Nije naš izbor Zapad ili Rusija, već demokratija ili autokratija

Istorijski lomovi ubrzavaju protok vremena, a svet je iz pošasti korona-krize neprimetno ušao u predvorje nove, ratne. Maske i higijena ruku ipak padaju u drugi diskurzivni plan u odnosu na mogućnost nuklearnog rata. Vanredna profesorka istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Radina Vučetić je u jeku prve krize odlučila da napiše knjigu Nevidljivi neprijatelj o epidemiji velikih boginja u SFRJ 1972. godine, a za Službeni glasnik je objavljuje u jeku potonje. Ipak, teško je ne zapitati se da li je dvema krizama zajednička kriza poverenja u zvanične institucije i zvaničnu politiku, gde je Srbija od lošeg rukovođenja epidemijom korona virusa jednako neprimetno skliznula u, spolja gledano, neodlučno manevrisanje kroz geopolitičke izazove. Predsednik Srbije i SNS Aleksandar Vučić možda uverava da se zvanični Beograd i dalje nalazi na evropskom putu, snažnije no ikad do sada, ali čini se da najmanje jednim okom odmerava reakcije u Moskvi. Ruska agresija na Ukrajinu tako se ispostavlja kao novi prelomni trenutak u budućoj istoriji Srbije. Iako je te 1972. godine i te kako znala šta da radi, danas deluje da nije tako, i upravo strah od neizvesnosti se ispostavlja kao moćna alatka u tehnologiji naprednjačkog vladanja. „Nema velike metodološke filozofije oko proučavanja događaja od pre 50 godina. Za događaje iz 20. i 21. veka postoji obilje izvora, i ja sam u istraživanju epidemije variole koristila građu iz arhiva Jugoslavije, Srbije, Beograda, štampu i televiziju, sećanja savremenika. Pre mislim da je fama o nedostatku ili nedostupnosti izvora vezana za bežanje od našeg suočavanja sa prošlošću, odnosno od pisanja istorije 1990-ih. S druge strane, proučavanje izvora od pre 50 godina neminovno me je teralo na poređenje s tim šta će nam jednog dana govoriti današnji izvori o pandemiji korone. Kao istoričarka, volela bih da vidim stenografske beleške sednica Kriznog štaba, i da vidim da li je struka bila hrabra u suprotstavljanju politici, kao što je bila 1972. godine“, kaže Vučetić za NIN. Od „najsmešnijeg virusa na svetu“ došli smo do neodlučnog Kriznog štaba čije se mišljenje često tumačilo kao zbir pukih preporuka. Kako su struka i nadležne institucije reagovale na pojavu virusa 1972. godine? Ne bih rekla da je Krizni štab bio neodlučan, rekla bih da se veći deo stručnog štaba ponašao sramno i ponizno u odnosu na politiku, što 1972. nije bilo slučaj. Permanentno su se u medijima pravdali time da su insistirali na jednom, a da je odlučivano drugačije – i ja zaista ne razumem šta ih je sprečavalo da posle prve takve odluke napuste Krizni štab, i ogole situaciju do kraja – da je ovde odluke donosila politika, a ne struka, i da su se pitali Aleksandar Vučić, kao izabrani lekar građana Srbije, ili šarlatani poput doktora Nestorovića. Nadam se da će se time baviti neki budući istoričari, a već je uvid u medije dovoljan da se prepozna neverovatna poniznost stručnog dela Kriznog štaba u najvećoj zdravstvenoj krizi u novijoj istoriji. Kako je reagovala država? Šta se na osnovu različitih reakcija može zaključiti o razlici između dva istorijska trenutka, dva različita uređenja, ali i o prirodi samih vlasti? Mislim da razlike u reakciji države i državnog vrha najbolje govore o tim državama i njihovom državnom vrhu. Prva ubedljiva razlika je što je SFRJ, iako virusa variole u zemlji nije bilo od 1930, permanentno radila sve da bude spremna ako se smrtonosni virus pojavi. Uvid u arhivsku građu o tome na koji način se država spremala, školovala kadar u najboljim svetskim laboratorijama, i imala detaljno razrađene planove šta ako do epidemije dođe, u potpunoj je suprotnosti s tim kako se ponašala naša država, donoseći gotovo histerične odluke, i unoseći permanentnu paniku među građane. I u SFRJ je postojala blaga dezorijentacija na samom početku epidemije variole, i želja da se ona prikrije, u strahu da ne propadne turistička sezona, ali je vrlo brzo medijska blokada ukinuta, a odluke je donosila isključivo struka, odnevši pobedu nad politikom. I ponašanje „državnog vrha“ govori o tome da na neke teme živimo u autoritarnijem sistemu nego što je to bilo u jednopartijskoj državi. Tito se nijednom nije oglasio na temu variole, i pustio je struku da se bavi virusom, dok se Aleksandar Vučić konstantno oglašavao, kao uostalom o svemu, katastrofičnim izjavama poput onih da će groblja biti mala, ili deleći medicinske savete i objašnjavajući lekarima kako da koriste respiratore. Naposletku, kako su o epidemiji pre pola veka izveštavali mediji? Glasila tada možda jesu bila pod strožom kontrolom države, ali nisu li i sad? Tokom različitih istraživanja često sam bila u situaciji da me zapanji stepen kritike i dijaloga u medijima jedne jednopartijske države, kao i nedostatak toga u današnjim medijima. Kada je izveštavanje o varioli u pitanju, dva dana se krilo da je variola u Jugoslaviji, na Kosovu, dok se vest da se variola proširila van Kosova krila šest dana. Sve mimo te početne cenzure je iznenađujuće u odnosu na današnju „slobodu medija“. I u novinama, a i na televiziji, mogle su se čuti vrlo oštre kritike državnih poteza od strane lekara i poslanika u Skupštini. Najviše su kritikovani ćutanje na početku epidemije i loša reakcija države i zdravstvenih službi na Kosovu. Najveći heroji suzbijanja epidemije, dr Kecmanović i dr Šuvaković su i u štampi i na televiziji kritikovali zakasnelu reakciju na Kosovu, i što je prvih dana glavnu reč vodila politika, a ne struka. Dakle, jesu formalno mediji bili tada pod većom kontrolom države, ali izgleda da je današnja kontrola medija od strane jednog čoveka, koji je i glavni urednik medija, i izabrani lekar, i glavni mašinovođa, možda i veća. Ako je cilj socijalističkog režima bio smanjiti mogućnost društvenopolitičkih lomova i pojačati poverenje u institucije, da li je cilj današnjih vlasti stvaranje permanentnog straha od novih lomova? Uostalom, iz korona-krize smo ušli u ekonomsku, najave ratnih, pa i terorističkih… Imam utisak da se tada poverenjem u institucije gradilo i poverenje u državu, a država je pokazivala svoju snagu ne plašeći svoje građane, nego ulivajući im sigurnost. Sada je situacija potpuno drugačija – vlast građane stalno plaši katastrofama – virusom, ratom, glađu, nuklearnom apokalipsom, gde se neminovno nameće samo jedan spasilac – Aleksandar Vučić. Problem Srbije je što, očigledno, naseda na ovu manipulaciju strahom, a što vlast obilato koristi. Proizvodnja straha u saradnji s režimskim medijima, pretnje ljudima da će ostati bez posla, stalni nadzor kamerama, sve to nije društvo u kome se čovek oseća slobodnim. Paralelno sa proizvodnjom strahova, stalno se proizvode i neprijatelji, tako da građani u strahu od virusa, rata, nuklearne apokalipse, sveopšte gladi, Soroša, NATO-a, Albanaca i Đilasa, ne stižu da realno sagledaju stvarnost i zabrinjavajuće lošu poziciju Srbije u svetu, za koju je direktno odgovorna ova vlast. Istorijski gledano, kako biste ocenili Srbiju u 2022. godini? Srbija je možda samo kalendarski u 2022. godini, inače je u 1989, ali i u toj 1989. s pogledom uprtim u 1389. i carstvo nebesko, a ne u realnost te 1989. Upravo zbog nerazumevanja 1989, Srbija je ostala zaglavljena na slepom koloseku istorije. Postojala je kratka nada posle 2000. godine da će krenuti napred, ali se pokazalo da nije sposobna ni da ide u budućnost a ni da razmišlja o sadašnjosti. Posle otpočinjanja rata u Ukrajini i ponovnog nerazumevanja istorijskog trenutka, imam utisak da će Srbija zauvek ostati samoizolovana na tom slepom koloseku. I slika Srbije koju sama šalje u svet je poražavajuća – to je zemlja s muralima ratnih zločinaca i Putina, zemlja u kojoj se prave mitinzi podrške Rusiji, zemlja u kojoj se kao suveniri prodaju majice sa likom Putina i slovom Z, zemlja u kojoj mediji donose vesti „Marijupolj je oslobođen“, baš onako kako su 1990-ih donosile vesti „Vukovar je oslobođen“. Da li kao neko ko se bavio Hladnim ratom primećujete paralele između savremenog i nekog istorijskog trenutka u 20. veku? Da li vam trenutne okolnosti više liče na 1914. ili 1944. godinu, koju je odredio predsednik Vučić? Šta je ono istorijski specifično u prvoj polovini 2022. godine? Nisam ljubitelj istorijskih paralela, ali se dosta tragičnih stvari desilo u 20. veku, na koje podsećaju događaji iz 2022. Pre nego što je rat počeo, meni je sve ličilo na Kubansku raketnu krizu, na napetost i odmeravanje snaga u novom hladnom ratu. Međutim, ni ja, kao najcrnji pesimista, nisam verovala da će Rusija doneti i po sebe, i po ceo svet, katastrofalnu odluku, da napadne Ukrajinu. Putinovo nezadovoljstvo stanjem posle pada komunizma, može se porediti i sa nezadovoljstvom Nemačke posle Versajskog mirovnog ugovora 1919. Neke od reakcija prilikom aneksije Krima 2014, ali i prilikom mogućih teritorijalnih ustupaka Rusiji 2022, podsećaju na Minhenski sporazum 1938, i tadašnju nesposobnost Evrope da shvati da je to samo početak, i da se nacistička Nemačka tu neće zaustaviti, kao što i nije. Plašim se i paralela sa početkom Prvog svetskog rata 1914. i verovanjem da će se sukob završiti do Božića iste godine, a trajao je još četiri godine, uz strahovita razaranja i žrtve. Mnogo je godina i tragičnih događaja s kojima bismo mogli da pravimo paralele, ali ne razumem Vučićevu paralelu sa 1944. i zastrašivanje naroda da će nam biti „možda najteže vreme“ od 1944. Ne znam, u Beogradu je tada izvojevana pobeda nad fašizmom, ja ne vidim da je to loše, loše je bilo saradnicima okupatora 1944, teška je bila zima, ali mi ta istorijska paralela deluje kao još jedan od metoda zastrašivanja, da bi se izbegla odluka koja je davno morala biti doneta. Recimo, često se provlači paralela između mogućeg uvođenja sankcija Rusiji i Titovog razlaza sa Staljinom 1948. godine. Smatrate li da je ona održiva? Opet bih izbegla paralele, ali bih podvukla značaj 1948. kao prelomne godine, koja je suštinski odredila budućnost socijalističke Jugoslavije. Zahvaljujući razlazu sa Staljinom, građani SFRJ su živeli jedan drugačiji komunizam, daleko od sovjetske čizme, težeći ka ostvarenju ideala socijalizma sa ljudskim licem. Odluka koju je Tito doneo bila je hrabra, ali i na tragu onoga što je bilo dominantno na ovim prostorima i pre tog sukoba – a to je okrenutost Zapadu. Okrenutost Rusiji jedna je od srpskih fantazmagorija, naročito podgrevana u vreme Miloševića, i posledica je neshvatanja Srbije šta je donela 1989. godina, ali i kakvi su bili njeni odnosi sa Rusijom kroz istoriju. Neshvatljivo je da se ta fantazmagorija održava i danas, kao da niko u srpskom političkom vrhu nema ne samo mapu Evrope pred sobom, nego i višedecenijski bilans toga šta je Srbiji donosila okrenutost Zapadu, a šta Rusiji. Za razumevanje 1948. u današnjem kontekstu, važno je i da se osvrnemo na dve ključne ličnosti, jednu svakako istorijsku – Josipa Broza Tita, i drugu koja radi sve da ostane zabeležena u istoriji, ali koja za razliku od Tita ne preduzima hrabre državničke poteze, pokazujući kukavičluk i nesposobnost da preuzme odgovornost za odluke koje su morale davno da budu donete. Što se mene tiče, verujem da je danas, kao i 1948, razlaz sa Rusijom neminovnost, ali smatram poražavajućim da do toga mora da dođe zbog pritisaka sa Zapada, a ne zbog našeg shvatanja i prihvatanja gde je mesto Srbije bilo, jeste i gde treba da bude, a to je na Zapadu. Druga paralela je s 1989. godinom i padom Berlinskog zida. Da li je ona održiva i da li mislite da je pred ovdašnjim vlastima odluka koja će još više uticati na budućnost Srbije? Kao i 1989, važno je da li će Srbija opet propustiti priliku, i ostati mimo svetskih događanja, i mimo razumevanja sopstvenog mesta u njima. U junu 1989, kada je pobeda Solidarnosti u Poljskoj utrla put padu komunističkih režima, i kada je Gorbačov obznanio da svaka zemlja može da ima svoj put u socijalizam, Srbija je na Gazimestanu slavila 1389, umesto 1989. godinu. Kada je u novembru 1989. pao Berlinski zid, Milošević je izabran za predsednika Predsedništva Srbije sa 80,4 odsto glasova. U decembru 1989, dok je u Rumuniji trajala revolucija, a u Čehoslovačkoj za predsednika izabran Vaclav Havel, Srbija je otpočela bojkot slovenačke robe. Sada je pitanje da li će posle svetlih stranica svoje istorije u Prvom i Drugom svetskom ratu, gde je bila na pobedničkoj strani, izabrati da kao 1990-ih bude na tamnoj strani istorije, obeleženoj ratovima, razaranjima i zločinima. Izbor za Srbiju nije samo Zapad ili Rusija, izbor je, baš kao i u dva svetska rata – demokratija ili autokratija, sloboda ili totalitarizam. S obzirom na Vučićeva bliska prijateljstva sa populistima i autokratama, s obzirom na stanje sloboda u Srbiji, plašim se da ćemo kao 1989. ponovo propustiti istorijsku šansu. Pandemija korona virusa teško da bi se toliko brzo i lako pronela svetom da svet nije globalizovan, više nego ikada dosad. Rat u Ukrajini, s druge strane, kao da potiče iz 20. veka… da li ga sagledavate kao anahronizam? U globalnom svetu je sve ubrzano, što je pokazao korona virus koji se proširio neverovatnom brzinom, a to pokazuju sada i majmunske boginje, koje se šire brže nego do sada. Iako može da deluje da se rat u Ukrajini vodi konvencionalno, ja to ne bih rekla, jer tenkovi i strahovita razaranja nisu jedina moguća slika ovog rata. Sve više se govori o nuklearnom ratu, ali ne bih zanemarila ni ono čime završavam knjigu Nevidljivi neprijatelj. Virus variole se čuva u dve laboratorije, jednoj u Americi, drugoj u Rusiji. Pored toga, za vreme Sovjetskog Saveza je postojao niz laboratorija za proizvodnju smrtonosnog biološkog oružja, od kojih je najveći deo u Rusiji. Otkriveno je da je 1987. godine SSSR imao kapacitet da napravi 200 kilograma „super-kuge“ na nedeljnom nivou, dovoljno da ubije 500.000 ljudi, i da se radilo na modifikovanju balističkih raketa, koje mogu da šire bacile i viruse. Variola, antraks, ebola, marburg virus i kuga, nisu, dakle, samo medicinska činjenica i opasnost koja vreba kao „nevidljivi neprijatelj“, već i potencijalno oružje u novom hladnom ratu. Stefan Slavković