Lula ili pendrek

Prema jednom istraživanju javnog mnjenja s početka maja, 60 odsto Brazilaca s pravom glasa na predsedničkim izborima ovog oktobra ni po koju cenu ne bi glasalo za aktuelnog šefa države, ultradesničara Žaira Bolsonara, bivšeg oficira koji se posle višedecenijskog tavorenja na marginama nacionalne politike 2018. neočekivano uzdigao do vrha piramide vlasti. Povratniku u visoku politiku, bivšem predsedniku u dva mandata (2003-2010) Luisu Inasiju Luli da Silvi - koji, nakon što je prošle godine Vrhovni sud poništio presudu kojom je zbog navodne umešanosti u korupciju bio osuđen na 12 godina zatvora, ponovo ima pravo na kandidaturu, pre neki dan i zvanično obnarodovanu - u odnosu na Bolsonara daje se prednost od 13 odsto u prvom i 20 u drugom krugu glasanja. Povrh toga, preko 60 procenata Brazilaca smatra da se ekonomsko stanje u zemlji pogoršava: kao i ljude u drugim delovima sveta, i njih trenutno najviše muče skok inflacije i rastući troškovi života. A sveža su i bolna sećanja na Bolsonarovo katastrofalno upravljanje pandemijom, ako se upravljanjem to uopšte može nazvati. Predsednik se najveći deo vremena ponašao kao da monumentalne zdravstvene krize nema, i taj okrutni nemar direktno je doprineo zastrašujuće masovnom gubitku života: sa 665.000 preminulih od kovida-19, Brazil se našao na drugom mestu globalne crne liste, odmah iza Sjedinjenih Država. Pa ako zasad sve ukazuje da je Lula jasan favorit, zašto onda mnogi od onih koji su mu naklonjeni strahuju od ishoda glasanja - ili, tačnije, od onoga što bi potom moglo da usledi? Eh, zašto... Kada je 2018. svetu naprečac trebalo objasniti ko je taj Bolsonaro za koga dotad jedva da je čuo iko van granica zemlje, najsažetiji opis sastojao se u tri reči: brazilski Donald Tramp. I koliko god da je inače preporučljivo kloniti se pojednostavljenih poređenja, ispostavilo se da je taj predizborni opis najvećim delom verifikovan onim što je posle njegove iznenađujuće pobede usledilo. Istovetan prezir za demokratske institucije i procedure; manjinske i marginalne društvene grupe; nauku, profesionalnu kompetentnost i znanje uopšte. Istovetno igranje na najniže, atavističke instinkte biračkog tela; podršku ultrareligioznih grupa; i izmišljanje pretnje u vidu nekakve tobožnje neokomunističke ili ultraliberalne (već po potrebi) revolucije u najavi. Istovetne simpatije za desni ekstremizam i fantazije o uspostavljanju autoritarnog poretka - u Trampovom slučaju pre tragikomične, u Bolsonarovom istinski zastrašujuće budući da Brazil već ima traumatično iskustvo 21-godišnje vojne diktature (1964-1985), o kojoj predsednik redovno govori s nostalgijom, i u gledanju na koju i dalje ima brojne istomišljenike. Istovetan ignorantski odnos prema problemima izazvanim klimatskim promenama i nekontrolisanom eksploatacijom prirodnih resursa; istovetna ravnodušnost prema ljudskoj patnji, kao što se na primeru pandemije najbolje videlo. Imalo bi još da se ređa. Uz sve to, ceo svet zna šta se dogodilo - i shvatio je šta je tek moglo da se dogodi - kad je Trampovo odbijanje da se pomiri s nepobitnom činjenicom da je izgubio izbore, posle gomile nesuvislih pravnih pokušaja da se pobeda DŽoa Bajdena ospori pred sudovima, u januaru 2021. rezultiralo (njegovom zapaljivom retorikom iniciranim) upadom rulje na Kapitol hil, tim de facto pokušajem državnog prevrata i poništavanja narodne volje. Sumorna logika onog što se brazilskoj levici, i ne samo njoj, ovih dana stoga mota po glavi krajnje je jednostavna: ako je tako nešto moglo da se dogodi u jednoj Americi, šta ako na jesen i Bolsonaro, suočen s porazom na biralištima, pokuša isto? Nije da onima koji tu zabrinutost dele nedostaju razlozi za crne slutnje. Kao što je to redovno u SAD činio njegov tamošnji pandan (i uzor), i Bolsonaro stalno izražava sumnje u valjanost brazilskog elektronskog sistema glasanja - koji inače, u normalnom svetu, važi za vrlo pouzdan i otporan na različite vrste potencijalnih napada - pa time i u regularnost predstojećih izbora. Predsednik i njegovi takođe politički aktivni sinovi direktno su uključeni u širenje dezinformacija i lažnih tvrdnji vezanih za rad centralne izborne komisije (TSE) i Vrhovnog suda; kako navodi američki časopis Forin polisi, samo Bolsonaro lično odgovoran je za preko 5.000 lažnih ili tendenciozno sročenih iskaza - a to je tek mali deo dezinformacija koje neprestano kruže brazilskim javnim i digitalnim prostorom. Brazilska savezna policija je čak prošle godine direktno optužila Bolsonara i njegove savetnike da su oformili specijalno telo za širenje lažnih vesti o izbornom procesu, ali i o političkim protivnicima i državnim institucijama, putem društvenih mreža i aplikacija za dopisivanje; izveštaji domaćih i stranih nezavisnih tela govore o „digitalnim milicijama“ - internet timovima Bolsonarovih pristalica/botova koji agresivno targetiraju medije i organizacije kritički nastrojene prema predsedniku (sasvim u skladu s njegovom mizoginijom, s posebnim fokusom na diskreditaciju novinarki i aktivistkinja). A jedna posmatračka misija ustanovila je da je u vreme lokalnih izbora 2020. TSE neko vreme bila izložena teško pojmljivom broju od blizu 486.000 sajber napada u sekundi... Doda li se ovome da Bolsonaro uživa fanatičnu odanost svojih pristalica (eto još jedne sličnosti s Trampom), čije jezgro obuhvata približno četvrtinu ukupnog biračkog tela u zemlji; da je upravo značajno proširio uporište u donjem domu nacionalnog Kongresa (zahvaljujući zanimljivoj odlici brazilskog političkog sistema: postojanju svojevrsnog prelaznog roka za poslanike, tokom koga je parlamentarcima dozvoljeno da iz jedne stranke prelaze u drugu, pritom zadržavajući mandat, odnosno donoseći ga u miraz partiji u koju se stupa); da ni njemu ni njegovoj kampanji, zahvaljujući podršci krupnog kapitala i imućnih fundamentalističkih verskih grupa, novca neće manjkati; te da nad brazilskom armijom, kao i drugde po Latinskoj Americi, iz istorijskih razloga večito lebdi sumnja u pogledu njenih potencijalnih političkih ambicija - stiže se i do objašnjenja zašto se, i u Brazilu i van njega, oktobarsko glasanje iščekuje s dozom strepnje. Bolsonaro je, uostalom, neko ko je svojevremeno izjavio kako je velika greška počinjena u vreme diktature bila ta što su njeni protivnici mučeni, ali ne i poubijani (mnogi od njih, naravno, tokom tih olovnih godina jesu likvidirani, mada proporcionalno gledano u manjem broju nego u nekim drugim južnoameričkim diktaturama - i zato nedovoljno za Bolsonarove krvoločne standarde); ne treba mnogo da bi se zamislilo kako neko s takvim svetonazorom odbija da prizna izborni poraz i proglašava vanredno stanje kako bi se sprečio dolazak na vlast „ekstremne levice“, ili pod nekim sličnim lažnim izgovorom. Ili su samo u strahu velike oči? Valjda je brazilska demokratija dovoljno stabilna i jaka da može da se izbori s Bolsonarovim autoritarnim porivima? S jedne strane, moglo bi se zaključiti da su Lulina Radnička partija (PT) i on sam u međuvremenu ponešto naučili na greškama počinjenim dok je PT bila dominantna politička snaga u zemlji, i da je njihova - za ove izbore oformljena - sedmočlana koalicija levih i stranaka levog centra dovoljno široka da mu obezbedi masovnu podršku na glasanju. U prilog takvom viđenju ide i okolnost da je Lula za potpredsedničkog kandidata uzeo Žeralda Alkmina, bivšeg guvernera Sao Paula i političara s desnog centra, u očiglednom nastojanju da se dodatno uveća baza potencijalnih glasova pred obračun s Bolsonarom. S druge strane, međutim, baš to što je brazilska levica opet morala da se okrene skoro 77-godišnjem, u očima političkih oponenata (pre svega zbog pomenutog korupcionaškog procesa) nepovratno diskreditovanom i gafovima sve sklonijem Luli da bi imala realne izglede za pobedu, ne deluje ni kao dobar zalog za budućnost, a svakako ne kao inspirativan izbor - mada se taj izbor može braniti time da je, osim što je i dalje neprikosnoveno najpopularnija politička figura u Brazilu, bivši predsednik i najsigurnija opcija kako bi se sprečilo da se Bolsonaro dočepa drugog mandata. Pa ako i ovo u mnogome podseća na izbore u SAD 2020. ili one nedavne u Francuskoj, onda je to zato što ta analogija u potpunosti stoji: i u ovom slučaju će od toga za koga važnije biti protiv koga se glasa. Vladan Marjanović