Faktori spajanja i razdora

Dva filma sa aktuelnog bioskopskog repertoara izdvajaju se među drugim, svojom komplementarnošću, kompaktnošću, neobičnim stilskim jedinstvom, ali i pripadnošću „novoj osećajnosti“. Reč je o filmovima Sve u isto vreme rediteljskog tandema Den Kvon i Danijel Šajnert, u kojem briljira Mišel Jeo, velika kinesko-malezijska glumica, našoj publici poznata po filmu Anga Lija Pritajeni tigar, skriveni zmaj, te Nepodnošljiva težina blistavog talenta reditelja Toma Gormikana, u kome posle dužeg vremena pleni svojom glumom Nikolas Kejdž. Dva ludo zabavna ostvarenja s neporecivom merom plemenitosti imaju različite žanrovske predznake, ali ih u zajednički folder smešta kontekst porodice. Odnosno, urušavanje, konsolidacija i na kraju revitalizacija i reafirmacija porodice. Tako ovaj uslovni filmski diptih dočekujemo sa blagonaklonošću, tim većom što je potreba za optimističkim filmskim sadržajima u sumornim vremenima poput našeg sve izraženija, i što ih sve češće dočekujemo sa manje kritičkog otpora. Kritičko bavljenje ovim filmovima ne isključuje prigovor da oni, u krajnjoj liniji, ne samo da nisu lišeni pretencioznosti, nego i da ponekad rizično balansiraju nad banalnim sadržajima. Nepodnošljiva težina blistavog talenta autofikcijski je film u kojem se perpetuira mogućnost come-back posustale glumačke zvezde Nikolasa Kejdža, u sopstvenom tumačenju. Identifikacijski momenat glumčeve silazne karijere i narativa koji mu nudi revival, prva je dopadljiva komponenta ovog filma. Kao harizmatični egomanijak, Nikolas Kejdž je „čovek koji se sa uživanjem valjao u svim relativnostima postojanja“ (Handoka). Fikcijski materijal njegovog angažovanja u Španiji, recipročno se upotpunjuje s njegovim talentom koji, i što se želi dokazati, nije presušio. Kejdž angažmanu „pristupa s osvetničkim nadahnućem“. On pristaje da za laskavu dolarsku ponudu bude gost Havija Gutjereza (Pedro Paskal), španskog biznismena. Od tog trenutka, već smo u Havijevom filmu a da to i ne znamo. Film o filmu tako postaje kamufliran a Nikolas Kejdž deo jedne scenarističke zamisli, jedne igre na isti način na koji Nikolas Van Orton (Majkl Daglas) učestvuje u narativnim podvalama filma Igra Dejvida Finčera. Tako ovaj film nudi dva nivoa manipulacije: onaj Havijev i onaj u kojem reditelj manipuliše gledaocem. Dok se u Nepodnošljivoj težini… mistifikuje zaplet, u filmu Sve u isto vreme se mistifikuju realnosti. Dok je Nepodnošljiva težina… film realističkog prosedea, Sve u isto vreme je film fantastike. Daleki rođak prvih Matriksa, Sve u isto vreme ukida realističko predstavljanje izmeštanjem i interferiranjem vremenskih ravni, ali i kvalitativnim sadržajima svojih pridodatih dimenzija. Nikolasu Kejdžu transformativne moći služe u životu, dok Evelin Vong (Mišel Jeo) one služe u iluziji i imaginaciji, pre svega. Evelin Vong je u filmu Sve u isto vreme karika spajanja. Junak Nepodnošljive težine… je faktor razdvajanja. Paradoksalno, i Evelin Vong i Nikolas Kejdž treba da pređu različit put, ali do identičnih ishodišta. I ženski i muški junak u početku regresiraju u nametnutom poretku, ali samo dotle dok sami ne počnu da menjaju i kreativno uobličuju poredak. Evelin Vong ima teži zadatak. NJoj ostaje ne samo da objedini raslojenu porodicu nego i da poradi na spasavanju sveta, i ona je u tom objedinjavanju kohezivni faktor, za razliku od Nikolasa Kejdža koji igra indisponiranog Nikolasa Kejdža. I koji se u odnosu na doslovno sve aktere filma pokazuje kao destabilizujući faktor. Sve u isto vreme je film „Asian touch” i on je to, između ostalog i u tome što ga napaja istočnjački misticizam, kao i u načinu na koji se prevazilaze ograničenja realnosti. Ako Nepodnošljivai težina… veliča filozofiju uspeha, Sve u isto vreme veliča samu borbu kao filozofiju nepristajanja na neuspeh. Otud ono obilje kung-fu scena u filmu. Delom ponikao na zasadima kung-fu estetike, film tandema Kvon-Šajnert samo prividno ovu filmsku tradiciju koristi u dekorativne svrhe. Nikolas Kejdž je najpre ironičan, a potom i autoironičan. Evelin Vong je antiironična. U Sve u svoje vreme ironiji nema mesta jer je već čitava narativna situacija sama po sebi ironija. Ideja igre je idejna osnova na kojoj počivaju oba filma. Elaboracija ciljeva ovih igara samo je pitanje tehničke razrade. Nikolas Kejdž oličava personalizovano ja, i ono što se njemu ukazuje kao svrha (povratak glumačkog prestiža, prkos prolaznosti i iznalaženje razloga za trajanje) ni na koji način nije u korelaciji sa, pre svega, moralnom misijom Evelin Vong. I jedan i drugi film su bravura, ali je u čisto tehničkom smislu, bravura filma Sve u svoje vreme daleko složenija, enigmatičnija za odgonetanje i ona u praćenju zahteva priličnu koncentraciju a i nešto filmskog predznanja kako bi se eventualno otpratilo na koje sve filmove novijeg doba ovaj film referira. Ako je Matriks bio tehnološka i kreativna filmska revolucija, onda je već za poštovanje što je Sve u svoje vreme film izvan epigonskog kruga i što mu tehnološke pogodnosti služe za sasvim druge ciljeve. Ukoliko je jezik Matriksa ali i sličnih filmova (Atlas oblaka, Jupiter uzdizanje) bio anticipativni jezik za filmske sadržaje, on se u ne manjoj meri pokazao i kao filmski jezik za filmove budućnosti. Začudo, Sve u svoje vreme „prizemljuje“ svoje distopijske strategije te, treba li to da iznenadi, film, kao i četvrti Matriks završava ne samo konvencionalnim hepiendom, koliko pozivanjem na tradicionalne sadržaje ali i tradicionalne vrednosti. Ono što u Nepodnošljivoj težini… gotovo i da ne postoji jeste društveni kontekst. Junakove relacije s društvom ali i s njegovim društvenim krugom tek su naznačene, gotovo nabacane na početku filma i na njih se nikada ne vraća. Farsično pojavljivanje agenata CIA-e, osim što služi kao katalizator u Havijevom scenariju, ni na koji način nije korespondentno ma kojem kontekstu, pa ni političkom i na njega treba gledati tek kao na jedan od značenja lišenih filmskih toposa. Sasvim obrnuto, kolektivistička dimenzija filma Sve u svoje vreme prevladava u potpunosti i u bitnom uslovljava junakinjine poteze, odluke i delanje. Sasvim diskretno, u potpuno drugom planu, ovaj film takođe vodi divan kritički dijalog ne samo sa vlastitim društvom, već i sa kineskom zajednicom u njemu, u kojoj su se već ukazale napukline razdora između tradicionalista (otac) i modernista (kći sa gej sklonostima). Takođe, nimalo slučajno, junakinja Evelin Vong je starija kineska imigrantkinja, što u njenom angažovanju nudi dodatnu dimenziju angažovane persone, a ta je da je pitanje integracije ili reintegracije u jedan multietnički nadsistem, jedno od manifestantnih obeležja njenog delanja. Besmisleno bi bilo, u konačnoj rekapitulaciji, poricati komercijalne, pa čak i ultrakomercijalne pobude nastanka oba ova filma. To, naravno, ne umanjuje njihov kvalitet. Tu su, u startu, oba filma potpuno jednaka s obzirom na ciljeve. No, ono što ih suštinski razdvaja nije samo pitanje produkcije, kompleksne naracije, ubedljivije režije i daleko imaginativnijeg scenarija u korist filma Sve u svoje vreme. Ovaj film, uz sve svoje rečene prednosti, poseduje nepatvorenu meru autorstva i njegovu filmsku estetiku bez imalo oklevanja ili zaziranja možemo podvesti pod prilično anahron i danas disfunkcionalan pojam autorskog filma. Nasuprot, svet filma Nepodnošljiva težina blistavog talenta, jeste svet viđen očima jednog realizatora. U njemu su više nego uočljivi svi sastojci recepture za uspešan film. Ali, film Sve u svoje vreme je film vizije i vizionarske filmske estetike. U njemu imaginacija trijumfuje i odnosi pobedu nad sputavajućom stvarnošću. U predvečerje trećeg svetskog rata, to je upravo ono što nam je potrebno… Miroljub Stojanović