Dok se čeka Jalta

Za pritisak Evropske unije i SAD na Srbiju da prizna samoproglašenu nezavisnost Kosova kriva su, prema izjavama koje poslednjih dana daju Aleksandar Vučić i Ana Brnabić, samo dva čoveka. Jedan je Vladimir Putin koji se pozvao na presudu Međunarodnog suda pravde u poređenju KiM sa dvema donbaskim oblastima koje su proglasile nezavisnost. I drugi, Vuk Jeremić koji je kao ministar spoljnih poslova uputio neslavni zahtev za mišljenje tom sudu o pravu Albanaca na samoopredeljenje. Nakon okupljanja u trouglu Miroslav Lajčak, Aljbin Kurti i Vučić kod nemačkog kancelara Olafa Šolca u Berlinu, prošle nedelje, predsednik Srbije potencira još više da je Putinovo poređenje promenilo poziciju Srbije, što znači da zapadne zemlje sad insistiraju na priznanju i zato da bi ruskom predsedniku izbile adut. A predsednica Vlade je otkrila tek sad da svaki razgovor sa zapadnim zvaničnicima godinama već počinje njihovim podsećanjem na mišljenje (ona kaže presudu) MSP ostavljajući nju, Anu Brnabić, bez argumenata. Na stranu što bi i vrapci imali odgovor Brnabićkinim sagovornicima - na primer, da je sud odlučio da prištinska deklaracija o nezavisnosti nije protivna međunarodnom pravu, ali ne znači da nije protivno pravu priznanje od strane trećih zemalja - i sama predsednica Vlade je o tome donedavno umela da odgovori jednom poslaniku albanske manjine. Šaipu Kamberiju odbrusila je da po tom principu i ona može da prizna nezavisnost beogradskog naselja Karaburma i napiše ustav za te potrebe. Zato se fatalizam s kojim se tek poslednjih dana tumači odgovor MSP na verovatno najmizernije postavljeno pitanje u istoriji tog suda, a srpske diplomatije svakako, može posmatrati jedino kao zloupotreba kosovskog pitanja u unutrašnjim političkim obračunima ili preventivno prebacivanje krivice za bezizlaznost u kojem se trenutno rukovodstvo nalazi. Brnabićka zapravo radi isto što i Jeremić svojevremeno - pokušava da spase vlast i rejting preko državnog interesa. Da li je, međutim, vlast u Srbiji zaista u bezizlaznoj situaciji, pred izborom sankcije ili KiM ili drugom vrstom ucena težih no inače? Direktor agencije Pragma Cvijetin Milivojević ne veruje da će se pitanje KiM rešavati uskoro, ali smatra da Šolc otvara prolaz ka onome što je cilj Nemačke, koja je jedan od mentora tzv. nezavisnosti Kosova. „Nemačka jeste važan ekonomski partner, kao i njene investicije u Srbiji, ali te investicije nisu kapitalne. Reč je uglavnom o proizvodnji kablova u kojoj se radi za niske zarade. Pridaje se preveliki značaj tome i namerno zanemaruje da nemački investitori ovde nisu iz ljubavi, nego upravo zbog tih zarada za koje ne bi radio niko u toj zemlji. Tako da je pretnja investicijama plašenje mečke rešetom, a zapravo alibi za potencijalni zaokret u spoljnoj politici. A svakako su nemerljive sa 17 posto teritorije, pa i ako govorimo jezikom novca - nemerljive u odnosu na dostupne sirovine na KiM čiju vrednost Svetska banka procenjuje na stotine milijardi dolara i na katastarski nesporno zemljište.“ Ucene su postale legitiman argument u donošenju državnih odluka, ali je sastanak u Berlinu, iako su Beograd, Priština i Lajčak, prema tumačenju nemačke štampe, okupljani tek da bi se poguralo odmrzavanje dijaloga i da bi se podvuklo da još uvek postoji nemačka zainteresovanost da kontroliše i ovaj proces i „balkanski paket“ , izbacilo iz fokusa sve tehničke teme, kao što su razgovori o registarskim tablicama, koji će se, na primer, nastaviti 13. maja. Nemački kancelar kazao je da se dijalog mora završiti priznanjem, a kosovska strana nastavlja da insistira na narativu koji je u nedavnoj poseti imala i američka zvaničnica Karen Donfrid - na međusobnom priznanju. „Evropska unija je u kontekstu ukrajinske krize jedinstvenija nego ranije i Nemačka ima potrebu da, kao prva među njima, upali glavne motore. To znači još i da, ako Olaf Šolc i Emanuel Makron ne uspevaju da organizuju taj dijalog u očekivanom smeru, dijalog i ne bi mogao više da se veže za EU“, kaže Nedžmedin Spahiju, analitičar iz Prištine. „Srbija je u situaciji nezgodnijoj nego što je bila ikada od 1990-ih godina. NJeni saveznici, Zapad i Rusija, u međusobnom su ratu i žele da je vežu za sebe, kao roditelji dete kad se razvode. Srbija je u nezgodnijoj situaciji i od Kosova, čija su sva rukovodstva bila na strani Zapada i svako koje se ne povinuje tim pritiscima biće lako smenjeno. U ovom trenutku i SAD pokazuju veliko interesovanje za to da se postigne dogovor i moj utisak je da će Srbija morati da se povinuje. A dogovor zavisi od Aleksandra Vučića, jer da zavisi od Kurtija lako bi ga smenili. Suština celog dijaloga je, po meni, pitanje koju će cenu Kosovo da plati da bi dobilo priznanje od Srbije. Mislim da je to pitanje autonomije za Srbe i da se obim autonomije iz Ahtisarijevog plana proširi Zajednicom opština sa srpskom većinom.“ Spahiju kaže da je tamošnji ustavni sud proglasio neustavnim oblik te Zajednice iz Briselskog sporazuma po nalogu Amerike, jer je to „roba“ koja je trebalo da se „isporuči“ nakon priznanja. „Srbija je u pregovorima uspela da dobije obećanje za formiranje Zajednice unapred. Kosovo će insistirati da plati što manju cenu, a Srbija da dobije što više. Trenutno se međunarodni faktori slažu u tome da to treba da bude oblik autonomije, a ne teritorije, o čemu su ranije Hašim Tači i Vučić razgovarali.“ Najmanje su dve dileme razjašnjene nakon diplomatskog torpeda zapadnih predstavnika kroz Balkan i uzvratnih poseta. Pod uslovom da se proces integracija uopšte nastavi nakon predloga reizabranog francuskog predsednika Emanuela Makrona da se formira politička unija umesto EU, prijema, a možda ni nastavka procesa nema bez priznanja tzv. nezavisnosti i to više niko neće prikrivati, a pošto je zahtev za „dogovor na kraju procesa“ postao „srž dijaloga“, ne bi bilo neočekivano da postane i uslov za nastavak evropskih integracija. I druga, da je KiM postalo delom paketa pritisaka na Srbiju u vezi sa ukrajinskom krizom, paketa s nekoliko modela trgovine južnom pokrajinom u opticaju. Uvođenje sankcija Rusiji Milivojević vidi kao siguran gubitak jedinog sigurnog glasa u SB UN ne samo po pitanju KiM nego i po pitanju Republike Srpske, kojoj Srbija pod Vučićem nije garant očuvanja, nego je to jedino Rusija. Milivojević, međutim, smatra da Srbija, koja je u dosadašnjim odlukama ostala na liniji neutralnosti, ni sad nije odlučila da zauzme stranu. „U šetnji za Besmrtni puk povodom Dana pobede nad fašizmom u Beogradu nema zvaničnika sem samoinicijativnih dolazaka Nenada Popovića i Dušana Bajatovića, a premijerka govori na manifestaciji Dani Evrope u Novom Sadu, ali, s druge strane, među sedam ambasadora na paradi u Moskvi sedi i naš ambasador.“ Milivojević kaže da je Nemačka uvek bila iskreni neprijatelj Srbije, ali da je trenutno teže nego što je bilo razgovarati sa ženom čija je partija bila sestrinska SNS i značajno doprinela njenom stvaranju. „Problem je veći što su ovde uništene institucije, tako da Vučić, kao predsednik, osim što odlučuje o stvarima izvan njegovih nadležnosti i na kanabetu prima sve trećerazredne službenike koji stignu sa Zapada, dozvoljava da Kurti ima isti status kao on. Nemačka sad ide korak dalje odustajući od tzv. pravno obavezujućeg sporazuma, sad se zahteva međusobno priznavanje, što znači da je sad u igri i pitanje da Kosovo prizna Srbiju. Ne kažem da nema smisla razgovarati, ali problem je način u kome Kurti i Vučić imaju isti status, pa našeg direktno izabranog predsednika ne dočekuje kancelar, pa ga postrojava nemačka ministarka spoljnih poslova, pa on sutradan iz Berlina leti za Beograd da ga postrojava ministarka odbrane. I tako isto sa svakom senatorskom šušom, odnosno lobistom, koji stigne iz SAD.“ Nakon što se zahvalio partnerima iz SAD za zalihe mleka u prahu, Vučić je, u svom obraćanju naciji, Srbiju, odnosno KiM, kandidovao za temu na budućem mirovnom stolu. „Jednog dana mora da dođe do neke Jalte, to će Putinu svakako biti ključni argument. To što je to protiv naših interesa, šta da radimo“, kazao je predsednik. „Ukoliko se sve ne završi nestankom planete, izvesno će se završiti nekim mirovnim sporazumom između sila, koji će obuhvatati sve sfere njihovog interesovanja“, smatra Spahiju. „Otkad je Putin došao na vlast Zapad je izgubio sve bitke koje je vodio, bilo u ratovima kao u Siriji, Iraku... bilo kroz neuspele smene vlada kao u Kazahstanu. Krah jedne od te dve strane, značio je pobedu druge i verujem da je Zapadu veoma stalo da ovoga puta pobedi.“ Krimskim sporazumom na Jalti iz 1945. Nemačka je podeljena na dve teritorije, što je model koji je svojevremeno upravo iz Nemačke predlagan i za KiM. Milivojevć kaže da tad možda nismo dovoljno uzeli u obzir da je u tamošnjem ustavnom zakonu ostala klauzula o prisajedinjenju koja je po potrebi i aktivirana. Ali ne bi valjalo da je prizivanje Jalte imalo za cilj da vrati taj predlog u opticaj. Srbija će, izvesno je, pokušavati da smanjuje pritisak, a u nesreći je sreća za vlast koja je u odugovlačenju već pokazala izvesnu umešnost i što (ne)formiranje nove vlade može biti dobar instrument za to. Temperatura se podgreva novim inicijativama poput poslednje kojom Priština predlaže članstvo u Savetu Evrope, a to će, po Milivojevićevom mišljenju, biti pravi test za Vučića. „Tad ćemo videti da li će odustati od klauzule o stopiranju otpriznavanja tzv. nezavisnosti iz Vašingtonskog sporazuma. A morao bi.“ Kontru srpska vlast pokušava da udari osim standardnim podsećanjem na neispunjene obaveze Prištine (poput ZSO), ovoga puta i udvostručenim brojem etnički motivisanih napada u prethodnoj godini, sprečavanjem Srba da ostvare pravo glasa na teritoriji KiM, i tako što se poziva na istraživanje prema kome se nikada više građana nije protivilo ulasku Srbije u EU. Milivojević veruje da bi pred pravim pitanjem - da li ste za ulazak u EU uz odricanje od KiM, što je jedini put u EU - duplo više građana bilo protiv tog ulaska. „Kaže nam se da smo izabrali evropski put, ali ja ne znam kad i kako, pošto to pitanje nije bilo ni na jednom referendumu, niti je iko od njih došao na vlast sa tom idejom.“ U međuvremenu, u Narodnu skupštinu ulaze stranke koje se protive procesu pridruživanja, ali nijedna koja otvoreno zagovara onakav kraj dijaloga s Prištinom kakav od Srbije očekuju zapadni partneri Tehnički dijalog se nastavlja, ali kad je temperatura podignuta do nivoa priznavanja da li se, na primer, u pregovorima o registarskim tablicama može očekivati dogovor? Sagovornik NIN-a iz Prištine tvrdi da je u početku, 2011, tehnički dijalog bio uvertira u političke pregovore, a da danas služi samo podgrevanju atmosfere. Dragana Pejović