promenilo kada je kao advokata angažovala Đukanovića. Ubrzo joj je zatvorski pritvor koji je drugi put određen nakon kratkog predaha zamenjen kućnim, a onda je „spontano“ spomenula Stefanovića koga nije pominjala ranije na saslušanjima u policiji i za šta je nije niko ni pitao, kao ni sada. Đukanović je dobio neverovatan advokatski uzlet od kada je bio izabran za predsednika skupštinskog Odbora za pravosuđe koji je odlučivao o karijerama sudija i tužilaca. Od tada je teško razlikovati njegove „državničke“ i „advokatske“ istupe, na primer kao zastupnika predsednikovog brata Andreja Vučića ili u ulozi branioca prvooptuženog u slučaju Jovanjica, Predraga Koluvije, koga je javno branio i predsednik. Čini se da je tako i u slučaju optužene Dijane Hrkalović. Ona je spomenula Stefanovića kada je iznosila odbranu za delo da je odlagala dostavljanje veštačenje telefona Veljka Belivuka - Velje Nevolje u slučaju suđenja za ubistvo Vlastimira Miloševića. Rekla je: „Kao sekretar UKP, ja sam tada informisana od strane Službe za kriminalističku analitiku da se u tim nekim prepiskama pominju ministar Stefanović, neki tužioci i neki visoko rangirani policajci. Odranije je bilo naređenje ministra Stefanovića da. ukoliko se u nekim izveštajima pominje on ili neko bitan, on o tome odmah bude obavešten. I ja sam ga obavestila. On mi je naredio da pozovem Dejana Milenkovića, tada načelnika Službe za specijalne istražne metode i da mu kažem da sačeka sa slanjem izveštaja tužilaštvu.“ Ovim je potvrdila deo odbrane Dejana Milenkovića da je naređenje za odlaganje dostavljanja veštačenja Belivukovih telefona dobio od nje. Inače to veštačenje je dostavljeno pre početka suđenja, a Belivuk je oslobođen u tom postupku i to ne zbog toga, već zbog neobičnih dešavanja sa tragovima DNK-a. Govoreći još o odlaganju veštačenja Hrkalovićeva je otkrila i odnos policije i izvršne vlasti prema tužilaštvu. Rekla je: „Milenković me je obavestio da Nataša Krivokapić (tada šef Višeg tužilaštva u Beogradu) šalje urgencije, ja sam to prenosila ministru Stefanoviću i on je svaki put rekao da se sačeka. Kada je stigla poslednja urgencija, Stefanović mi je drsko rekao: ’Ukoliko ima problema, neka Nataša Krivokapić pozove ministra policije.’ Ja sam to prenela Milenkoviću. Ne znam šta se posle dešavalo. Znam da iz Tužilaštva više nisu stizale nikakve urgencije. Tek osam meseci kasnije urgenciju je poslao sud i ministar je tada rekao da se izveštaj dostavi.“ Zanimljivo je da za druga dva krivična dela koja joj se stavljaju na teret Hrkalovićeva nije prebacivala krivicu na bilo koga, već ih je negirala. Ona se tereti da je Milenkoviću naredila da izbriše skoro 40 minuta prisluškivanog razgovora između Dragoslava Miloradovića i advokata Dragoslava Miše Ognjanovića, a u kome se pominju ona i neke njene intimne stvari. Hrkalovićeva tvrdi da nije naredila brisanje spornog razgovora, kao i da je kasnije informisana da je ceo materijal prisluškivanog razgovora dostavljen tužiocu, i to tužiocu Milenku Mandiću, koji zastupa i optužnicu protiv nje, pa ga je pozvala da svedoči. I kad je u pitanju treća tačka optužnice, kojom se tereti da je tadašnjem načelniku novosadske policije, sada optuženom Miloradu Šušnjiću, naredila da otvori fiktivnu obradu nad Darkom Elezom (više puta osuđivanim zbog organizovanog kriminala), Hrkalovićeva je negirala krivicu. Za sva tri dela koja joj se stavljaju na teret ne preti joj visoka kazna i ne objašnjavaju se mnogo sporniji događaji u njenoj karijeri u MUP-u. Đukanović je nakon nje tražio da se kao svedoci pozovu Stefanović, tužiteljka Krivokapić i poslednji direktor policije Vladimir Rebić. Prokomentarisao je za Stefanovića da „ima više razloga da bude na optuženičkoj klupi“. Posle nekoliko dana reagovao je ministar odbrane u odlazećoj vladi. Stefanović je optužio Đukanovića za ono na šta su godinama ukazivali pojedinci iz pravosuđa, da koristi položaj predsednika skupštinskog Odbora za pravosuđe koji je istovremeno i član Državnog veća tužilaca i član Visokog saveta pravosuđa, „i kao takav utiče na izbor sudija koji mogu suditi i u slučajevima u kojima je on advokat, a koji su važni za državu“. Posle ove naknadne pameti Stefanović je spomenuo i nekadašnju saradnicu sa kojom je po partijskoj liniji vodio MUP. Rekao je: „Po našem zakonu svi optuženi, pa tako i Hrkalović, imaju prava da lažu, i da se služe lažima i oni su to obilato koristili. Advokat Đukanović je odgovaran za takvu strategiju odbrane, on ne zasniva odbranu na informacijama i dokazima, pošto niko nikakve dokaze nije ponudio, već na lažima i manipulacijama.“ Ubrzo je stigao odgovor Đukanovića koji je pokušao da se sakrije iza jedinog do sada neprikosnovenog naprednjaka među naprednjacima. I Stefanović, koji se ni sam ne libi skrivanja iza Vučića, optužio ga je za to. Đukanović je izjavio: „Čak je rekao da dobijam volšebno neke klijente, evo pitam ga kako, da li mi to neko iz vlasti omogućava. Da li to napadaš predsednika Vučića i vlast čiji si deo. To je jako perfidno, nečuveno je.“ Prozvao je Stefanovića i da odgovori o izboru ljudi sa kojima je radio. I on i Stefanović, kao i Hrkalovićeva, nisu mogli da budu na visokim funkcijama bez predsednika SNS. Uostalom, Vučić je kao sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti bio nadležan za dešavanja u MUP-u. Na toj funkciji je bio sve do kraja 2017, u periodu kada se Hrkalovićeva tereti da nije dostavljala veštačenje telefona Belivuka. Ona je nakon toga napredovala, postala je državna sekretarka MUP-a, kao i Stefanović koji je nasledio ove dve Vučićeve funkcije. Iako je u jednom trenutku smenjen sa partijskih funkcija, Stefanović se vratio, kako se sam pohvalio, u Glavni odbor SNS-a i nije snosio nikakvu odgovornost. Sada advokat Đukanović imao je priliku u pretprošlom sazivu Skupštine kao član Odbora za kontrolu službi bezbednosti, kada su se i dešavale dela iz optužnice protiv Hrkalovićeve, da se interesuje za dešavanja u MUP-u. Nejasno je i kako je postao član tog odbora s obzirom da je morao da prođe obaveznu bezbednosnu proveru, a svojevremeno je bio na merama BIA zbog kontakata sa ekstremistima koji su nasilno protestovali protiv Parade ponosa. Isto je tako nejasno kako se njegova klijentkinja našla prvo u BIA pa u MUP-u bez prethodnih iskustava sa bezbednošću, iako su protiv nje krivičnu prijavu za nanošenje teških telesnih povreda jednom aktivisti pred izbore 2012, podneli policajci koji su kasnije smenjeni. U ulozi advokata Hrkalovićeve sada se Đukanović trudi da usmeri postupak protiv nje još dalje od otvorenih pitanja iz njene karijere u MUP-u. Profesionalni mediji, među kojima i NIN, godinama su pisali o sumnjama da je Hrkalovićeva povezana sa kriminalnim klanovima i huliganskim grupama, da je stvarala partijsku policiju, učestvovala u organizaciji nezakonite prismotre kritičara vlasti, preuzimala policijske delatnosti za koje nije imala ovlašćenja, da je konkretno saslušavala novinara povodom afere vetroparkovi, gde je predsednikov kum Nikola Petrović označen kao neko ko je tražio mito. Učestvovala je u hapšenju policajaca koji su obznanili da su nezakonito poslati u Potočare gde je gađan Vučić, saslu­šavala je profesionalce u policiji koji nisu odgovarali vlastima, imala je zaduženja i prilikom lokalnih iz­bora u Lučanima... Ona, njen advokat i Stefanović bi mogli da objasne ko je „glavni šef“ koga u presretnutoj komunikaciji spominje Belivuku glavni koordinator Žandarmerije Nenad Vučković, o čemu je NIN pisao u tekstu od 3. marta 2022. „Ko je glavni šef“. I kada je bilo jasno da je „na tapetu“, Hrkalovićeva je ostala partijski vojnik. Na saslušanju u svojstvu građanina naglasila je po­štovanje prema predsedniku, koji se hvalio da je najbolje obavešten u Srbiji, a kada je uhapšena pravio se da je iz­nenađen njenim delima. Đukanović je načinom njene odbrane upalio „dimnu bombu“, kao što je stvarno palio baklje za vreme vanrednog stanja da bi očito nešto prikrio. Kao što je bakljama pokušao da prikrije nezadovoljstvo građana, sada se trudi da sakrije otvorena pitanja iz slučaja Hrkalović, kao i pitanje političke odgovornosti koja nadilazi i Stefanovića. Bitnije od toga je da li će referendumski osnaženo pravosuđe umeti da se nosi sa ovom „dimnom bombom“ ili će čekati skaj-rasplet kao u Crnoj Gori sa Vesnom Medenicom. Vuk Z. Cvijić