Stagflatorna oluja

Nova realnost sa kojom mnoge napredne ekonomije i tržišta u razvoju moraju da računaju je veća inflacija i usporavanje privrednog rasta. A veliki razlog za trenutni napad stagflacije (najgore stanje u ekonomiji koje u isto vreme karakteriše visok rast cena i stagnacija ili čak pad privredne aktivnosti – prim. ur.) je niz negativnih šokova na strani agregatne ponude, koji su smanjili proizvodnju i povećali troškove. Ovo ne bi trebalo da bude iznenađenje. Pandemija kovida-19 primorala je mnoge sektore da se zaključaju, poremetila globalne lance snabdevanja i proizvela očigledno uporno smanjenje ponude radne snage, posebno u Sjedinjenim Državama. Zatim je usledila ruska invazija na Ukrajinu, koja je podigla cene energenata, industrijskih metala, hrane i đubriva. A sada je Kina naredila drakonske blokade zbog kovida-19 u velikim ekonomskim centrima, poput Šangaja, što je izazvalo dodatne poremećaje u lancu snabdevanja i uska grla u transportu. Ali čak i bez ovih važnih kratkoročnih faktora, srednjoročni izgledi bi bili prilično sumorni. Postoji mnogo razloga za zabrinutost da će današnji stagflatorni uslovi nastaviti da karakterišu globalnu ekonomiju, proizvodeći veću inflaciju, niži privredni rast od očekivanog, a sasvim je moguće i recesiju u mnogim državama. Za početak, od globalne finansijske krize došlo je do deglobalizacije i povratka različitih oblika protekcionizma. To je posledica geopolitičkih faktora i unutrašnje političke motivacije u zemljama u kojima se velike grupe stanovništva osećaju „ostavljenim“ na cedilu. Rastuće geopolitičke tenzije i poremećaji u ​​lancu snabdevanja koje je prouzrokovala pandemija, verovatno će dovesti do značajnijeg preusmeravanja proizvodnje iz Kine i tržišta u nastajanju u napredne ekonomije – ili barem skorog približavanja u grupe „političkih saveznika“ nekih razvijenih zemalja. U svakom slučaju, proizvodnja će, sa čisto ekonomskog aspekta, biti pogrešno raspoređena na regione i zemlje sa višim troškovima. Štaviše, zbog demografskog starenja u naprednim i nekim ključnim ekonomijama u razvoju (kao što su Kina, Rusija i Južna Koreja) nastaviće da se smanjuje ponuda radne snage, uzrokujući povećanje (inflaciju) plata. I pošto stariji ljudi imaju tendenciju da troše ušteđevinu bez rada, rast ove grupe stanovništva doprineće novim inflatornim pritiscima i istovremeno smanjiti potencijal za rast privrede. Istovremeno, stalna politička i ekonomska reakcija na imigraciju u razvijenim ekonomijama će, takođe, smanjiti ponudu radne snage i izvršiti pritisak na povećanje plata. Decenijama je imigracija velikih razmera držala poklopac na loncu rasta plata u razvijenim ekonomijama. Ali, ti dani izgleda da su prošli. Slično tome, novi hladni rat između SAD i Kine će proizvesti široke stagflatorne efekte. Kinesko-američko udaljavanje podrazumeva fragmentaciju globalne ekonomije, balkanizaciju lanaca snabdevanja i stroža ograničenja trgovine tehnologijom, podacima i informacijama. Klimatske promene će takođe biti stagflatorne. Na kraju krajeva, suše oštećuju useve, uništavaju žetvu i podižu cene hrane, baš kao što uragani, poplave i porast nivoa mora uništavaju zalihe kapitala i remete ekonomske aktivnosti. Da stvar bude još gora, politika uništavanja fosilnih goriva i zahtevanje agresivne dekarbonizacije dovela je do nedovoljnog ulaganja u kapacitete zasnovane na ugljeniku pre nego što su obnovljivi izvori energije dostigli razmere dovoljne da kompenzuju smanjenu ponudu ugljovodonika. U ovim uslovima, oštri skokovi cene energije su neizbežni. A kako cena energije raste, „zelena inflacija“ (greenflation ) će pogoditi cene sirovina koje se koriste u solarnim panelima, baterijama, električnim vozilima i drugim čistim tehnologijama. Javno zdravlje će verovatno biti još jedan faktor koji će delovati u istom smeru. Malo je urađeno da bi se sprečila sledeća epidemija zarazne bolesti, a već znamo da pandemije remete globalne lance snabdevanja i podstiču protekcionističke politike, dok zemlje žure da gomilaju kritične zalihe strateških proizvoda, kao što su hrana, farmaceutski proizvodi i lična zaštitna oprema. Moramo da brinemo i o sajber-ratu, koji može da izazove ozbiljne poremećaje u proizvodnji, kao što su pokazali nedavni napadi na gasovode i prerađivače mesa. Očekuje se da će takvi incidenti vremenom postati češći i ozbiljniji. Ako kompanije i vlade žele da se zaštite, moraće da potroše stotine milijardi dolara na sajber bezbednost, a svi ti dodatni troškovi će na kraju biti prebačeni na potrošače. Ovi faktori će dodati ulje na političku reakciju protiv oštrih nejednakosti u prihodima i bogatstvu, što će dovesti do veće fiskalne potrošnje za podršku radnicima, nezaposlenima, ugroženim manjinama i „ostalima“. Napori da se poveća udeo dohotka od rada u odnosu na dohodak od kapitala, koliko god bili dobronamerni, podrazumevaju više sukoba između radnika i spiralu inflacije cena i plata. Uz sve to, ruski rat protiv Ukrajine signalizira povratak politike velikih sila sa „nultom sumom“ (u teoriji igara tako se označava situacija u kojoj dobitak jednog učesnika ili grupe tačno odgovara gubitku drugog učesnika ili grupe tako da je rezultat uvek nula – prim. ur.). Prvi put u mnogo decenija, moramo uzeti u obzir rizik od vojnih sukoba velikih razmera koji ometaju globalnu trgovinu i proizvodnju. Štaviše, sankcije koje se koriste za odvraćanje i kažnjavanje agresije neke države su same po sebi stagflacione. Danas je Rusija protiv Ukrajine i Zapada. Sutra bi to mogao biti Iran, Severna Koreja ili Kina koja pokušava da zauzme Tajvan. Svaki od ovih scenarija mogao bi dovesti do „vrućeg rata“ sa SAD. Konačno, upotreba američkog dolara kao oružja i centralnog instrumenta u sprovođenju sankcija, takođe je stagflatorno. Ne samo da stvara ozbiljna trvenja u međunarodnoj trgovini robom, uslugama i kapitalom, već ohrabruje američke rivale da diverzifikuju svoje devizne rezerve, što dalje od sredstava denominiranih u dolarima. Vremenom bi taj proces mogao naglo da oslabi dolar (čime bi uvoz iz SAD postao skuplji i podstakao inflaciju) i doveo do stvaranja regionalnih monetarnih sistema, dodatno balkanizirajući globalnu trgovinu i finansije. Optimisti mogu tvrditi da se i dalje možemo osloniti na tehnološke inovacije da bismo tokom vremena pomoću njih mogli da izvršimo pritisak na obaranje cena. To može biti tačno, ali nasuprot tom jednom, tehnološkom stoji 11 već navedenih stagflatornih faktora. Štaviše, uticaj tehnoloških promena na ukupni rast produktivnosti se iz podataka ne može jasno videti, a udaljavanje Kine i Zapada će ograničiti usvajanje boljih ili jeftinijih tehnologija na globalnom nivou, čime će se povećati troškovi (na primer, zapadni 5G sistem je trenutno mnogo skuplji od Huavejevog). U svakom slučaju, veštačka inteligencija, automatizacija i robotika nisu čisto dobro. Ako se poboljšaju do tačke u kojoj mogu da stvore značajnu dezinflaciju, takođe bi verovatno poremetili čitava zanimanja i industrije, povećavajući već velike razlike u bogatstvu i prihodima. To bi izazvalo još snažniju političku reakciju od one koju smo već videli – sa svim posledicama stagflatorne politike.