Pohara kulturnog nasleđa

Među nekim od službenika Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture kruži šala da treba osnovati Zavod za zaštitu od Zavoda. Tome je razlog „višegodišnja degradacija ove ustanove izborom političkih poslušnika za direktore“ koji je kontinuirano svode na davanje saglasnosti za nametnute, a ne baš mudre i često protivzakonite ideje vlasti. Paralelno se odvija i opstrukcija ranije započetih projekata, za koje je Zavod dobio značajna sredstva, očito manje važna od toga da se sakriju neznanje i manjak radnog žara pojedinih, a sad već većine zaposlenih u RZZSK. Zaista stručni sklonjeni su sa svojih projekata i zamenjeni praktično početnicima. Primera zavodskih promašaja ima mnogo, od kalemegdanske gondole, do dorćolskog K-Distrikta, Linijskog parka, arheoloških nalazišta Vinča i Lepenski vir, Trajanove table, Negotinskih pivnica, Studenice, Sopoćana, Crkve Svetog Ahilija u Arilju... Nanošenje štete najvažnijem nepokretnom kulturnom nasleđu, započeto u vreme direktorke Mirjane Andrić, uspešno nastavlja njena naslednica Dubravka Đukanović, kako tvrde mnogi stručnjaci. Neke su greške RZZSK sprečene otporom javnosti i eksperata, poput instalacije gondole, što može da se preokrene očas. Jer, Zavod je inicirao izradu Prostornog plana područja posebne namene Beogradske tvrđave, za koji se ne zna šta će da pokrije. K-Distrikt Većina promašaja je pak nepopravljiva, kao što je davanje saglasnosti za izgradnju K-Distrikta, lociranog na delu gorepomenutog spomenika kulture od izuzetnog značaja. I to pod obrazloženjem da se ovo radi iz „potrebe afirmisanja poslovnih kapaciteta i javnih usluga u prostoru stambeno-poslovne zone Beogradske tvrđave“, kojoj takav sadržaj narušava status i simboliku. Taj sumanut potez omogućio je novi DUP Kalemegdana iz 2012, zašto je verovatno i donet, a kojim je anuliran krucijalni deo prethodnog, iz 1969, da se ukine saobraćaj na ovom potezu i time celokupna površina Tvrđave počne da se tretira u skladu sa svojim značajem. Umesto da pruži zaštitu, Zavod je dozvolio devastaciju, koju arhitekta Marko Radosavljević deli u četiri kategorije. „Zakonom se nalaže da sagledljivost Tvrđave mora da ostane najjači akcenat u panorami grada, ali je pogled na nju sa Dunava, kao i sa njenih gornjih bedema na Dunav sada zaklonjen kompleksom od 115.000 kvadrata koji visinom nadmašuje plato gde se nalazi Pobednik“, objašnjava Radosavljević. Izgradnjom zgrada sa dubokim temeljima, kao i podzemnih garaža, nepovratno su uništeni arheološki slojevi, pa će nam zauvek ostati nedostupna istorija ovog prostora, duga dva milenijuma. „Iako su investitori bili u obavezi da zaustave radove ako naiđu na arheološke artefakte, to se začudo nije dogodilo“, Radosavljević dodaje. Začudo, ponavljamo, jer je samo kopanje podvožnjaka ka današnjem SC „Milan Gale Muškatirović“,1934. godine, otkrilo zemne ostatke branilaca Beograda u Prvom svetskom ratu. Treći problem, prouzrokovan odlukom Zavoda je i najtragičniji - zauvek je izgubljena mogućnost za revitalizaciju Donjeg grada, planirana po pomenutom DUP-u iz 1969. I rov koji je opasavao zidine, ispunjen vodom, čineći granicu sa predgrađem, ostaće pokriven zemljanim nasipom u službi proširenih saobraćajnica koje opslužuju ovo elitno naselje. Četvrta vrsta štete spada u već poznati vid urbanističke politike vlasti – afirmaciju novogradnje, u ovom slučaju nauštrb interesa spomenika kulture istog značaja kao što su Dečani ili Golubac. „Ako se K-Distrikt uporedi sa projektom žičare, povodom kog je Tvrđava dospela na listu sedam najugroženijih lokaliteta kulturnog nasleđa Evrope za 2020, na inicijativu Evrope Nostra, ovde je devastacija daleko veća, s obzirom na irevirzibilan učinak“, Radosavljević ističe. Izgradnjom Linijskog parka, opet, Tvrđava se odvaja od svojih priobalnih bedema, za šta su vlasti odgovornost prebacile na studente arhitekture, zaduživši ih za ovaj projekat. Obrnutom logikom preuzimanja institucionalnih obaveza, Radosavljević je na svom fejsbuk-profilu postavio ekstremno informativni video Beograd, vekovni grad. Belo brdo Na arheološko nalazište Vinča, ili Belo brdo, veoma smo ponosni, jer ono predstavlja prvu evropsku neolitsku metropolu, što ne sprečava RZZSK da ga praktično pusti niz Dunav. Ili da, izostankom agilnosti, kopira vlasti koje su malo toga učinile od otkrića tog važnog lokaliteta, 1908. Od tada je, osim odluke o zaštiti, sprovedena eksproprijacija 11 parcela za potrebe izgradnje arheološkog parka (1980) i izgrađena obaloutvrda (1986). Muzej grada Beograda postao je upravljač, dok je Zavod samo davao uslove i saglasnosti za obnovu i dogradnju kuća na privatnim parcelama, na kojima se prostire nalazište. Divlja gradnja nije bila ometana. Godine 2012, stvar se pomera sa mrtve tačke, ali u pogrešnom smeru: Muzej Grada izrađuje projekat sanacije klizišta tako što planira da ga zatrpa zemljom koja bi potpuno pokrila karakteristične vinčanske kulturne profile visine do osam metara. S tim se Arhitektonsko odeljenje RZZSK nije složilo 2013, predloživši da ono izradi projekat zaštite, a zadužujući za to arhitektu Sinišu Temerinskog, odskoro penzionisanog. „Studijom istraživanja, zaštite i prezentacije nalazišta Belo brdo, koju je 2016. izradilo 10 članova multidisciplinarnog stručnog tima, dat je odgovor na složenu problematiku nalazišta, ali i vizija daljeg rada, kao i predlog upravljanja i plan aktivnosti za narednih 10 godina“, kaže Temerinski. I naglašava da je za ovaj projekat Zavod dobio milion dinara od Ministarstva kulture. A zatim još tri miliona evra od Ministarstva finansija, kao projekat od kapitalnog značaja, i plus 475.000 dolara za sanaciju klizišta iz Ambasadorovog fonda (SAD). Novac, međutim, uzrokuje kolaps: odjednom, RZZSK sprečava dalji rad Temerinskog na Studiji opravdanosti sa idejnim projektom uređenja arheološkog nalazišta. Za sanaciju klizišta raspisuje se novi tender, iako je bilo dovoljno da se postojeći dopuni i ažurira. Nova projektantska kuća, poznata po rešenjima klizišta u Grdelici, ne projektuje sanaciju tamo gde treba, nego predviđa pobijanje 80 ogromnih šipova (prečnika 1,5 metara i dužine više od jednog kilometra) uz kulturne slojeve na platou obaloutvrde, kao i podizanje visokog zemljanog bedema koji će trajno zakloniti čuvene vinčanske profile. „Ovo uvećava cenu radova tri puta“, ističe Temerinski. Raspisan je i arhitektonski konkurs za uređenje nalazišta, a da je potpuno negirana navedena Studija, kao i Prostorni plan područja posebne namene, donet 2018. za Belo brdo. Za potrebe konkursa, formiran je žiri - sastavljen od četvoro arhitekata i jedne filozofkinje. „Dakle, nema ni dugogodišnjih istraživača arheološkog nalazišta, ni predstavnika upravljača nalazišta, nema nijednog arheologa, kustosa, turizmologa, nikog ko bi program i pristigla rešenja sagledao i sa nekog drugog aspekta, osim arhitektonsko-dizajnerskog“, kaže Temerinski. Kapitalni projekat sad visi o grani, jer projekti nisu blagovremeno urađeni, niti su potrošena sredstva. Pitanje je i šta je sa donacijom iz Fonda američkog ambasadora, s obzirom na to da su utrostručene cene sanacije klizišta projektom „grdeličkog tipa“. Lepenski vir I Lepenski vir, nešto stariji poreklom, a kasnije otkriven od Vinče, preseljen na višu kotu zbog izgradnje HE Đerdap, dugo je čekao da se u punom sjaju objavi narodu. Već kad su salonitne ploče improvizovanog krova sasvim popustile, RZZSK se (1999) ponudio da reši problem trajne zaštite, ali i predstavljanja praistorijskog nasleđa. „Po našem idejnom projektu Zaštita i prezentacija lokaliteta Lepenski vir, završenom 2003, ceo prostor od 55 hektara trebalo je da bude podeljen na arheološko nalazište, deo za prijem posetilaca i naučnoistraživačku stanicu“, objašnjava Temerinski, na čelu i ovog projektnog tima, zajedno sa Marijom Jovin. Centar za posetioce otvoren je 2011, pod krovnom konstrukcijom autora Jovin i Temerinski, koji su dobili arhitektonsku nagradu Večernjih novosti, što je za Zavod presedan. Ostali isprojektovani sadržaji – pristanište za rečne kruzere, restoran, apartmansko naselje, istraživačka stanica i druga infrastruktura – čekali su finansiranje. Novac je stigao 2020, opet tri miliona evra, i ponovo od Ministarstva finansija, i opet na ime kapitalnog značaja projekta. Od RZZSK je traženo samo da ažurira već urađenu dokumentaciju za dobijanje građevinske dozvole, o šta se dvaput oglušio. I tako sam sebe isključio iz jednog od najvećih poslova u svojoj istoriji, kako navodi Temerinski. A sve pod internim objašnjenjem bivše direktorke da „Zavod ne izrađuje urbanističke i arhitektonske projekte“. „Čemu onda služi 10 arhitekata kojima je u opisu posla izrada tehničke dokumentacije, po Zakonu o kulturnim dobrima i Statutu Zavoda“, pita se nagrađivani arhitekta. Opština Majdanpek, kao nosilac kapitalnog projekta, bila je prinuđena da raspiše javnu nabavku za izmenu i dopunu Plana detaljne regulacije arheološkog nalazišta (koji je uradio Republički zavod 2007) i posao je dobio privatni biro. RZZSK je „pomogao“ utoliko što je uslovima zahtevao da novi turistički objekti budu „savremeni“ i „autorski“, suprotno rešenju iz sopstvenih projekata, ali i postojećim planskim dokumentima i uredbi Vlade o izgledu objekata u Nacionalnom parku. Posao izrade tehničke dokumentacije, na tenderu Oštine Majdanpek, dobile su dve firme, Bauwesen iz Lazarevca i PIM Hidroinženjering d. o. o. iz Beograda, obe bez licenci za projektovanje na prostoru Nacionalnog parka i prostoru nepokretnog kulturnog dobra od izuzetnog značaja. Zavod se tako opet ogradio od poslova za koje je nadležan i koje je inicirao i započeo. Rezultat ove opstrukcije je to što je Opština Majdanpek izgubila odobrena sredstva i što je propao kapitalni projekat za Lepenski vir. Trajanova tabla Sličnu priču priča i Trajanova tabla, svedočanstvo o izgradnji puta duž Dunava za vreme ovog rimskog imperatora. Zavod je 1969. taj spomenik izmestio na kotu višu za 21,5 metar, zbog izgradnje HE Đerdap. Otad tabla može da se vidi samo sa reke, jer planirani kopneni prilaz nije urađen, niti je kameni blok zaštićen, ni oslobođen privremenih podupirača. Nije urađena ni rekonstrukcija dela rimskog puta, niti pejzažno uređenje prostora. „U plan rada RZZSK za 2014, ušla je izrada projekta uređenja prilaza, sanacije i prezentacije Trajanove table i za to dobijena sredstva od Ministarstva kulture“, kaže Temerinski. Pet godina kasnije, završena je Studija opravdanosti i projekat zaštite i prezentacije Trajanove table, na čemu je radilo 23 saradnika svih struka. Onda se opet stalo. Rukovodstvo Zavoda je sve dotad urađeno proglasio nevalidnim, „služeći se čak i lažiranjem zapisnika sa sastanaka“, kaže Temerinski. JP Nacionalni park Đerdap ipak nije odustalo od plana, izradivši 2020. najveći deo pešačke staze, uz saglasnost i delimično finansiranje Ministarstva zaštite životne sredine. RZZSK se usprotivio nastavku i završetku radova, uprkos tome što su odobrena sredstvaa EU za realizaciju, tvrdeći da „staza nije autentična“, kao da gondola i stambeno-poslovni prostor na Beogradskoj tvrđavi jesu. I kao da staza nije predviđena svim važećim prostornim i master planovima za uređenje ovog (i šireg) područja. I kao da je svrha spomenika da budu nevidljivi. Kompleks Rajačkih, Rogljevačkih i Štubičkih pivnica Ista vrsta nehaja Zavoda odnosi se i na komplekse Rajačkih, Rogljevačkih i Štubičkih pivnica, od 2010. na Preliminarnoj listi svetskog prirodnog i kulturnog nasleđa Uneska, zbog u svetu jedinstvene prostorne organizacije i arhitekture tamošnjih vinskih podruma u vinogradarskim naseljima. Ulazak na konačnu listu zaustavljen je time što je RZZSK opstruirao sve poslove vezane za pivnice. Izradom potrebne dokumentacije od 2005. do 2018. rukovodila je arhitekta Zavoda Bosiljka Tomašević, koja je i inicirala apliciranje na Preliminarnu listu. Osim što je za to vreme tehnički dokumentovano 150 objekata u navedenim kompleksima, izrađeni su i projekti rekonstrukcije, restauracije i revitalizacije 22 objekta sa 28 pivnica i izvedeni radovi na 16 objekata sa 23 pivnice. Za sve to utrošeno je oko 40 miliona dinara, od čega je gotovo polovinu obezbedila švedsko-albanska nevladina fondacija Cultural Heritage without Borders. Urađene su i studije zaštite kulturne baštine u Rajcu i Rogljevu za izradu planova generalne regulacije oba sela, kao i planovi detaljne regulacije Rajačkih i Rogljevačkih pivnica koje je SO Negotin usvojila 2015. i 2016. „Međutim, svi ti rezultati nisu odgovarali rukovodstvu Republičkog zavoda, koje od 2017. više ne dozvoljava izradu projekata revitalizacije, već je dozvolilo konzervaciju samo dve pivnice“, kaže Tomašević. „Opstrukcija je kulminirala formiranjem novog stručnog tima 2018, sa zadatkom da se uradi sve ono što je već bilo urađeno prethodnih godina“, dodaje Tomašević. Na čelo tima postavljena je Estela Radonjić Živkov, etnolog-antropolog, kojoj po struci i afinitetu nisu projekti revitalizacije (već „palijativno“ održavanje), što je u suprotnosti sa kulturnom strategijom EU. Budući da stručni tim nije uradio ništa od rešenjem zadatog, prekinuta je međunarodna saradnja, kao i finansiranje, ali i redovni restauratorski kampovi (u organizaciji CHWB), gde su obučavani mladi stručnjaci. Nije urađena ni dokumentacija potrebna za upis na Listu Uneska. Tomašević se sa ovim nije pomirila, upozoravajući i bivšu i sadašnju direktorku da se moraju preduzeti dalji koraci u približavanju Unesku, kao i planovi detaljne regulacije za Rajačke i Rogljevačke pivnice. Umesto odgovora, dobila je rešenje kojim se upućuje na rad od kuće (navodno, zbog pandemije), za čim je sva njena dokumentacija izbačena iz kancelarije, po nalogu Dubravke Đukanović. U „pospremljenu“ kancelariju uselile su se dve mlade koleginice, Zavodu potrebnije od iskusnih stručnjaka, dok je Tomašević ostala bez radnog prostora, kao i radnih zadataka. Utom, nedavno, rajačkim, rogljevačkim i smedovačkim domaćinima stiže 500.000 evra od EU, za obnovu pivnica, te „razvoj turizma, uz očuvanje autentičnog izgleda vinskih podruma“. RZZSK tada, 19. maja tekuće godine, potpisuje referendum o saradnji sa GIZ-om, preko kojeg se novac uplaćuje. Shodno novoj politici Zavoda da se ne meša u svoj posao, vlasnici vinskih podruma prepušteni su sopstvenom umeću da pronađu projektante za svoje objekte, kako ističe Tomašević. Zavod dotle izdaje mere tehničke zaštite, sam zaštićen preimenovanjem svrhe konkursa GIZ-a, iz investicionog u tehničko održavanje, kako proceduru i dalje može da vodi etnolog-antropolog, a ne arhitekta sa potrebnim licencama. „Time se krši Zakon o planiranju i izgradnji, što znači da će i radovi biti izvođeni bez dozvole“, poentira Tomašević. Epilog Za to vreme, u Zavodu cveta mobing, šapuću zaposleni. Zapošljavaju se mladi i neiskusni bez konkursa, na određeno vreme, a stručnjaci sa dugom praksom odstranjuju, pa nema transfera znanja. Znanje se stiče na „stručnim ekskurzijama“ u Egiptu, a posebne veštine u Hurgadi, pod uslovom da je polaznik „direktorkin miljenik“. Štićenik može da bude i neki penzioner, posebno onaj bez položenog stručnog ispita i bez licence, dok se radni zadaci ograničavaju na besmislene i fizičke poslove preseljenja iz kancelarije u kancelariju, kao i unošenje novog nameštaja. Sve to služi da bi se prikrila prava slika – da rukovodstvo nema ideju šta bi RZZSK uopšte trebalo da radi. I direktorka Đukanović ćuti na pitanja NIN-a, te čitaocima ništa ne razjašnjava, baš kao što se ne odaziva na dopise zaposlenih. Ko onda brine o našem najdragocenijem kulturnom nasleđu? Dragana Nikoletić