Paprena cena javašluka

Svaki put kada pomislimo da smo dotakli dno, kadrovi Aleksandra Vučića „zasuču rukave“ i uvere nas da ima prostora da se dalje „kopa“. Dobro, možda „kopa“ nije prava reč kada je u pitanju nekadašnji vršilac dužnosti generalnog direktora EPS-a Milorad Grčić. Jer, da je Grčić znao da kopa, EPS krajem 2021. verovatno ne bi ostao bez uglja, a građani Srbije bez električne energije. U prethodnih 30 godina, period od 2008. do 2012. možemo slobodno nazvati „zlatno doba“ Elektroprivrede Srbije. Te, sada tako daleke 2011. proizvedena je rekordna količina uglja i otkrivke (jalovine). Sledeće, 2012. proizvedena je rekordna količina električne energije. Kompanija je restrukturirana, odvajanjem sporednih delatnosti i stvoreni su uslovi za investicije u nove proizvodne kapacitete (dogovoreni su novi blok Kostolca B3, vetropark i solarna elektrana). Nakon 2012, međutim, počinju problemi, između ostalog i usled velikih poplava, koje su za trenutak zaustavile proizvodnju u Obrenovcu. Izgleda kao da se od poplava nikada nismo ni oporavili. Ukratko, nedovoljne i neadekvatne investicije, nepotizam i stranačko zapošljavanje na svim nivoima, loše upravljanje, sve to začinjeno visokim stepenom korupcije, doveli su do toga da u decembru 2021. gotovo 30 odsto elektroenergetskih kapaciteta Srbije bude van pogona. Preciznije, čak polovina termo kapaciteta je prestala da radi. Nekoliko stotina hiljada domaćinstava ostalo je bez električne energije i grejanja, a nekoliko stotina trafostanica bilo je van pogona, što je zaustavilo distribuciju struje u jednom delu zemlje. Goru situaciju u EPS-u ne pamte, kako kažu, još od bombardovanja 1999. Resorna ministarka Zorana Mihajlović odmah se ogradila od odgovornosti i izjavila da su za kolaps odgovorni EPS i njegovo rukovodstvo, sa Miloradom Grčićem na čelu. I to je nešto sa čime se moramo složiti. Ne smemo, ipak, zaboraviti da „riba smrdi od glave“, te da je za kolaps EPS-a i te kako odgovoran resorni ministar Aleksandar Antić, koji je rukovodio Ministarstvom rudarstva i energetike od 2014. do 2020, upravo u periodu propadanja EPS-a. Odgovoran je, konačno, i sam Aleksandar Vučić, za čijeg je mandata Vlada Srbije postavila Grčića za v. d. direktora EPS-a, u martu 2016. Dakle, kada se uzmu u obzir sve okolnosti, eksponencijalno propadanje EPS-a počelo je verovatno dolaskom Grčića na čelo te kompanije, a kulminiralo zaustavljanjem proizvodnje u decembru 2021. godine. Međutim, kako je svaki kraj neki novi početak, tako je agonijama EPS-a možda došao kraj, ali su muke za građane i državu tek počele. Srbija je poslednjih dana 2021. ostala bez polovine termokapaciteta za proizvodnju električne energije. Došlo je do hitnog uvoza električne energije, a poznato je da sve što je hitno, to je i skupo. Tako je EPS megavat-čas struje plaćao i do 350 evra, iako je samo nekoliko meseci pre toga naša kompanija struju prodavala za manje od 50 evra po megavatu. U samo nedelju dana na uvoz struje potrošili smo oko 75 miliona evra. Procene su da je do sada samo po ovom osnovu napravljen gubitak od nekoliko stotina miliona evra – tačnije oko 530 miliona evra. Uostalom, sama ministarka Mihajloviće je izjavila da je uvozom struje „potrošen“ čitav jedan novi hidro-blok za proizvodnju električne energije. Pored toga, u narednih mesec dana desilo se nekoliko velikih havarija, od požara na kopovima Tamnava, požara na odlagaču jalovine (vrednom 18 miliona evra), požara na trakama za transport jalovine, sve do dve uzastopne havarije na bloku TENT B1 i B2. Sve je ovo direktno dovelo do štete od nekoliko desetina miliona evra, a indirektno je dodatno povećalo potrebu za uvozom struje i uglja. Havarije su stvorile štetu koja neće moći da bude brzo sanirana. U prilog toj tvrdnji ide i odluka Vlade da u ovoj godini omogući uvoz oko četiri miliona tona uglja (oko 15 odsto prosečne godišnje proizvodnje uglja u Srbiji). Kako se za sada očekuje da se uvoz uglja i struje nastavi do kraja aprila 2023. troškovi bi mogli da budu daleko veći od milijardu evra. I te troškove neko mora da plati. Pretpostavlja se da se u ovom trenutku svi troškovi EPS-a nastali uvozom struje i uglja pokrivaju iz budžeta kompanije. Kako se navodi, EPS je za pokriće dela tih troškova morao da uzme i oko 300 miliona evra kredita. Međutim, u narednom periodu se očekuje da deo tereta direktno pokriju građani i privreda pa se po tom osnovu očekuje rast cena struje. Rast cena struje je u ovom trenutku direktna posledica lošeg upravljanja kompanijom, a ne rata u Ukrajini ili energetske krize u Evropi. Trebalo bi imati u vidu da EPS ne proizvodi električnu energiju na tržišnim principima (cena uglja nije tržišna, država često daje garancije za kredite i dr.), pa samim tim ni cena za krajnje kupce nije tržišna. Sa druge strane, EPS proizvodi dovoljno energije da zadovolji potrebe krajnjih potrošača u Srbiji, a viškove izvozi. U takvim okolnostima, nema razloga da cena električne energije poraste 20 ili 30 odsto, kako se to prethodnih dana najavljuje. Dakle, jedini razlog je loše upravljanje kompanijom koje je dovelo do milionskih gubitaka koji sada, rastom cene struje, moraju da se pokriju. Da li će taj rast cena biti direktan, ili će građani to indirektno platiti kroz veće poreze, otplatu javnog duga ili na neki drugi način, to je manje bitno. Bitno je da će taj gubitak svakako da pokriju građani Srbije. Neće se, međutim, rastom cena električne energije rešiti problemi EPS-a. Možda će se zakrpiti koja rupa, ali problemi neće biti rešeni. EPS bi trebalo da do kraja sledeće godine zatvori neke kapacitete za proizvodnju usled njihove starosti i neispunjavanja standarda. Naravno, pod znakom je pitanja da li će se to stvarno desiti sledeće godine, ali ipak je to samo pitanje trenutka. Svakako će se desiti, ako ni zbog čega drugog, onda zbog politike EU - od 2023. Carbon Border Adjustment Mechanism. On predviđa da, ukoliko firme u trećim zemljama, proizvodnjom neke robe zagađuju ugljen-dioksidom više nego što je dozvoljeno u EU, tu robu će prilikom uvoza EU dodatno cariniti. Istovremeno, novi kapaciteti nisu izgrađeni, a i ono što se gradi (Kostolac B3 oko 350 MW) nije dovoljno da zameni kapacitete koji treba da se zatvore (oko 800 MW). Situacija sa električnom energijom u Srbiji nije na zavidnom nivou. Očekuje se da će se uvoz struje i uglja nastaviti barem još godinu dana. I pored toga, poučeni prethodnim iskustvima učestalih havarija, u situacijama kada sistem radi na granici svojih mogućnosti, postoji realna verovatnoća da sledeće zime neće biti dovoljno struje za sve. Sa druge strane, krajem maja Srbija bi trebalo da potpiše novi aranžman o uvozu gasa sa ruskim Gaspromom. U prethodnih nekoliko decenija verovatno nije bilo lošijeg trenutka za potpisivanje dugoročnih ugovora o uvozu gasa od ovog sadašnjeg. Cena je već neko vreme na veoma visokom nivou. Pritisak na Srbiju da uvede sankcije Rusiji je, sudeći po rečima predstavnika vlasti, nikada veći. Mogućnosti za adekvatnu supstituciju nikada manje, jer je kriza u svim segmentima energetike. Istovremeno, sve projekcije relevantnih institucija do 2019. predviđale su da će gas biti „tranzitorni energent“, koji će pomoći na prelazu od proizvodnje energije iz uglja i nafte ka proizvodnji energije iz obnovljivih izvora. Sada je sve to pod znakom pitanja. Da situacija bude još gora, ne samo da nemamo potpisan ugovor o dugoročnom snabdevanju gasom, već nemamo ni alternative za uvoz. Alternative sa druge strane nemamo, jer su predstavnici vlasti prethodnih deset godina učinili sve da se alternative ne stvore – od uključivanja u projekat Transjadranskog gasovoda (TAP) koji gas iz Azerbejdžana doprema u Evropu, preko ignorisanja projekta terminala za tečni prirodni gas (LNG) u Hrvatskoj, pa sve do neuključivanja u veliki projekat LNG terminala u Aleksandropolisu (Grčka). Jedini prioritet koji je realizovan u prethodnom periodu ticao se diversifikacije pravca snabdevanja ruskim gasom – dobijali smo ga preko Mađarske, a sada je to moguće preko Bugarske. Konačno, nemamo ni dovoljno skladišnih kapaciteta za gas. Banatski Dvor je kapaciteta svega 450 miliona kubnih metara i nije jasno zašto se 2017. „odustalo“ od povećanja kapaciteta na milijardu kubnih metara. Nije jasno ni zašto smo odustali od novog skladišta u Itebeju, iako su i projekat i sredstva, prema rečima zvaničnika, bili spremni. Sa godišnjom potrošnjom od oko 2,2 milijarde kubnih metara, Srbija je bez adekvatnih skladišnih kapaciteta (oko 20 odsto) veoma izložena rastu potrošnje i cenovnim kolebanjima tokom godine. Ako na to dodamo i činjenicu da je Srbija gotovo 100 odsto uvozno zavisna od prirodnog gasa, možemo zaključiti da je situacija u gasnom sektoru izuzetno neizvesna. Sektor sirove nafte i derivata je u nešto boljoj situaciji što se tiče bezbednosti, mada smo u tom segmentu cenovno najviše izloženi tržišnim mehanizmima. Srbija ima jednu rafineriju u vlasništvu ruskog Gasproma (Gazpromnjefta) i dovoljno kapaciteta prerade da zadovolji sopstvene potrebe, ukoliko to bude potrebno. NIS se nakon prvih sankcija 2014, verovatno usled nemogućnosti da finansira uvoz ruske nafte i potencijalnog rizika da snabdevanje tom naftom stane, preorijentisao na neke druge tipove nafte. To sada smanjuje rizik od potencijalnih sankcija EU na rusku sirovu naftu. Naravno, ostaje određeni rizik sankcija prema vlasnicima NIS-a, s obzirom na to da je to ruska kompanija. Energetska bezbednost Srbije u ovom trenutku na staklenim je nogama. Na sve to treba dodati veliki uticaj koji cene energenata imaju na rast potrošačkih cena. Taj uticaj je kako direktan, tako i indirektan. On je u toj meri opasniji ukoliko se ima u vodu da rast cena energenata direktno utiče na rast cena hrane. Znajući da građani Srbije u proseku troše više od 50 odsto svog dohotka na hranu i piće, komunalije i energente, taj uticaj će direktno da dovede do pada životnog standarda građana u narednom periodu. Sve u svemu, Srbija ovu energetsku krizu dočekuje spremna kao „pred bitku na Marici“. Plašim se samo da i rezultati ne budu slični. Goran Radosavljević profesor javnih finansija na Fakultetu za ekonomiju i finansije i direktor Instituta FEFA