Po partijskom zadatku

Branko Ćurčić, književnik rođen 1980. u Somboru, autor zbirki priča Vetrenjača i Sam svoj jatak – objavio je u Književnoj radionici Rašić roman pod naslovom Iz mraka. Knjigu dobitnika nagrada „Đura Đukanov“ i „Stevan Sremac – Bal u Elemiru“, iz užeg izbora za NIN-ovu nagradu, izdavač je najavio kao delo o našoj političkoj zbilji viđenoj očima partijskog bota – psihološki prodorno, gorko deziluzivno, na momente brutalno, ironično upravo onoliko koliko su cinični akteri te stvarnosti. Zaista, idući za pohvalom s korica jesmo pronašli „mučene i mučitelje, sebičnjake, plaćenike, lažove i naivce, batinaše i prebijene, egoiste, pijance i špijune“, zainteresovani za profil četrdesetogodišnjeg Srboljuba Ugljarevića, oko koga se sve vrti. „Posmatram političku situaciju od 2000. godine i poredim je sa pređašnjim dobom, onim posle Drugog svetskog rata, pa i ranijim. Zanima me gde su granice partijskog karijerizma, dokle može da ide slepo poslušništvo i do čega ono dovodi. Naročito, kako se bezuslovno prihvatanje partijskih zadataka odražava u današnjem pojedincu, aktivisti, koji za razliku od ranijih partijaša u većini slučajeva nema baš nikakvu ideološku zavetrinu u glavi“, odgovara Branko Ćurčić za NIN kada smo ga upitali otkud da je za glavnog junaka izabrao – bota. Dodaje da je silom prilika istraživao život ljudi spremnih da se na internetu lažno predstavljaju i pišu političke poruke. „Mnogi moji poznanici, prijatelji, bliži i dalji rođaci bili su ili ostali partijski aktivisti i to ne samo danas, kao članovi jedne od vladajućih partija, nego i ranije, u vreme bivše vlasti. Provincija je gadan mulj koji se, kako godine odmiču, sve više izliva. Sve je manje čistog prostora.“ Tokom rada na rukopisu najveće otkriće bili su izuzeci od onih botova koji svoje internet aktivnosti najčešće obavljaju da bi zadržali ili dobili radno mesto. Srboljub nije takav. Srboljub je radikalan bot. Opisuje ga: beskrupulozan, pomalo nihilista, ali uistinu kukavica; vodi se mišlju da je sistem trokirao, da ga valja dotući i opljačkati što više. Internet enciklopedije navode da je reč bot skraćenica za softverskog robota, odnosno inteligentnog softverskog agenta, kome nije strana veštačka inteligencija. Pravi lažne korisničke naloge, šalje imejl poruke, koristi čet... Ćurčićev takođe tamani iznutrice! Pretpostavljamo da sada „na neviđeno“ prepoznaje komentare ovakvih tipova. „Mislim da to ne bi trebalo da je težak zadatak ni za kog. U većini slučajeva botovi odrađuju svoje obaveze i slabo su zainteresovani za komentare koje im šalju drugi, rezignirani ljudi ili pak botovi drugih partija. Opet, i tu postoje izuzeci... Poput glavnog junaka, zahvaljujući pronicljivosti, stvorili su mnogo likova, s čvrstim stavovima, za koje se teško može reći da li su lažni ili stvarni.“ Zastajemo kod reči čudo. Lik dobija savet od poslodavaca: „Gledaj da pumpaš tu vest, da se vrti i vrti i vrti! Ako izgubimo veru u čuda, obrali smo bostan“. Napominje da je u kontekstu romana čudo isto što i laž. „Poverovati u čudo znači uveriti sebe u laž. A kad se ista vest vrti više puta, mada bila očigledna neistina, čak fantastika, onda se u krajnjem slučaju o toj vesti govori, raspravlja. Neko veruje, neko (još) ne veruje, deli se društvo i ponekad dolazi do opasnih konflikata, dok se u pozadini obavljaju mnogo ozbiljniji poslovi. U slučaju moje priče prodaje se zemlja i prave se međupartijski dilovi – dogovara se.“ Srboljub je profesor istorije – čovek činjenica. Nema sumnje da se krupna istorija koristi za sitne obračune. „Istorija je važna u onoj meri u kojoj je vlast i njeni službenici iskorišćavaju. Ona se svakodnevno zloupotrebljava. Pogledajte tabloide koje Srboljub Ugljarević često koristi za polaznu tačku botovanja. Olake i površne interpretacije prošlosti imaju instant dejstvo na emocije. Isti tabloidi u tom poslu iskorišćavanja istorije protivreče sebi. Naravno, ovde nije reč o iznošenju različitih stavova i pogleda. I naslovne strane takvih medija možemo da posmatramo kao dela botova.“ Pored interneta, važna pozornica jeste – zbornica. Potvrđuje da je zbornica iz njegove priče umanjena slika društva, nalik svakom drugom radnom kolektivu. Smatra da je nastavno osoblje podeljeno po šablonu ko kakve medije prati i kojoj se strani priklanja; da postoje istomišljenici i ljuti protivnici: samo čekaju momenat da se sukobe. Ne treba zaboraviti da ključni likovi kubure i sa 5. oktobrom. „Kraj osamdesetih i devedesete su njihovi zvezdani trenuci, tad su uz pomoć nabujalog nacionalizma brzo uspevali da se snađu, zauzmu položaje, koje ni do aktuelnih dešavanja u romanu nisu napustili. Sistem nije makao ljude koji su zdušno iz kancelarija, uz lakonsko političarenje i službu režimu, podržavali ratove. I normalno je da će se oni svakom vremenu, koje podseća na to njihovo zlatno doba, obradovati.“ Mića Vujičić