Bilansi u debalansu

I izvoz i uvoz robe i usluga, pokazuju martovski podaci, standardno beleži rast, prvi po stopi od 28,5 odsto, drugi za 20 procentnih poena više u poređenju sa istim periodom 2021, što je minus u robnoj razmeni povećalo za više od 130 procenata. Skoro neviđeni rast deficita robne razmene Srbije sa svetom, koji je doveo i do pada pokrivenosti izvoza uvozom sa 80,4 odsto na 69,6 odsto u prva tri meseca ove godine, donekle je moguće opravdati onim što se trenutno dešava na istoku Evrope, a posledično i u većini sveta, ali i onim što se u Srbiji, a pogotovo u njenim javnim preduzećima dešavalo u godinama koje su ovoj, sada, ratnoj krizi, prethodile. Da je situacija teška, odnosno da sve čeka teška i neizvesna zima, mada smo tek u proleću, upozoravaju i državni zvaničnici, pritom zanemarujući pozivanje na odgovornost onih koji su ovaj deficit svakako mogli učiniti manjim, da su samo radili posao za koji su bili ili su još uvek plaćeni. Osim enormnog rasta jaza između uvoza i izvoza robe i usluga podaci Ministarstva finansija i NBS pokazuju i rast deficita platnog bilansa, koji je u prva dva meseca, praktično pre otpočinjanja rata u Ukrajini, bio 866 miliona evra. Ako bi i u narednim mesecima pokazivao isti trend, Srbija bi ovu godinu završila sa minusom na kontu tekućeg platnog bilansa većim od pet milijardi evra, umesto sa dve do tri milijarde, koliki je bio i u godinama kovid krize, ali i pre nje. „Situacija se, što se tiče cena po kojima Srbija trguje na svetskom tržištu, potpuno preokrenula u odnosu na neke ranije godine. Mi smo prethodnih godina imali sreću da su cene onoga što izvozimo rasle, a cene onoga što uvozimo bile povoljne, pa je to dovodilo do manjeg deficita. Sada se suočavamo sa drugačijom situacijom po dva osnova. Prvo smo u mnogo većim količinama uvozili električnu energiju u trenutku kada su njene cene na svetskom tržištu divljale. Drugo, povećan je uvoz gasa po tržišnim cenama u trenutku kada je njegova cena bila na istorijskom maksimumu. Neizvesnost je velika i zato je teško prognozirati šta će se dešavati u narednom periodu, sigurno ćemo tokom letnjih meseci imati manje potrebe za energentima, što će povoljno uticati na spoljni deficit“, kaže za NIN Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Ako su uvozne i izvozne cene i obrnule ćurak na svetskim tržištima, a na šta naši kreatori ekonomske politike ni na koji način nisu mogli da utiču, količine energije koje su se uvozile, ali i trenutak kada je to rađeno, svakako su zavisili isključivo od nas. Prisutna energetska kriza ne samo da je otkrila kako Srbija zbog zanemarenog proširenja podzemnog skladišta gasa nema dovoljne kapacitete ovog energenta u svojim rezervama, nego je zbog još većeg zanemarivanja načina na koji se upravljalo možda i najvažnijim sistemom u zemlji, a to je Elektroprivreda, došla u situaciju da po izrazito nepovoljnim cenama mora da uvozi ogromne količine električne energije, jer nije u stanju da sama proizvede potrebne megavate. Da ovoga nije bilo, spoljni deficit bi zbog pomenutih svetskih poremećaja na koje je nemoguće uticati svakako bio veći, ali ne onako kako to brojke sada pokazuju. „Dobar deo novog duga prema inostranstvu izvire iz očajnog upravljanja EPS-om. Nestašica nije bilo samo zato što je to loše za vlast, ali je zato došlo do ogromnog i preskupog uvoza električne energije jer se EPS-om dugi niz godina upravlja pogrešno. Loša uprava i pogrešno planiranje, ako ga je uopšte i bilo, kao i nestručnosti u EPS-u i nadležnom ministarstvu imaće dugoročne posledice koje će se ogledati ili u nestašicama ili u uvozu i povećanju cena, a najverovatnije u sve te tri oblasti“, kaže za NIN Miroslav Jovanović, sa Univerziteta u Ženevi. Ako će od količina i cene energenata zavisiti cena našeg budućeg uvoza, izvoz hrane bi trebalo da bude taj tas koji na ovoj vagi vuče u korist domaće ekonomije. Ipak, u kojoj meri će taj izvoz moći da utiče na smanjivanje rastućeg deficita spoljnotrgovinske razmene zavisiće i od poljoprivredne sezone, od mera koje bi država mogla da preduzima, nalik onima sa zabranom izvoza žitarica, ali i od toga koliko će tržišta biti otvorena i lako dostupna u ratnoj situaciji. Ako je meriti po rezultatima ostvarenim u prva tri meseca ove godine, kada je u pitanju sektor hrane, stvari ne stoje sjajno, pošto je izvoz hrane porastao nešto manje od tri odsto, a uvoz čak 23 procenta. Trenutna situacija, a najpre nezahvalna pozicija Srbije razapete između dva tradicionalno sukobljena politička bloka, zasigurno će, veruje većina ekonomista, dovesti do pogoršanja naše ekonomske slike, a što se najpre može videti na saldu platnog bilansa koji je i pre otpočinjanja sukoba u Ukrajini beležio rast deficita. Da stvar bude gora, izvori iz kojih se finansiraju stvoreni minusi u transakcijama sa ostatkom planete dodatno će presušivati, a u kojoj meri zavisiće od toga kako se kriza bude razvijala. Prethodnih godina neto priliv stranih direktnih investicija bio je dovoljan da taj minus ne samo pokrije, nego i premaši, pa nije bilo naročite potrebe da se on pokriva ni zaduživanjem, ni trošenjem deviznih rezervi. „Deficit se pokriva na jedan od ova tri načina ili njihovom kombinacijom, pri čemu strane direktne investicije svakako jesu najpoželjniji način finansiranja. Problem će nastati ako priliv investicija bude manji, da li zbog nekih otvorenih ili skrivenih sankcija koje možemo trpeti od strane Zapada kao posledicu odbijanja da uvedemo sankcije Rusije, da li zbog činjenice da bi najavljena moguća recesija u zemljama EU dovela do toga da investicije uspore. Činjenica je da je kapital osetljiv na svaku vrstu neizvesnosti i da rat nije vreme povoljno za investiranje, i mimo bilo kakvih političkih signala koji će se, moguće, slati investitorima“, objašnjava Arsić, uz napomenu da bi nedostatak investicija doveo do potrebe da se minus pokriva na drugi način. „U kratkom roku, zaduživanje je nešto manje loš način finansiranja spoljnog deficita od trošenja deviznih rezervi, ali da bismo mogli da se zadužimo procenjujem da ćemo morati da povećavamo kamate. Srbija trenutno mora da nudi veće kamate od onih koje su u Hrvatskoj ili Mađarskoj, što ona još uvek ne radi. Ako bi to ponudila tržištu i to ne bude dovoljno stimulativno za kapital, onda znači da je posredi neki politički signal da nismo poželjni. Čak i da bude tako, odnosno da se ispostavi da nas Zapad na neki način kažnjava jer ne vodimo spoljnu politiku kako bi oni želeli, kapitala ima i na drugim destinacijama, u Kini ili u nekim arapskim zemljama. Naravno, uvek je pitanje i po kojoj ceni. Pri tome je relevantno da su javni i spoljni dugovi Srbije sada umereno visoki, što znači da prostor za dodatno zaduživanje nije veliki. Zato je u srednjem roku važno preduzeti mere za smanjenje deficita u tekućem bilansu, kao što su smanjivanje deficita u budžetu, usklađivanje dohodaka i kursa dinara sa produktivnošću, umesto da se fokusiramo na to da pronalazimo izvore za finansiranje visokog deficita“, kaže Arsić. Za Jovanovića probleme u platnom bilansu stvara povećanje cena onoga što Srbija uvozi, ali i politika precenjenog kursa dinara koju on naziva „razornom“ po srpsku ekonomiju. „Dugoročno precenjeni dinar podstiče prekomerni uvoz, a destimuliše izvoz. I ako takvu politiku vodite godinama, onda ne možete ništa drugo ni očekivati. Dinar je odavno trebalo devalvirati ili pustiti da kurs postepeno klizi nadole“, smatra ovaj naš sagovornik. Jak dinar, nesumnjivo će i nadalje pogodovati uvozu i uvoznicima, a ako se inflacija rasplamsa na takav način da i dalje budu rasle cene onoga što uvozimo, ishod je već sada više nego jasan, i ogledaće se u sve većem rastu spoljnotrgovinskog deficita i sve manjoj pokrivenosti srpskog uvoza izvozom. Objašnjavajući da je platnobilansna kriza nemogućnost države i preduzeća da izmiruju redovno svoje obaveze prema inostranstvu, Arsić, ipak, kaže da je ona u ovom trenutku još uvek daleko od nas, mada, kako stvari sada stoje, situacija se ne odvija na povoljan način po našu ekonomiju. „U ovom trenutku to izgleda još uvek daleko, novca ima i moguće je zaduživati se, uz naravno više kamatne stope, ali niko ne može da predvidi šta će se desiti ukoliko dođe do neke naše veće konfrontacije sa Zapadom i do nekih jasnih signala da nam se zavrne česma. Sada još uvek nije jasno da li takvi signali već postoje, zato što nudimo niske kamate koje nisu atraktivne na tržištu i zbog njih ne možemo zaključiti da li je malo interesovanje za naše obveznica posledica čisto tržišnih ili ipak i nekih političkih odluka.“ Topljenje deviznih rezervi, a Narodna banka je samo na odbranu kursa dinara potrošila od početka godine više od 2,1 milijardu evra, svakako bi bio najgori mogući scenario po našu ekonomiju i njenu buduću stabilnost. Jasno je da su vremena i jeftine energije i jeftinog novca otišla nepovratno, barem što se tiče naredne decenije. I da su ih zamenila ona u kojima će, za razliku od krize iz 2008, koju je izazvala isključivo alavost finansijskih institucija i njihovih upravljača, ekonomija i ekonomska stabilnost biti žrtve političkih odnosa i odluka, što posledice čini možda još i opasnijim. Petrica Đaković