Gilgameš iz Surduka

Pre mesec dana počnem, iznebuha, da čitam Gilgameša. Taj ep čitao sam još na studijama, pa i kasnije, a onda sam na njega potpuno zaboravio... A stihove iz Epa o Gilgamešu kao da je neki drevni Filip Višnjić, uz gusle, ispevao. I neko kao da mi je u snu javio: „Gilgameš je bio iz našeg, sremskog Surduka, a ne tamo iz nekog Uruka u Mesopotamiji!“ Ova misao mi je, naravno, bila potpuno šašava, ali me danima nije napuštala i sve više me je obuzimala. Pozovem arheologa Milorada Stojića, inače mog prijatelja iz studentskih dana, da ga pitam da li su u Surduku rađena neka arheološka istraživanja? I, gle, Stojić mi kaže da je i on radio na lokalitetu Marina kod Surduka! Stojićev izveštaj nađem na internetu. A tamo piše da je „lokalitet Surduk višeslojno naselje iz eneolita, bronzanog i gvozdenog doba“. I, šta mi zapadne za oko?! Tu je nađen „keramički stub koji svojim kapitelom, oblikom tela i veličinom podseća na minojske i mikenske stubove“. A onda sledi važna napomena da „ovakvi keramički stubovi, do sada, nisu nalaženi u srednjem Podunavlju“. Tu meni počne da se pali „lampica“, to jest da je Surduk bio onaj Gilgamešov grad Uruk koji je sa Dunava preseljen na Tigar i Eufrat! To se desilo kada su u Podunavlje počela da pristižu poludivlja plemena, pa je vinčanska kultura sa vojvođanskih prostora istisnuta na jug, sve do Krita, ali i do Mesopotamije. Vreme u kome je Gilgameš živeo poklapa se sa poslednjom, bronzanom fazom vinčanske kulture, a gradovi Surduk i Uruk bili su smešteni gotovo na istovetnim liticama iznad moćnih reka kako bi bili zaštićeni od poplava ili novih biblijskih potopa. Oko gradova su i duboki šanci kao zaštita od zavojevača. Naravno da sam u prošli petak otišao u Surduk, sa Aleksandrom i Vekom, da sve to vidim golim okom. Spustili smo se i niz strme litice Surduka klancem koji je napravila ljudska ruka, do same obale Dunava, do same Marine. A tu Dunav podlokava surdučku liticu i izbacuje skoro svakog dana obilje – arheološkog materijala. Od Laze frizera, strastvenog sakupljača arheoloških artefakata, doznajemo da je tu, u Marini, nađena poveća ljudska lobanja, koja je pripadala nekom džinu od čoveka. Tu lobanju su, pak, odneli arheolozi iz Španije. Ako ta lobanja i nije bila Gilgamešova, pripadala je, svakako, nekome od Belih Ura, to jest, Belih Srba, a oni su izravni potomci Belih Bogova. Dragan Simović je pisao da su Beli Uri bili „izrazito lepi, stasiti, neustrašivi, snažni, jaki, bistrog i hitrog uma i stvaralačkog duha“. A baš takav je bio i Gilgameš iz Surduka kome su „iz drugih rasa bili visinom do ramena“. K. G. Jung, moj guru iz Švice, pomaže mi: „Valjda si primetio da reč Uri leži u korenu reči Surduk i Uruk! To govori da su Beli Uri živeli prvo ovde, a onda i u Mesopotamiji, gde su i preneli ime Gilgamešovog grada. Ali, biće ti potrebno mnogo truda i vremena da to dokažeš!“ U subotu sam sa Aleksandrom i Vekom skoknuo i do Lepenskog vira, ali nikad mi, ranije, nije palo na pamet da tu nije bilo naselje, nego groblje! Crveni pod u ovim grobnicama nije pravljen od betona, nego je to sprženi kvarcni kamen koji je goreo zajedno sa pokojnikom na lomači. E, sad, u jednoj grobnici sahranjen je i neko u lotos joga položaju. Tehnologija spaljivanja na lomači je iz Podunavlja preneta čak u Indiju, gde se pokojnici i danas spaljuju pored Inda i Ganga, kao nekad, ovde, pored Dunava. I moja Crna je uz mene: „Ne moraš mnogo da se trudiš da dokazuješ da je Gilgameš iz Surduka. Jer, u Srbiji ionako živi svega dvesta hiljada Belih Ura, potomaka Belih Bogova.“