Verovao sam da će Jokić ostati u NBA, ali da će biti najbolji na svetu nikako

Iskreno, još nisam svestan veličine Jokićevog uspeha, posebno što je Nikola proglašen najboljim košarkašem sveta drugi put zaredom. I dalje imam osećaj blage neverice, iako je priznanje potpuno zasluženo. Pored sreće, drugi dominatan osećaj je ponos, kaže ekskluzivno za NIN Miodrag Miško Ražnatović, nekada uspešni advokat, a danas najuspešniji košarkaški menadžer u Evropi. „Za 90 odsto mojih igrača ja sam agent koji pregovara, utvrđuje cenu i pravi ugovore, a za mali broj košarkaša moja uloga je veća od standardnog posla menadžera. To su igrači koji su kao mladi došli u Megu i na čiji sam razvoj više uticao. Nikola Jokić i Vasilije Micić košarkaški su odrastali u Megi i ekstremno sam ponosan na ono što smo zajedno napravili. I to je mnogo snažniji osećaj nego da sam isposlovao finasijski povoljan ugovor”, opisuje Ražnatović svoj intimni doživljaj Jokićevih neverovatnih dostignuća. Govorite i o uticaju na formiranje Jokića kao ličnosti? Imao sam određeni uticaj, ali najveći je imao njegov rođeni brat Strahinja. Kada je Nikola prešao iz Novog Sada u Beograd, Strahinja je došao da bude sa njim i mnogo mu pomagao u teškim trenucima. Na moju žalost, toliko toga se dešava u mojoj karijeri, toliko ljudi prolazi kroz moj život da sam neke stvari zaboravio. I baš me je Nikola u jednom dokumentarcu podsetio na savet koji sam mu dao kada je odlazio na Nike Hoop Summit (okupljanje najboljih mladih igrača sveta), da mora da šutne pet-šest trojki kako bi svi ti stručnjaci pomislili da je šuter. Onda sam se prisetio i saveta koje sam davao još nekim klincima koji spadaju u tu malu grupu igrača. Kada to rezultira, kao u Nikolinom slučaju, dostignućem koje je ostvarilo svega 15 ljudi u istoriji košarke, onda se zaista osetite ponosnim. Svetski košarkaški stručnjaci, uključujući i nekada najveća imena ovog sporta, „ubili“ su se da objasne „fenomen Jokić“, nazivajući ga unikatom. Kako vi vidite njegovu igru, kao neko ko je bio svedok njegovih početaka? On jeste unikat. Definicija njegove igre staje u jednu reč, a ta reč je - sve. Šta god poželite da igrač uradi na terenu, Nikola to može. Ne znam nijedan element za koji bih rekao da u tome nije veoma dobar. Jedina razlika je što je u nekim stvarima fenomenalan, a u nekima odličan. To je talenat koji on nosi u sebi. Koliko je u Jokićevom slučaju važan talenat, a koliko rad? Talenat je presudan, ali on i sada pakleno radi, iako se ljudima čini da to čini sa lakoćom, bez prevelikog naprezanja. Na nadljudski talenat nadovezale su se još neke dobre stvari. Došao je u klub koji je poštovao taj dar, koji se tada u toj meri nije video ili je bio prekriven nekim, prvenstveno fizičkim nedostacima. U velikom broju klubova to bi prevagnulo, i možda nikad talenat ne bi isplivao na površinu. Trener Dejan Milojević ga je naučio mnogo čemu, ali najvažnije je da ga ni on, ni Mega nisu sputavali. Kada je taj, sad čuveni pas preko celog terena završavao na zidu, niko ga nije izbacivao iz igre, niti vrištao na njega. Videlo se da je poseban, data mu je podrška, kao i mnogima pre i posle njega. On je to na najbolji način iskoristio, jer je i talentovaniji od bilo kog drugog. Da li je uporediv s bilo kim? Krešimir Ćosić je svojevremeno doneo revoluciju u igri centara… Teško je govoriti o tome, to su bila druga vremena, a Ćosić sjajan igrač. Ali, ako govorimo o modernoj košarci, u koju ne bih uvrstio ni Kićanovića ni Dalipagića, u poslednjih 40 godina, od Divca, Đorđevića i njihove generacije, zaista nisam video ništa slično. Većina ljudi je saglasna s tim. Gotovo na svakoj utakmici se dogodi nešto gde ostanem u čudu i zapitam se - kako je ovo izveo? Mnogi nisu verovali da će uspeti u NBA, kakva su bila vaša očekivanja? Isprva sam bio protiv njegovog odlaska u NBA, želeo sam da ode u Barselonu. Međutim, postojalo je veliko interesovanje Denvera, pre svih Arturasa Karnišovasa, tako da je moj zadatak bio da dobijem uveravanje da će biti strpljivi i dati mu šansu. Mislio sam da će Nikoli trebati neko vreme da se adaptira na zahtevnu fizičku igru, ali sam verovao da će ostati u NBA, da će isplivati i igrati u Americi do kraja karijere i da se neće vratiti u Evropu kao što se desilo nekim supertalentovanim momcima. Ali, da mi je neko rekao da će biti ol-star igrač, ne bih se kladio na to. A da mi je neko rekao da će biti dvostruki najbolji igrač sveta, rekao bih da su šanse nula posto. Mnogi ljudi iz košarke su već sada skloni da Jokića proglase najboljim igračem sa područja bivše Jugoslavije… Kakvo je vaše mišljenje? Objektivno, ne postoji dilema. On je jedini i to dvostruki MVP sa ovih prostora i uz sve te rekorde koje je oborio u svim mogućim kategorijama, nema nijednog argumenta kojim biste mogli da oborite tvrdnju da je on bez premca. Meni će, bez obzira na sve, uvek biti teško da priznam da je bilo ko bolji od Dražena Petrovića. Dakle, Nikola je najbolji, ali Dražen je za mene nešto specijalno. Mnogo se u javnosti polemiše oko Nikolinog stava prema reprezentaciji i činjenici da zaista povremeno deluje da nije previše zainteresovan. Šta je prava istina, kako Jokić o tome razmišlja? Tu uopšte nema dileme, Nikola želi da igra za reprezentaciju kad god mu situacija to omogućava. Ali, mnogo češće ne igra… U poslednjih pet godina, preskočio je dva, tri takmičenja. Prošle godine, recimo, to je bilo potpuno nemoguće. Sezona mu se završila u julu, a okončana je u balonu, što je posebno mentalno opterećenje. Očekivati da se brzo regeneriše i igra ponovo za mesec dana nije realno. Pri tome, možda još samo Luka Dončić je u sličnoj situaciji da ne propušta utakmice i na svakoj igra više od 40 minuta, pri čemu je lopta kod njega 25 minuta. To je enormna fizička i mentalna potrošnja. Uz to je imao gomilu sitnih povreda koje je trebalo sanirati, tako da zaista nije bilo mogućnosti da prošle godine igra u reprezentaciji. Pritom se u tom trenutku očekivalo i rođenje prvog deteta. Dešavalo se da i Divac i Đorđević propuste akcije reprezentacije zbog privatnih razloga. Ali, to je bilo vrema kada ste svoj negativni stav mogli da kažete drugovima u kafiću ili na malom fudbalu. Sada svako svoj negativni stav može da objavi na društvenim mrežama i onda stvari eskaliraju u zaista neprijatnu situaciju. Dakle, Nikola će igrati za reprezentaciju kada god bude bio u mogućnosti. Je li to ova godina i Evropsko prvenstvo? Nismo to još precizirali, ali Nikola je u kontaktu sa selektorom Svetislavom Pešićem, sezona se završila ranije, tako da postoji ta mogućnost. Velika prašina podigla se i oko Jokićeve podrške predsedniku Aleksandru Vučiću, koji je time „mahao“ čak i na RTS-u. Da li ga je Jokić zaista podržao i s kojim motivom, mnogi su skloni da kažu da čoveku u njegovoj poziciji to nije trebalo? Tačno je da je Nikola podržao Vučića. Davno sam učio na Pravnom fakultetu tu lekciju o Zoon politicon, što znači da svi punoletni članovi društva, ako misle da treba da podrže nešto ili nekoga, imaju potpuno pravo da to i urade. Pa, i Nikola. Svaki građanin u političkom životu ima pravo da donosi odluke, za koje misli da su odgovarajuće. Kako vidite budućnost reprezentacije? Iskreno, izuzev Mege, u kojoj mladi igrači dobijaju prostor da igraju, deluje da smo u stvaralačkoj krizi? Saglasan sam da smo u krizi, posebno sa bekovima, jer zbog tereta rezultata treneri i klubovi nemaju strpljenja da sačekaju bilo koga. I ranije je postojao rezultatski imperativ, pa smo bili prepoznatljivi po tome što smo mladim igračima davali šanse u najvećim klubovima i najvažnijim utakmicama… Mnogo je lakše bilo klincima od 17 godina da igraju pre jednu ili dve decenije. Danas igrač od 17 strašno fizički zaostaje za igračem od 27 godina. Pre 40 godina taj klinac, koji je fizički slab, igrao je protiv Kićanovića koji je takođe bio fizički slab. Danas više nema slabih, većina su ozbiljne atlete i teško je da mladi dobiju šansu, a da rezultat ne trpi. Ovo nije samo situacija u Zvezdi i Partizanu, u čitavoj Evropi je tako. To je najveći problem evropske košarke. Da li je reč o kolonizaciji drugorazrednim američkim košarkašima? Ne mogu to tako da nazovem. To je samo želja da se pobedi i osvoje trofeji i nije bitno kako će se to dogoditi. Ako treba da igramo sa 12 američkih igrača, igraćemo. To održava klubove u životu i privlači sponzore. I nije im zameriti što tako rade. Mega ima drugačiji koncept. Šta god da radi, retko će biti u prilici da pobedi Partizan ili Zvezdu. U takvoj situaciji i pored želje za pobedom, bolje je okrenuti se proizvodnji igrača. U ovom trenutku, kada su Jokić i Micić dosegli ovakve visine, a dolaze Petrušev, Jović, Đurišić i još mnogo talentovane dece, jasno je kako treba da se radi. I uvek će se tako raditi Da li je to razlog što su najtalentovaniji mladi igrači poslednjih godina pre birali Megu nego Partizan i Zvezdu? Na koncu, nije Jokić jedini, mnogi vaši igrači su završili u NBA… Ako danas pitate 10 dečaka od 14 godina, polovina ih navija za Zvezdu, druga polovina za Partizan. Ali kada ih pitate gde bi hteli da igraju, skoro svi biraju Megu, pa da odatle stignu u Partizan, Zvezdu, Evroligu ili NBA. Jednostavno, klinci ne vide svetlo na kraju tunela. U Megi ga vide, čak kažu ako je mogao Jokić sa onakvim fizičkim manjkavostima, možemo i mi. U Megi je to teoretski moguće, na ovim drugim mestima deluje da je i u teoriji veoma teško. Zato je klub vrlo popularan ne samo u Srbiji, već i u Hrvatskoj. Uostalom, u Megi je već igralo dosta igrača iz Hrvatske, a neki su, poput Ivice Zupca, završili direktno u NBA. Sada čak i igrači iz Evrope pokušavaju da dođu u Megu, a Goga Bitadze i Timoti Luvavu su takođe iz Mege stigli do NBA. Često se može čuti da u modernoj košarci odnos menadžera prema igraču mnogo više utiče na karijeru košarkaša, a posebno treneri umeju da se vajkaju na loš uticaj. Kakav je vaš odgovor? Trenerima je to perfektan izgovor za nedostatke u njihovom radu i nedostatak hrabrosti da mladom igraču daju šansu. Često slušam kako su klinci van kontrole, da samo slušaju Miška i agente, da su roditelji ludi jer imaju ambiciju da reše egzistenciju preko dece… U Megi stvari dobro stoje i ta deca se dobro razvijaju. Kako to da u Megi nema problema sa agentima? Ja, recimo, nemam nikakav problem sa roditeljima. Kao što postoje dobri i loši lekari, tako ima i dobrih menadžera čiji je uticaj i te kako potreban i loših čiji je uticaj i te kako poguban. Mnogi mladi igrači odlaze u NBA. Nekada su Kukoč, Danilović, Rađa, Dražen Petrović odlazili sa 25 godina, u zrelom igračkom dobu… Kako gledate na ovaj trend? To je bio moj modus operandi. U zrelom dobu su otišli Nikola Peković i Dario Šarić, ali vremena su se promenila. NBA klubovi žele da ih dovedu odmah i da ih oni oblikuju. Nažalost, stvari idu u njihovu korist. U situaciji kada ne dobijaju šansu ni u Evropi, Amerikanci rezonuju da je bolje da ih oni spremaju i igraju razvojnu ligu. A svi koji počinju da igraju žele da završe u NBA. I onda kada sa 19-20 godina dobiju ponudu iz Amerike, koja je još i finansijski izuzetna, teško je to odbiti, a ne znaš da li ćeš ovde napredovati ili se povrediti i propustiti priliku da se obezbediš. Logično je da to prihvate, uđu u rudnik, daju sve od sebe, pa ako prođu - fenomenalno, ako ne uspeju, napredovali su fizički i mnogo lakše nalaze angažman u Evroligi. Govorim o slučajevima Nemanje Nedovića, Ante Žižića ili DŽanana Muse. Ukoliko po eventualnom povratku u Evropu odigraš dobro, sasvim je realno da se sa 27 godina ponovo vratiš u NBA. I ja sam revidirao svoj stav, dakle ako stigne dobra ponuda iz NBA, idemo tamo. Bili ste menadžer i nekim najvećim trenerima, poput pokojnog Dude Ivkovića, pa Boži Maljkoviću, Dušku Vujoševiću, Saši Obradoviću, Dejanu Radonjiću… Kako je raditi s njima, oni su zreli, ostvareni i uspešni ljudi? Moja iskustva sa njima su sjajna. Nema tu problema, jer ti ljudi imaju informacije i znaju šta je realnost. Sa pokojnim Dudom sam počeo da radim kada je imao preko 60 godina, stekao sam njegovo poverenje i to je verovatno jedan od najvećih uspeha u mojoj karijeri. A kada drugi treneri znaju da Duda ima poverenja u tebe, drugačije posmatraju stvari i razumeju da su na sigurnoj strani ulice. Koji transfer je bio najkomplikovaniji? Bez dileme prelazak Vasilisa Spanulisa iz Panatinaikosa u Olimpijakos. Bilo je puno tenzija u sredini koja je inače tenzična. Igrači tog kvaliteta nisu prelazili u tabor najvećeg protivnika, tako da je to bio pravi zemljotres. NJegova karijera je pokazala da je to bio pravi potez, a svi ti njegovi osvojeni trofeji bili su nagrada i za mene. I dan-danas me ljudi u Grčkoj prepoznaju i zaustavljaju zbog tog transfera. Ako hoćeš takav rezultat, moraš uvek da radiš u interesu igrača. Po čemu se vaš biznis model razlikuje od ostalih i šta ga je učinilo najuspešnijim u Evropi? Moram da se nasmejem na ovo, jer nisam imao biznis model kada sam krenuo, a s vremenom, kako su se stvari odvijale na košarkaškoj sceni, taj model sam prilagođavao da adekvatno odgovori na potrebe i promene na tržištu. Kada sam krenuo, imao sam ideju da zastupam što više što boljih košarkaša. Iz godine u godinu su se stvari popravljale, pa sam 2004. zaključio da moram da imam klub u kome bi se klinci razvijali, da im omogućim prostor da se razviju kao igrači i u fizičkom i u psihološkom smislu. Bio sam strašan „kradljivac“, npr. iz španskog fudbala sam preuzeo otkupnu klauzulu, a Micić je čitavu karijeru napravio na toj klauzuli. Gledao sam šta rade američke agencije i pokušavao njihove ideje da prilagodim našim uslovima. Moji konkurenti imaju svoje kvalitete, ali je ključna razlika to što oni pripadaju velikim agencijama, gaje kult agencije, tj. korporacije, dok sam ja neko ko je sinonim za BeoBasket. Ja  svojim imenom i prezimenom stojim ispred svih igrača, generalnih menadžera i predsednika klubova. Ja sam taj koji ostvaruje lični kontakt sa igračima i trenerima, i mislim da oni to i žele. Da razgovaraju sa Miškom, a ne sa BeoBasketom. Tu je razlika! Zna se i da ste igrali košarku, žalite li što i u tom delu karijere niste postigli najviši nivo? Volim advokaturu, obožavam posao košarkaškog agenta, ali, ipak najviše volim da šutiram za tri poena. Tu nisam uradio ono što je trebalo. Pristalica sam teorije da ispravan pristup, stopostotni trud i rad donose nagradu. U košarci se to meni nije dogodilo, bio sam vrlo talentovan, radio sam pakleno, ali sticajem nekih okolnosti nisam materijalizovao taj rad. Zbog toga sam se godinama preispitivao da li je moja teorija o maksimalnom radu i nagradi tačna, da bih danas znao da je ipak ispravna. Ovo što ja danas imam, a to je mogućnost da prisustvujem svim košarkaškim utakmicama na svetu, da ove godine zastupam igrače u svim evroligaškim klubovima, kao i da zastupam najboljeg strelca Evrolige, najboljeg igrača NBA, najboljeg igrača španske lige, da kolima putujem za Sombor sa trenerom Denvera, i još mnogo toga drugoga, pokazuje da je moja teorija ipak bila ispravna, i sve što se dešava je najveća moguća nagrada, koju jedan dečko koji je sanjao košarku čitav život može da dobije. Zoran PreradovićKako je Kristijan Golubović pobegao iz sudnice Miško Ražnatović je veoma mlad završio Pravni fakultet i sledstveno tome, mlad tokom turbulentnih devedesetih, ušao u advokaturu. Ostaće zabeleženo da je na jednom ročištu na kome je branio jednog od četvorice okrivljenih, Kristijan Golubović, takođe optužen, pobegao kroz prozor. „Od svih ludorija koje sam video u advokaturi, ovo je bilo nešto najluđe. Zapravo ne znam da se ikada više desilo. To je filmska scena, pri kraju suđenja i u trenutku nepažnje čuvara, jedan od četvorice optuženih je otvorio prozor i Kristijan je u dva panterska skoka iskočio. I to je bila prilična visina, recimo sa drugog sprata. Sećam se da su mi drugari u kafiću u kojem smo se skupljali, nakon objašnjenja šta se dogodilo u sudnici, rekli da je baron Minhauzen malo dete za mene. Niko nije verovao, a bila su vremena kada nije bilo društvenih mreža da neko slika tragove na zemlji. Sve dok se ta informacija nije pojavila u novinama.“