Sultan na bazaru

Sposobnost da se do željenog cilja stigne dugotrajnim, iscrpljujućim cenkanjem glavna je politička veština turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, i ponajviše zahvaljujući toj veštini on i opstaje toliko dugo na vlasti, kaže Oven Metjus u tekstu objavljenom u britanskom nedeljniku Spektejtor. „A dva su temeljna načela cenkanja: nikad ne daj nešto ni za šta, i potrudi se da pretnja da ćeš ustati od stola bude kredibilna“, dodaje ovaj novinar i istoričar pišući na temu Erdoganove (ne)očekivane blokade procesa prijema Finske i Švedske u Severnoatlantsku alijansu; procesa za koji su se zapadni saveznici nadali da će, posle ruske invazije na Ukrajinu motivisanih istorijskih odluka dveju zemalja da odustanu od politike vojnog nesvrstavanja, teći glatko. Kad su prošle sedmice Finska i Švedska i zvanično podnele zahtev za prijem u NATO, time definitivno označivši raskid s neutralnošću koja im je, na različite načine, dugo donosile velike benefite (prvoj omogućivši da, najpre tokom Hladnog rata a onda i u potonjem periodu, makar i uz mnoštvo kompromisa sačuva nezavisnost i samostalnost u senci džinovskog istočnog suseda s kojim deli preko 1.300 kilometara dugu granicu i koji se svojevremeno, tada u sovjetskoj inkarnaciji, gadno opekao pokušavši da je pokori; drugoj da sastavi više od dva veka bez učešća u ratnim sukobima) trebalo je da to bude najnovija potvrda novootkrivenog raison d’être Alijanse, manje od tri godine otkako ju je francuski predsednik Emanuel Makron proglasio „klinički mrtvom“. Ohrabrenim manje-više jedinstvenim odgovorom na rusku agresiju - uz neka podnošljiva odstupanja u slučaju Turske i Mađarske - pa pomalo i zatečenim tim jednoglasjem, članicama NATO se ne može previše zameriti ako su nakratko poverovale kako na putu proširenja organizacije, i to na onaj deo kontinenta gde se pre 24. februara nešto tako teško moglo očekivati, ne stoji ništa ozbiljnije od malo kome osim njemu samom razumljivog opiranja hrvatskog predsednika Zorana Milanovića, koji je nekako našao način da prijem Finske i Švedske poveže s prethodnim promenama izbornih zakona u Bosni i Hercegovini. Rusije pak što se tiče, podrazumevajuća upozorenja, pa i pretnje iz Moskve da će prijem ovih zemalja u NATO biti shvaćen kao neprijateljski gest ni na koga u Alijansi nisu ostavila naročiti utisak, budući da je Vladimir Putin taj koji je svojom odlukom da napadne Ukrajinu i inicirao dramatičnu promenu raspoloženja javnosti u Finskoj i Švedskoj, te tako njihov ulazak u NATO odjednom učinio ne samo mogućim, nego i poželjnim. Vrlo brzo se, međutim, još jednom ispostavilo da ne treba žuriti sa zaključcima. Istinsko iznenađenje stiglo je iz Moskve. Iako su nedeljama pre toga ruski zvaničnici nastojali da Fince, Šveđane i NATO odvrate od najavljenih koraka - ponekad i ekstravagantnim pretnjama, kao u slučaju Putinovog večitog potrčka Dmitrija Medvedeva, trenutno na dužnosti zamenika predsednika Saveta za nacionalnu bezbednost - kremaljski satrap je 16. maja, tek što je zamenik ministra spoljnih poslova Sergej Rjabkov iznova upozorio da će proširenje Alijanse biti „ozbiljna greška“ koja će imati „dalekosežne posledice“, u obraćanju na skupu Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) sasvim promenio priču i rekao kako Rusija „nema nikakvih problema“ s ulaskom Finske i Švedske u NATO. Pristupanje ovih dveju zemalja Alijansi „ne predstavlja direktnu pretnju Rusiji“, kazao je Putin. Ali pod jednim uslovom: da na teritoriji tih zemalja ne bude instalirano nuklearno naoružanje ili raspoređene strane trupe. „Ekspanzija vojne infrastrukture na ovu teritoriju bi za nas nesumnjivo bila razlog da na to odgovorimo“, rekao je on i tako praktično pristao na nešto što je za Moskvu nadvodno bilo neprihvatljivo. (Pritom, ni uslov koji je postavio nije previsoko postavljen: armije Finske i Švedske ozbiljne su vojske, s naoružanjem i ljudstvom čiji kapaciteti i sposobnosti premašuju one mnogih drugih, pa i većih zemalja, usled čega potrebe da se u njih šalju dodatne NATO snage realno nema; kao što nema razloga ni za raspoređivanje nuklearnih snaga na njihovoj teritoriji, jer bi to, osim što bi predstavljalo nepotrebno provociranje Moskve, sasvim poremetilo posle Drugog svetskog rata uspostavljenu bezbednosnu arhitekturu u tom delu Evrope. Sve to Putinovo naprasno mirenje s ulaskom nordijskog dvojca u Alijansu čini još znakovitijim.) Zapadni saveznici, ipak, nemaju kad da likuju zbog iznenadnog ruskog zaokreta po ovom pitanju - zaokreta koji mnogi tumače kao nesumnjivi znak Putinove slabosti u situaciji kad su već uveliko istrošene ruske snage zaglavljene u Ukrajini i kad se kraj invazije ne nazire - jer su se u međuvremenu već suočili s problemom koji im je stvorio svojeglavi turski predsednik. Davanje saglasnosti za prijem Finske i Švedske u NATO (a za prijem je neophodna saglasnost svake od 30 zemalja članica) on uslovljava prethodnim ispunjenjem čitavog spiska zahteva, sročenih tako da ojačaju njegovu poziciju kod kuće, pred predsedničke i parlamentarne izbore naredne godine. Te izbore Erdogan i njegova Partija pravde i razvoja (AKP) čekaju s pojačanom nervozom. Već odavno loša i iz dana u dan sve gora ekonomska situacija u zemlji (inflacija je, posmatrano na godišnjem nivou, u aprilu dostigla 70 odsto) nagoveštava da bi veliko nezadovoljstvo građana za posledicu moglo da ima znatno lošiji rezultat vladajuće stranke - a to je, kao što iskustvo njegove dosadašnje vladavine potvrđuje, nešto s čim Erdogan ne može da živi. Pa kad već predsednik s ovlašćenjima sultana sunarodnicima ne može ništa da ponudi po pitanju poboljšanja kvaliteta života, onda - zna se: teme poput nacionalne bezbednosti, borbe protiv terorizma, nepravednih zapadnih sankcija, nepremostivih socio-kulturnih razlika između Turske i njenih partnera... postaju one na kojima se, posebno kad je reč o konzervativnim, izrazito religioznim i ruralnim segmentima biračkog tela (a birači AKP najvećim delom spadaju u te kategorije) brani dominantna pozicija Erdogana i stranke koju vodi. Zato među Erdoganovim prohtevima nisu samo oni koji se tiču Finske i Švedske, već i oni koji s tim zemljama nemaju nikakve veze. Postavljajući maksimalističke zahteve, Erdogan računa s tim da će mu se u većoj meri i izaći u susret kad na kraju dođe (a pre ili kasnije će se svakako doći) do kompromisa. Koji će onda domaćoj javnosti, ili barem onom njenom delu koji kontroliše, moći da proda kao još jednu veliku pobedu - i razlog više zašto ponovo treba glasati za njega i AKP. Otud, na jednoj strani, turske optužbe na račun Finaca i Šveđana da njihove zemlje pružaju utočište pripadnicima Radničke partije Kurdistana (PKK) - koja je inače u čitavoj Evropskoj uniji od 2002. na listi terorističkih organizacija - i njenog sirijskog ogranka, kao i pristalicama prognanog klerika Fetulaha Gulena, vođe zabranjenog gulenističkog pokreta, koga Ankara vidi kao organizatora neuspelog pokušaja puča 2016; to se potkrepljuje ukazivanjem na okolnost da Helsinki i Stokholm odbijaju da izruče 33 pripadnika ovih grupa koje je Turska poslednjih godina u više zasebnih slučajeva tražila. Dok su na drugoj strani zahtevi za ukidanje zabrana izvoza oružja u Tursku koje su Finska i Švedska, ali i neke druge evropske zemlje uvele zbog turske umešanosti u rat u Siriji; kao i insistiranje da Amerikanci povuku odluku o izbacivanju Turske iz zajedničkog programa proizvodnje borbenog aviona F-35 i sankcijama uvedenim turskoj vojnoj industriji kao kaznama za to što je, ne obazirući se na žustro protivljenje Vašingtona, Ankara od Rusije 2019. kupila raketni sistem S-400 (upućeni se slažu da bi Tursku sada zadovoljilo i to da može ponovo da kupuje američke F-16, koje inače odavno ima u svojoj floti)... Ništa od tog turskog repertoara nije nešto što u nekim drugim prilikama i u sličnoj formi već nije viđeno: naučili su zapadni saveznici da to s Erdoganom tako ide. Kad god se desi da im za nešto treba pomoć Turske, eto njega sa listom mogućih i nemogućih zahteva, pa šta prođe - prođe. Drugačije nije ni sada; ostaje samo da se vidi koliko će cenkanje potrajati ovog puta, pre nego što trgovac u turskom predsedniku ne zaključi kako je vreme da se posao sklopi. Vladan Marjanović