Zemlja ugasle nade

Ni posle izbora Liban neće moći da se nada stabilnosti, ekonomska situacija je takva da je veći deo glasača odustao od izlaska na birališta, smatrajući da nema nade da bi iko od aktuelnih političkih aktera mogao da im ponudi boljitak. Oni koji su rešili da ipak glasaju, oko 41 odsto, odlučili su da Slobodni patriotski pokret (FPM), koji je saveznik Hezbolaha, dobije dva poslanička mesta manje nego na prethodnim izborima pre pet godina, a da partija Libanske snage (LF) koja se žestoko protivi Hezbolahu dobije pet mesta više. Odziv je bio naročito loš u sunitskim delovima zemlje koji su se odlučili na bojkot posle odluke nekadašnjeg premijera, u tri navrata, Saada Haririja, da se povuče iz izborne trke i iz političkog života. Odluku je doneo i zbog sve većeg iranskog uticaja, ali i zbog izostanka podrške Saudijske Arabije koja je njega i njegovu porodicu do sada snažno podržavala, naročito pošto je njegov otac Rafik Hariri ubijen 2005. godine. Iza tog ubistva stajao je Hezbolah. Sada je ostao nemoćan kako u ekonomskoj krizi, tako i u političkim borbama i rešio je da se povuče ostavljajući za sobom prazan prostor i glasače koji nisu želeli da podrže nikog drugog. Uprkos lošim rezultatima za do sada najsnažniju koaliciju u vladi, na vlasti ostaju isti igrači i libanska politička scena opet će se stvarati dogovorom između njih. Niko nije uspeo da ubedi glasače da je spreman da reši ekonomsku krizu koja guta zemlju i koja je nezaustavljiva od avgusta 2020. kada je u Bejrutu u eksploziji amonijum-nitrata teško oštećena luka. Bila je to jedna od najvećih nenuklearnih eksplozija u istoriji, koja je već korupcijom i krađom razorenu libansku ekonomiju gurnula u provaliju. Podaci su poražavajući: hiljade ljudi su ostale bez posla, libanska funta izgubila 90 odsto vrednosti za dve godine, štednja u bankama je blokirana, struja je dostupna dva sata dnevno. Više od 80 odsto stanovnika već je ušlo u kategoriju siromašnih, prema proceni UN, mnogi već pokušavaju da pobegnu i dokopaju se Evrope. Došlo je do toga da je vlada objavila da više nije u stanju da plaća dugove, a neodgovorno zaduživanje je još jedan od uzroka krize, inflacija je dostigla 215 odsto, a u zemlji koja uvozi više od 80 odsto hrane, glad je postala svakodnevica. Bez obzira na nezadovoljstvo političkom elitom, libanski izborni sistem je takav da je teško promeniti partije koje vladaju decenijama. Sa sedam miliona stanovnika podeljenih na 18 različitih religioznih zajednica, bilo je neophodno osmisliti način da najveće dobiju učešće u vlasti. Tri najvažnija mesta, premijer, predsedik i predsednik skupštine, moraju da dođu iz tri najveće verske grupe, a to su suniti, maroniti hrišćani i šiiti. U tom rasponu kreću se dogovori oko raspodele vlasti. Na prethodnim izborima 2018. godine FPM osvojio je većinu u savezništvu sa strankama predsednika parlamenta Nabiha Berija i predsednika Mišela Aouna. Oni su dobili 71 od 128 mesta u parlamentu. Beri, koji vodi šiitski Amal, predsednik je parlamenta od 1992. i spada u najmoćnije libanske političare. Zajedno sa Hezbolahom, njegova partija čini „šiitski duo“ kako ih nazivaju, čija je moć neugrožena već decenijama. Uz njih je i Mišel Aoun, maronit, nekadašnji vojni komandant, predsednik od 2016, čiji je FPM, najveći hrišćanski blok, podržao Hezbolah. Tu podršku opravdava stavom da je njihova borba spasila zemlju, ali je pružajući hrišćansko političko pokriće toj organizaciji došao u poziciju da bude optužen za krizu u zemlji. NJegov zet, koji vodi partiju, našao se na spisku onih kojima su uvedene američke sankcije, opet zbog saradnje sa Hezbolahovim borcima. Na drugoj strani nalaze se LF i hrišćanske grupe koje su protiv Hezbolaha i koje beleže uspeh na ovim izborima. Lider Samir Gega, maronit, jedini je politički vođa koji je bio u zatvoru zbog nasilja tokom građanskog rata, dok su ostali amnestirani. Izveo je partiju iz parlamenta pre tri godine, kao znak protesta protiv vladajuće garniture. Ima snažne veze sa Saudijskom Arabijom i podržava Hezbolahove protivnike na jugu zemlje, koji, pak, imaju podršku Irana. Očekuje se da će najmanje 11 mesta pripasti reformskim političarima, delom nezavisnim. Predstoje meseci pregovora oko vlade, dok zemlja iz dana u dan sve dublje tone, a pomoć ne stiže. Oni koji bi mogli da pomognu, od MMF-a do vlada drugih država, od kojih su neke i obećale pomoć, nemaju poverenja i čekaju da se uspostavi nekakva vlada koja bi mogla da predstavi plan reformi i počne da funkcioniše. Zalivske države isto tako oklevaju. Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati, na čiju finansijsku pomoć je moglo da se računa, takođe su u iščekivanju. Rezultat može uticati i na predsedničke izbore krajem godine. Očekivalo se da će predsednika Aouna naslediti sin, FPM lider Gebran Basil, ali pitanje je kako će uspeh LP uticati na te planove. Ivana Janković