Nit kost glođe nit je drugom daje

Pećina Ceremošnja, po bogatstvu nakita jedna od najlepših u Srbiji, zaštićena statusom spomenika prirode treće kategorije, zatvorena je za turiste više od godine. Prošlog marta je, naime, republički inspektor za zaštitu životne sredine LJubomir Malezanović zamandalio vratnice u ovaj deo podzemnog carstva Homolja, očito nemajući drugog posla u našoj zatrovanoj državi. Obrazloženje pod kojim je ovo izvedeno odnosi se na bezbednost posetilaca, navodno ugroženu uslovima koji su na snazi od 1980, kada je pećina otvorena za javnost. Još od tada „neki delovi staza nisu obezbeđeni ogradom“, i to baš oni u službi marketinga Turističke organizacije Kučevo, proglašene za upravljača Ceremošnje 2007, koja je turiste mamila fotografijom sada spornog prizora. Od 1980. su i gazišta stepenica – drvena, postajući vremenom „vlažna i klizava“, shodno podzemnim klimatskim parametrima. „Ipak se nikad nikome ništa nije desilo tokom obilaska pećine za sve ove godine“, za NIN kaže LJubiša Trailović, direktor porodičnog preduzeća Trailović d.o.o. Bukovska, vlasnika parcele gde je ulaz u Ceremošnju. NJemu i njegovim roditeljima, Radmili i Branislavu, inspekcijskim rešenjem zabranjeno je korišćenje ovog spomenika prirode, što oni pripisuju pokušaju Opštine i TO Kučevo da im oduzmu pećinu. Takva se tendencija proteže unazad 15 godina, i prepliće sa drugim nepravdama, kako Trailovići navode. „Taj deo zemlje u selu Ceremošnja bio je moj miraz i pripadao je familiji sa majčine strane“, kaže Radmila. U pećini su se igrala komšijska deca, skupa sa njenim sinovima, zalazeći unutra dokle je dopirala svetlost dana i karbitnih, rudarskih lampi. Tek mnogo kasnije, ruska speleološka ekspedicija utvrdila je da je Ceremošnja duga 775,5 metara i da obuhvata površinu od 4.574 kvadrata, sa nekoliko podzemnih dvorana. NJena raskošna lepota nije bila od značaja za egzistenciju Trailovića. Težak seoski život u slepom crevu Srbije, nagnali su Radmilu i Branislava da 1973. odu u pečalbu u Švajcarsku. Sedam godina kasnije, ovaj komad planinskih obronaka oduzet im je putem aproprijacije zarad uzurpacije pećine, kako uglas tvrde supružnici. Zvanično, prinudno oduzimanje zemljišta desilo se zbog višeg javnog interesa uređenja turističkog kompleksa, što nije sprovedeno za vakta države. Pećina je ipak uređena po projektu prihvaćenom s vrha, sa svim gore navedenim „nedostacima“. Ugostiteljsko-turističko preduzeće Partizan iz Kučeva, koje je njome tada gazdovalo, uzelo je pozamašan kredit za adaptaciju, otvorivši pećinu 1980. za publiku, da bi je ubrzo dalo u zakup, u dva navrata. Na talasu propasti srpske privrede, propao je i Partizan i sukcesivno privatizovan do 2008, kada je i celokupna imovina preduzeća bila rasprodata. „Za komad zemlje na kojoj je Ceremošnja organizovana je javna licitacija“, ističe LJubiša. Trailovići su iskoristili šansu da povrate svoje, uloživši u ovo znatnu svotu od oko 170.000 evra, ili gotovo celu pečalbarsku ušteđevinu. I time preuzeli sva prava i obaveze, što je naknadno (2010) potvrdilo Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, konstatacijom da „Trailović d.o.o. Bukovska može nastaviti sa organizovanjem turističke posete pećini“. „Mislili smo da će to da ide kao u Švajcarskoj, da će država da pomogne da se razvijemo, uposlimo ljude, a opština ojača i turistički i finansijski“, kaže Radmila. Sada joj je žao što pare nisu uložili u stanove, da lepo žive od rente, umesto što se sada porodica naganja sa lokalnom političkom mašinerijom. „U malim mestima drugačije je nego u Beogradu. Svi su uvezani nekim interesima u klanove, nezavisne od toga ko je zvanično na vlasti“, kako primećuje LJubiša. Po istom principu, odjednom, i uknjižba imovine Trailovića postaje sporna: javni pravobranilac koji je prisustvovao kupoprodaji, tada nemajući nikakve zamerke, naprasno je zatražio da se vlasništvo porodice, već zavedeno u katastar - rasknjiži u Republičkom geodetskom zavodu, što je i učinjeno. „Odmah smo podneli tužbu protiv RGZ, i ona je rešena u našu korist na Upravnom sudu 2009, kada je predmet vraćen Službi za katastar nepokretnosti u Kučevu na ponovni postupak“, objašnjava LJubiša. Ova služba ostala je pri stavu da Trailovići nemaju pravo na uknjižbu, vladajući se u skladu sa prethodnim LJubišinim opisom stvaranja sprege lokalnih moćnika. Po ponovnoj tužbi Trailovića, predmet se opet našao na Upravnom sudu koji donosi istu presudu 2021. Uzalud: zemlja se i dalje ne vodi na svoje vlasnike, koji sad čekaju na izvršenje sudske odluke. Opština Kučevo ima drugačije gledište od Upravnog suda. „Porodica Trailović nikada nije posedovala nikakvu zakonsku ispravu na osnovu koje bi ih nadležna Služba za katastar nepokretnosti Kučevo uknjižila kao vlasnike spornih parcela“, izričit je načelnik opštinske uprave Nikola Miloradović. Netačno, tvrdi LJubiša, nudeći kao dokaz svoje tvrdnje ugovor o kupoprodaji, overen od Agencije za privatizaciju. S tim u vezi, načelnik Miloradović napominje da je vlasnik pećine kao spomenika prirode - Republika Srbija, i da to nije mogao biti ni Partizan, kao ni Trailovići. „Nikad i nisam tvrdio da sam vlasnik, već korisnik“, replicira mu LJubiša. Međutim, Miloradović mu i ovo osporava, držeći se neopozive činjenice da je Ceremošnja data na upravljanje Turističkoj organizaciji Kučevo, po predlogu Zavoda za zaštitu prirode Srbije i po odluci Skupštine opštine Kučevo iz 2007. I ne navodeći ko je bio i jeste u statusu korisnika. „I predstavnici TO Kučevo bili su prisutni činu kupoprodaje imovine Partizana, nemajući nikakve primedbe što je preduzeće na nas prenelo pravo korišćenja pećine“, ističe LJubiša. Zašto su se kasnije uskopistili, on ne zna, ali sluti da se radi o vrsti ličnog obračuna, izazvanog drugačijim političkim opredeljenjem od vladajućeg u Kučevu. Zategnutoj situaciji ne pomaže ni to što su se Trailovići o pećini starali uz pažnju dobrog domaćina, čemu su svedoci mnogobrojni gosti, uključujući i speleologe, prema LJubišinim tvrdnjama. „Po nalogu suda, u Ceremošnju su silazili i sudski veštaci elektro i građevinske struke, hvaleći infrastrukturu i instalacije, kao i njeno održavanje“, on ističe. Sada su odjednom sporne ograde na delovima pećinske staze, vlažne i klizave stepenice, pa čak izgleda i „nekoliko jedinki slepih miševa“, kako je inspektor Malezanović u svom rešenju primetio, reagujući po zahtevu TO Kučevo. NJemu opet LJubiša spočitava matičnu profesiju hemičara, odnosno nestručnost da proceni navodne manjkavosti zaštićenog turističkog objekta. Ovom se može dodati i daleko spornije prilike vezane za domaću ekologiju, a konkretno u tom delu Srbije - vršljanje stranih rudarskih kompanija što nepovratno zagađuju našu vodu, vazduh i zemljište, bez sankcija. Ali, baš je Ceremošnja trn u oku republičkoj ekološkoj inspekciji, koja kontinuirano šalje svog čoveka da je zatvori, po LJubišinim tvrdnjama. „Malezanović je dolazio u dva talasa od 2008“, on ističe. Inspektor se nakratko pritajio, na signal Ministarstva ekologije pod upravom demokrata, da bi se ponovo aktivirao dolaskom SNS-ovaca, kako može da se shvati hronologija događaja. Sam inspektor nije udostojio NIN svojih odgovora, dopuštajući da po zdravoj logici protumačimo rat oko Ceremošnje, i upitamo se zašto je zapravo zatvorena. Jer, ako je povod njegovog dolaska 2019. navedeni rizik od nanošenja „neotklonjive štete u pećini na zaštićenom prirodnom dobru Ceremošnja“, zar mu nije dovoljno to što je sam zapazio – da „nije uočeno uništenje pećinskog nakita“? Ako je državi stalo do bezbednosti posetilaca, zašto nije sama ugradila ograde na izvesnim deonicama staze i zamenila vlažno i klizavo stepenište? Ili to dozvolila Trailovićima, umesto što ih sumnjiči da sprovode „nedozvoljene radnje betoniranja i zamene instalacije“? I zašto je zažmurila na fakat da je upravo neobezbeđen deo staze lajtmotiv ponude TO Kučevo? „Da je njima stvarno stalo do bezbednosti gostiju i čuvanja pećinskog nakita, ne bi dozvolili da obližnja pećina Ravništarka nema vrata i svako u nju može da uđe, otkine deo stalaktita ili stalagmita, i pritom se pri ulasku može i povrediti“, LJubiša poentira. U Ceremošnji je ovo predupređeno oficijelnim ulazom i izlazom, izbetoniranim stazama još u vreme Partizana, ali i budnim okom LJubiše, vodiča kroz ovaj deo podzemne riznice Homolja. „Iako je moja ćerka, kao diplomirani geograf, bila stručnija u pogledu vođenja, gosti vole moje priče i nazive pećinskog nakita“, on naglašava. I dodaje da je na pritisak lokalnih vlasti njegova kći emigrirala, kako se principijelno i odvija odliv srpske pameti na Zapad, gde je ona potrebnija. Ni sam način sprovođenja u delo rešenja republičkog inspektora – obijanje brave i stavljanje katanca - nije u duhu dobre saradnje države i privatnika, neophodne u ovom slučaju. Jer, sve iako je Ceremošnja državna, turisti moraju da prođu kroz imanje Trailovića ne bi li je posetili. Ili je baš u tome kvaka opstrukcije knjiženja parcele na ime zakonitih kupaca, što ide na dušu lokalne samouprave. „Ne možemo da shvatimo njihov destruktivni odnos prema privatnom sektoru, i konkretno nama, koji ulažemo svoj novac i trud ne samo za ličnu dobrobit, već i prosperitet celog kraja“, navodi LJubiša. Uostalom, kakva je korist od katančenja pećine, u koju već više od godine ne mogu da uđu turisti, ali ni istraživači pećinskog blaga, LJubiša se pita. Budući da na rešenju Ministarstva za zaštitu životne sredine o zatvaranju Ceremošnje i zabrani da je Trailovići koriste, nije navedeno ko je dužan da otkloni slabosti, ovo pitamo Opštinu. „To je dužnost upravljača spomenika prirode, Turističke organizacije Kučevo“, tumači Miloradović, napominjući da je TO „već izradila Elaborat zaštićenog područja“. Jednog dana, kad budu sanirani nedostaci iz rešenja, „TO Kučevo je dužna da o tome obavesti republičkog inspektora“. A on će tada izvršiti inspekcijski nadzor „na licu mesta i svojim rešenjem naložiti otvaranje spomenika prirode pećine Ceremošnja“, kako Miloradović dodaje. Do tog neizvesnog trena, pećina će ostati zapečaćena, a kao turističke atrakcije poslužiti jalovišta obližnjih Bora i Majdanpeka ili žuta voda Peka sa sve pomorenim ribama i druge konsekvence neodgovornog rudarenja. Na koje Ministarstvo ekologije nema nikakve primedbe, ili načina da stanje promeni, pa se zauzima za ograde, stepenište i slepe miševe pećine Ceremošnje. Dragana Nikoletić