Hoće li ikada nestati bol iz očiju ljudi koji su iza sebe ostavili sav svoj život

Ekskluzivno za NIN iz Lavova Kad u tvojoj zemlji počne rat, odgovor na pitanje „kako si?“ prestaje da bude jednostavan. Zid koji deli privatni doživljaj sveta od zajedničke, objektivne realnosti, odjednom postaje porozan. Nakon 24. februara odgovor na uobičajeno pitanje zavisi od toga jesu li danas ruske bombe i rakete padale na ukrajinske gradove, ima li u tim napadima poginulih... Teško je kad gađaju grad u kojem živiš, ali u ovom ratu svi su ukrajinski gradovi tvoji. Bez obzira na to koliko te kilometara deli od Kijeva, Harkova, Odese, Marijupolja. Za ova dva meseca uverila sam se da pitanje „kako si?“, koje mi upućuju prijatelji iz Srbije, nije tek uobičajena formula učtivosti. Često nisam imala snage da odgovorim opširnije, kako to nalažu obaveze prijateljske iskrenosti, skraćujući ga do najutešnijeg „hvala, dobro sam“. Dobro sam, u datim okolnostima. A okolnosti su vanredne, mada imam sreću da živim u Lavovu, daleko od Donbasa gde se u ovom trenutku vode najžešće borbe. Na to podseća policijski sat, ali najviše – sirene za vazdušnu opasnost koje opominju da nema potpuno bezbednih mesta dok traje rat. Nekoliko puta ruske rakete pale su na Lavov. Dvaput su pogodile objekte u stambenim naseljima. Jedan od tih objekata bio je auto-servis. Tom prilikom poginulo je sedmoro ljudi, a među povređenim bio je trogodišnji dečak koji je izbegao sa majkom iz Harkova. Rat ga je našao i ovde... Upoznala sam devojku koja je tog dana kasnila na posao, jer joj je „pobegao“ autobus. Da nije zakasnila, prolazila bi u trenutku raketiranja pored tog auto-servisa. NJena majka je videla raketu koja je letela u pravcu kvarta gde radi njena ćerka. A ljudi koji dolaze u Lavov iz Marijupolja, Harkova, Čerhigova često znaju odrediti prema zvuku tip rakete, vrstu granata... Strašno je to znanje. A ima i onog drugog, mirnog znanja: nastava u ukrajinskim školama i na fakultetima prekinuta je samo tamo gde se vode najteže borbe na terenu. U junačkim gradovima poput Harkova, koji već dva meseca zasipaju bombama, raketama, municijom svake vrste, rade univerziteti. Nastava se održava onlajn, kao što se održavala i ranije zbog korone. S tom razlikom što se sad mnogi profesori i studenti uključuju iz podruma i skloništa. Radi onlajn i Univerzitet „Ivan Franko“ u Lavovu. Profesori i studenti virtuelno se okupljaju da se bar nakratko vrate u normalnost, predratnu. I da nastave da rade svoj posao. Kad se oglase sirene, nastava se prekida. Za vreme vazdušne opasnosti prekidaju svoj rad pošte, prodavnice, lokali. Prekidaju se predstave u pozorištima. Samo ne prekidaju da sviraju muzičari koji održavaju koncerte u skloništima, na primer, na stanicama harkovskog metroa. Stranac koji bi se našao ovih dana u centru Lavova, verovatno bi bio začaran prividom mira. Ulični muzičar svira violinu, ljudi u brojnim kafićima ispijaju kafe. Na ulicama je vrlo živo, kao da je počela turistička sezona. Međutim, mnogi od ljudi koji šetaju gradom nisu turisti, mada se zaustavljaju pored arhitektonskih spomenika da ih razgledaju. To su raseljena lica, ljudi koji su pobegli od rata na zapad zemlje. Prepoznaćete ih po zimskoj odeći koja se ne slaže sa kalendarom, po tome što majke čvrsto drže decu za ruku i opominju starije tinejdžere da se ne odvajaju od njih. Ponekad njihova odeća miriše na dim koji nikako da izvetri. A hoće li nestati bol iz očiju ljudi koji su iza sebe ostavili sav svoj život? U prvim baštama ispred kafića stariji ljudi jedu sladoled. Ranije su se ovde skupljali mladi stanovnici grada, najviše deca. Rat je, izgleda, promenio ukuse ljudi koji traže utehu u slatkoj uspomeni na vreme mira i dalekog bezbrižnog detinjstva. Žena koja je izašla iz poslastičarnice sa tortom, pitala je muža da li se seća kako su lani bili na balu hrizantema. Teško je ponoviti tu emociju sa kojom je rekla bal hrizantema... kao da je u nju stala sva lepota njenog života. A život se nastavlja. Stotine ukrajinskih beba rođeno je u skloništima, a neke i pod ruskim bombama. Neke su pak bile ubijene još pre rođenja... Mnogi parovi ovih ratnih dana odlučuju da sklope brak (samo u Kijevu je registrovano 2.360 novih porodica). U jednoj od lavovskih bolnica udala se medicinska sestra iz Lisičanska koja je u ratu izgubila obe noge i četiri prsta na ruci. NJena dugogodišnja veza postala je zvanična, a ljubav nije tražila dodatne dokaze. Čekajući papir u matičnom uredu, upoznala sam nekoliko mladih parova koji žele da budu zajedno i onda kad ratne okolnosti mogu da ih razdvoje. Mlađani vojnik raspitivao se može li predati papire bez prisustva verenice, jer će njegova devojka tek preksutra moći da se izvuče iz Harkova. I da li mogu da se uzmu već prekosutra, po podne. Mnogi momci su u uniformama, ponekad su u uniformama i devojke. Mada je red dugačak, a čekanje se odužilo, ljudi u čekaonici pokušavaju da pomognu jedni drugima savetom, osmehom, lepom željom. Da, to je jedna važna promena koju sam zapazila u mom gradu: ljudi su postali pažljiviji prema drugima. Mlađe komšije obilaze starije, raspituju se da li je možda potrebna pomoć. Posebno ako se neko već par dana nije spuštao u sklonište. Prodavačice u minimarketu šalama smiruju iznerviranu ženu, kupci puštaju devojku sa psom da mimo reda kupi mleko (ulazak psima je inače zabranjen, ali vlasnica, i sama i privremenom smeštaju, nema gde da ga ostavi, a on se, nakon svega, plaši da ostane sam na ulici). Kućni ljubimci su posebna priča. Jedan moj prijatelj, Srbin iz Sarajeva, ispričao mi je jednom kako je, napuštajući svoj grad, poveo sa sobom kokerku. Tu sam priču godinama ponavljala studentima kao primer prave ljudskosti. Bežeći od rata i smrti, mnogi Ukrajinci poveli su sa sobom kućne ljubimce. Na slikama dramatične evakuacije civila iz Irpinja svet je video ljude koji nose na rukama velike uplašene pse, staricu koja stiska na grudima mačku kao svoje najveće blago. Obišle su svet slike devojke koja je izvukla iz vruće zone rata 19 pasa-invalida, mlade žene koja je nosila svog starog ovčara 17 kilometara, ne želeći da ga ostavi. Urezuje se u sećanje slika muškarca koji je sakrio lice u mačije krzno, jer je mačak jedino što mu je ostalo od nekad srećnog života: porodica je poginula u kući koju su neprijatelji porušili. U Kijevskoj oblasti koja je postala simbol stradanja nedužnih civila, poginuli su od metaka Putinove vojske mladi volonteri koji su krenuli da odnesu hranu za azil za pse i mačke. Ruski vojnici spalili su ergelu, pucali u konje, krave, pse. A Ukrajinci se raduju svakoj vesti o tome da je spasen još jedan život: bežeći iz pakla, starica je ponela sa sobom petla Tošu, čudeći se pitanju kako je mogla da ga ostavi da pogine. Druga starica umotala je maramom glavu svom psu da se manje plaši paljbe. Jesu li lude starice ili su ludi oni što pucaju po njima? Primerima humanizma, primerima čojstva u Ukrajini ponose se ništa manje nego primerima junaštva. A primera junaštva ima, hvala bogu! Za razliku od naglašene patetičnosti sovjetskog (i ruskog) ratnog diskursa, ukrajinski diskurs ima ljudsku dimenziju. Ukrajincima nisu potrebni ratni pokliči, oni ne ratuju „za Otadžbinu, za Staljina“, već brane od agresora svoju zemlju, svoju kuću, svoje najdraže. Veliku ulogu ima smeh – onaj koji skida sa agresora masku nepobedivog, razbija strah, prkosi smrtnoj opasnosti. Taj smeh je naslikao Ilja Rjepin, dočaravši kako Zaporošci pišu pismo turskom sultanu. Taj smeh odzvanja u pesmama koje su ispevali njihovi naslednici – naši savremenici. Poruka ruskom ratnom brodu koju je uputio ukrajinski vojnik pred licem smrti, postala je moćna parola otpora. Naći ćete je na automobilima, na čekovima iz bankomata, u pesmama, na najpopularnijoj poštanskoj marki. Dan kad je marka otišla u prodaju poklopio se sa danom kad se ta poruka ostvarila. Kad je reč o porukama koje su zamenile ulične reklame, u Lavovu je jedna od najčešćih: Hvala, Gospode, što si mi dopustio da vidim svetlost ovog dana. Prati je slika ukrajinskog vojnika, ali te reči ponavljaju ne samo vojnici. Ukrajinci su u većini vernici, a u ratu vera pomaže i u najtežim trenucima. Otkada je ruski patrijarh Kiril vrlo jasno dao podršku vojnom napadu na Ukrajinu, sve više ukrajinskih pravoslavaca napušta Ukrajinsku pravoslavnu crkvu Moskovske patrijaršije koja je deo Ruske pravoslavne crkve, i prelazi pod okrilje Pravoslavne crkve Ukrajine. Kad su se predstavnici svih konfesija okupili u molitvi za mir, nije se pojavio samo predstavnik (pro)ruske crkve. Reč sveštenika se sluša, i kad teši u bolu, i kad daruje nadu, i kad uči kako savladati ratni stres. U jednom od nedavnih intervjua vrhovni arhiepiskop kijevsko-galicijski Svjatoslav poručio je vernicima: Ne dajte neprijatelju da ukrade vašu radost. Život mora pobediti. Mora pobediti Svetlost. Mora pobediti Pravda. A Pravda je na strani napadnutih. U slučaju napada Rusije na Ukrajinu imamo primer čiste, ničim izazvane agresije. Svetska vojna supersila napala je znatno slabiju zemlju koja nije predstavljala za nju nikakvu opasnost. Ni za nju, ni za druge. Podsetićemo se da je nakon raspada SSSR-a Ukrajina imala treći po veličini nuklearni potencijal. I dobrovoljno ga se odrekla, u zamenu za garancije svog suvereniteta koje su joj pružile SAD, Velika Britanija i... Rusija. U Budimpeštanskom sporazumu nije bilo tačke koja bi predviđala reakciju potpisnika u slučaju da jedan od njih napadne Ukrajinu. Te 2014. Ukrajina je bila neutralna zemlja sa veoma slabom vojskom, dakle, demilitarizovana, što je Rusija uspešno iskoristila, anektiravši Krim i zapalivši rat u Donbasu (ruski oficir Igor Strelkov javno se hvalio da je bio taj koji je „pritisnuo obarač“ ratnog sukoba). Da li su ti događaji mogli da pojačaju želju Ukrajine da ostane neutralna i demilitarizovana? Ako je postotak Ukrajinaca koji su želeli da vide svoju zemlju kao članicu NATO još 2012. bio nizak, kao rezultat aneksije Krima i jačanja pretnje od strane Rusije jako je porastao. Ruska propaganda pribegava klasičnoj zameni uzroka i posledica, uloga ugroženog i onog koji ugrožava nečije postojanje. Putinova teza o nepostojanju Ukrajinaca i Ukrajine bila je samo prolog ka ostvarivanju te, u svojoj suštini genocidne ideje. A ruska priča o Ukrajincima kao nacistima biće, verujem, antologijski primer ubitačnog delovanja klevete u svetskim razmerama. Kao što je rekao jednom prilikom V. V. Putin, „Kto obz vaets, tot tak i naz vaets“ (Ko nekog naziva pogrdnim imenom, sam se tim imenom zove). Jedan od zvaničnih razloga ruskog napada bila je tobožnja zaštita onih koji govore ruski. Da te ljude niko nije ugrožavao svedoči činjenica da je ogromna većina izbeglica iz istočnih oblasti potražila utočište u „banderovskoj“ zapadnoj Ukrajini. U Lavovu sad živi oko 300.000 izbeglica, a isto toliko u Lavovskoj oblasti. Neki su od njih došli kod rođaka, neki iznajmljuju stanove, neki koriste privremeni smeštaj koji je organizovao grad. Od samog početka rata Lavov je primio ljude koji su morali da napuste svoje domove, zato su se njegovi stanovnici aktivno uključili u humanitarni rad. Stalno se prikupljaju namirnice, lekovi, sanitetski materijal, odeća i obuća. I igračke, jer među izbeglicama ima veoma mnogo dece. Mnogi Lavovljani (a i privremeni Lavovljani, koji su to postali zbog rata) volontiraju. Dočekuju izbeglice na stanici, nude im hranu i tople napitke, a deci čokoladice. Kad stižu vozovi iz pravca Marijupolja, na peronu putnike dočekuju kola Hitne pomoći. Tim vozovima dolaze ljudi kojima je naprosto neophodna medicinska pomoć. Kao i žrtvama ruske rakete koja je pogodila stanicu u Kramatorsku. One, na kojoj je bio neizmerno ciničan natpis „Za deteй“ i koja je odnela mnoge, u tom broju dečje živote... U prvim sedmicama rata kroz glavnu železničku stanicu u Lavovu prolazilo je dnevno oko 50.000 ljudi. Neki od njih su ostali u zapadnoj Ukrajini, a većina je nastavila svoj put na Zapad. Ukrajinu je već napustilo 5,5 miliona ljudi – to su uglavnom žene sa decom i starci. Doduše, nemali broj Ukrajinaca, uglavnom mlađih muškaraca koji su radili u inostranstvu, vratio se u svoju zemlju da je brani. Prema najnovijim podacima, broj Ukrajinaca koji ovih dana prelaze zapadnu granicu skoro je isti u oba pravca. Ima mnogo toga što bi se moglo ispričati. Da bi bila istinita, priča o životu u Ukrajini proleća Božijeg 2022. trebalo bi da bude ispripovedana glasovima onih koji su napustili svoje domove i onih koji su u njima ostali, onih koji brane svoju zemlju i onih čije je živote brutalno prekinuo rat. Najistinitiju, najjeziviju priču o ratu znaju njegove žrtve, a to su hiljade, desetine hiljada Ukrajinaca. „Google Bucha!“ – poručuju mlade Ruskinje, protestujući u Knez-Mihailovoj protiv ratnog bezumlja koje je pokrenula Ruska Federacija. Ko je video te strašne prizore bar na ekranu svog kompjutera, zna da se taj užas ne može prepričati. I ne može da se zaboravi. Živi smo. To je najvažnija konstatacija koja postoji. I nadamo se boljem.